U grupi H Mundijala u Brazilu sastaće se sa Belgijom, Alžirom i Južnom Korejom, tako da plasman u dalji tok takmičenja ne bi trebalo da predstavlja veliki izazov.

U konkurenciji Portugala, “Zbornaja komanda“ ni u jednom trenutku nije smatrana favoritom grupe, ali je sjajnim partijama uspela da obezbedi prvo mesto i direktan plasman na Mundijal.

Pobede nad Severnom Irskom i Izraelom na startu donele su samopouzdanje ekipi koje je kulminiralo trijumfom nad Portugalom u Moskvi.

Blaga kriza nastala je nakon poraza od družine koju predvodi Kristijano Ronaldo, problemi su se nastavili i u duelu sa Severnom Irskom, međutim povratak u pravi ritam i prvo mesto obezbeđeno je sa tri trijumfa, dva protiv Luksemburga i jedan u meču sa Izraelom.

Put do Brazila

U konkurenciji Portugala, “Zbornaja komanda“ ni u jednom trenutku nije smatrana favoritom grupe, ali je sjajnim partijama uspela da obezbedi prvo mesto i direktan plasman na Mundijal.

Pobede nad Severnom Irskom i Izraelom na startu donele su samopouzdanje ekipi koje je kulminiralo trijumfom nad Portugalom u Moskvi.

Blaga kriza nastala je nakon poraza od družine koju predvodi Kristijano Ronaldo, problemi su se nastavili i u duelu sa Severnom Irskom, međutim povratak u pravi ritam i prvo mesto obezbeđeno je sa tri trijumfa, dva protiv Luksemburga i jedan u meču sa Izraelom.

Selektor Fabio Kapelo nije morao da putuje van Rusije kako bi na delu video svoje najbolje igrače, okosnicu tima čine fudbaleri iz domaćih ekipa. Ključan faktor u trijumfalnom završetku kvalifikacija je činjenica da generalno gledano ne postoji slaba linija u timu.

Naravno, postojanje slabih karika se ne može izbeći, ali Kapelo na raspolaganju ima, može se slobodno reći, preiskusne fudbalere, koji znaju kako da sakriju svoje nedostatke.

Velika uzdanica selekcije je golman Igor Akinfeev. U kompletnim kvalifikacijama je primio svega pet golova, već je sakupio 66 nastupa za reprezentaciju iako je u relativno mladim godinama za čuvara mreže, početkom aprila je napunio 28 godina.

Za miran san Akinfeeva tokom celog kvalifikacionog perioda brinuo se njegov dugogodišnji saigrač iz CSKA, veteran na poziciji centralnog defanzivca Sergej Ignaševič, najčešće igrajući u tandemu sa Vasilijem Berezuckim ili njegovim bratom blizancem Aleksejem.

Običaj da protivnike naziva “svinjama“ nije sprečio Romana Širokova da zadrži kapitensku traku, ali i lidersku poziciju u veznom redu. Kapelo ga nije primoravao da menja navike i da se ponekad posveti odbrani, namenio mu je plejmejkersko mesto, dok mu leđa čuvaju Viktor Fajzulin i Denis Glušakov.

Kako Pavel Pogrebnjak nije pokazao ni delić od talenta koji mu je pripisivan u dosadašnjoj karijeri, prva opcija u napadu tokom kvalifikacija bio je Aleksandr Keržakov. Logično, bio je prvi strelac selekcije, mada se dešavalo i da Kapelo eksperimentiše, pa da ga uvodi kao rezervu u drugom poluvremenu. Ključan gol u kvalifikacijama postigao je za pobedu protiv Portugala, a u Brazilu će svakako zadužiti “devetku“.

Ključni igrači

Selektor Fabio Kapelo nije morao da putuje van Rusije kako bi na delu video svoje najbolje igrače, okosnicu tima čine fudbaleri iz domaćih ekipa. Ključan faktor u trijumfalnom završetku kvalifikacija je činjenica da generalno gledano ne postoji slaba linija u timu.

Naravno, postojanje slabih karika se ne može izbeći, ali Kapelo na raspolaganju ima, može se slobodno reći, preiskusne fudbalere, koji znaju kako da sakriju svoje nedostatke.

Velika uzdanica selekcije je golman Igor Akinfeev. U kompletnim kvalifikacijama je primio svega pet golova, već je sakupio 66 nastupa za reprezentaciju iako je u relativno mladim godinama za čuvara mreže, početkom aprila je napunio 28 godina.

Za miran san Akinfeeva tokom celog kvalifikacionog perioda brinuo se njegov dugogodišnji saigrač iz CSKA, veteran na poziciji centralnog defanzivca Sergej Ignaševič, najčešće igrajući u tandemu sa Vasilijem Berezuckim ili njegovim bratom blizancem Aleksejem.

Običaj da protivnike naziva “svinjama“ nije sprečio Romana Širokova da zadrži kapitensku traku, ali i lidersku poziciju u veznom redu. Kapelo ga nije primoravao da menja navike i da se ponekad posveti odbrani, namenio mu je plejmejkersko mesto, dok mu leđa čuvaju Viktor Fajzulin i Denis Glušakov.

Kako Pavel Pogrebnjak nije pokazao ni delić od talenta koji mu je pripisivan u dosadašnjoj karijeri, prva opcija u napadu tokom kvalifikacija bio je Aleksandr Keržakov. Logično, bio je prvi strelac selekcije, mada se dešavalo i da Kapelo eksperimentiše, pa da ga uvodi kao rezervu u drugom poluvremenu. Ključan gol u kvalifikacijama postigao je za pobedu protiv Portugala, a u Brazilu će svakako zadužiti “devetku“.

Predstavnik Severne Osetije u reprezentaciji Rusije i momak koji je krizno područje svog rodnog grada Beslana učinio ponosnim je svakako prva zvezda tima.

Talenat omalenog veziste rođenog 1990. godine su prepoznali skauti CSKA 18 godina kasnije, u trenucima kada je Dzagoev nastupao za rezervni sastav kluba Krilja Sovjetov u drugoj ruskoj ligi, te bio relativno nepoznat široj fudbalskoj javnosti u najvećoj državi sveta.

Po potpisivanju ugovora priključen je seniorskom sastavu, da bi posle odlično iskorišćenih prilika pri ulaženju sa klupe, dobio poziciju u startnih 11. Po osam golova i asistnecija na 20 utakmica bio je njegov učinak u prvoj sezoni, što je već tada navelo čelnike Real Madrida da se raspitaju za njegovo zdravlje.

Dzagoev je to odbio, rečima da želi da provede veći deo karijere u CSKA, te da nije zainteresovan za napuštanje Moskve. U tim trenucima njegova tržišna vrednost je iznosila nešto manje od pet miliona evra.

Impresivne partije u CSKA donele su mu poziv u seniorski tim Rusije, a u duelu sa Nemačkom postao je najmlađi reprezentativac ikada, sa 18 godina i 116 dana, pretekavši svog saigrača Igora Akinfeeva.

Potvrda najava da je reč o vanserijskom talentu stigla je na Evropskom prvenstvu 2012. godine, postigao je tri gola na turniru i našao se među najboljim strelcima takmičenja. Danas vredi preko 20 miliona evra i verovatno će biti veoma tražen na evropskom fudbalskom tržištu po završetku Mundijala.

Zvezda

Predstavnik Severne Osetije u reprezentaciji Rusije i momak koji je krizno područje svog rodnog grada Beslana učinio ponosnim je svakako prva zvezda tima.

Talenat omalenog veziste rođenog 1990. godine su prepoznali skauti CSKA 18 godina kasnije, u trenucima kada je Dzagoev nastupao za rezervni sastav kluba Krilja Sovjetov u drugoj ruskoj ligi, te bio relativno nepoznat široj fudbalskoj javnosti u najvećoj državi sveta.

Po potpisivanju ugovora priključen je seniorskom sastavu, da bi posle odlično iskorišćenih prilika pri ulaženju sa klupe, dobio poziciju u startnih 11. Po osam golova i asistnecija na 20 utakmica bio je njegov učinak u prvoj sezoni, što je već tada navelo čelnike Real Madrida da se raspitaju za njegovo zdravlje.

Dzagoev je to odbio, rečima da želi da provede veći deo karijere u CSKA, te da nije zainteresovan za napuštanje Moskve. U tim trenucima njegova tržišna vrednost je iznosila nešto manje od pet miliona evra.

Impresivne partije u CSKA donele su mu poziv u seniorski tim Rusije, a u duelu sa Nemačkom postao je najmlađi reprezentativac ikada, sa 18 godina i 116 dana, pretekavši svog saigrača Igora Akinfeeva.

Potvrda najava da je reč o vanserijskom talentu stigla je na Evropskom prvenstvu 2012. godine, postigao je tri gola na turniru i našao se među najboljim strelcima takmičenja. Danas vredi preko 20 miliona evra i verovatno će biti veoma tražen na evropskom fudbalskom tržištu po završetku Mundijala.

Sa prosečnom starošću od gotovo 28 godina, ne može se baš reći da Kapelo na raspolaganju ima previše mladih igrača. Može se reći da od Dzagoeva nije bilo ekstratalentovanog poletarca koji ima harizmu da donese novi kvalitet ekipi.

Upravo je fudbaler CSKA jedan od najmlađih u timu, a postoje određene naznake da bi Kapelo mogao da poveri nešto značajniju ulogu veznjaku Olegu Šatovu, Dzagoevom vršnjaku, te napadaču Aleksandru Kokorinu, već viđenom nasledniku imenjaka Keržakova.

Šatov je fudbaler Zenita, do sada je odigrao četiri utakmice za seniorsku selekciju Rusije, a postigao je gol već na debiju, u prijateljskoj utakmici protiv Islanda. Sa druge strane, Kokorin nastupa za moskovski Dinamo, a imao je i nekoliko zapaženih partija u kvalifikacijama za Mundijal, upisavši se u strelce u četiri navrata.

Budući heroji

Sa prosečnom starošću od gotovo 28 godina, ne može se baš reći da Kapelo na raspolaganju ima previše mladih igrača. Može se reći da od Dzagoeva nije bilo ekstratalentovanog poletarca koji ima harizmu da donese novi kvalitet ekipi.

Upravo je fudbaler CSKA jedan od najmlađih u timu, a postoje određene naznake da bi Kapelo mogao da poveri nešto značajniju ulogu veznjaku Olegu Šatovu, Dzagoevom vršnjaku, te napadaču Aleksandru Kokorinu, već viđenom nasledniku imenjaka Keržakova.

Šatov je fudbaler Zenita, do sada je odigrao četiri utakmice za seniorsku selekciju Rusije, a postigao je gol već na debiju, u prijateljskoj utakmici protiv Islanda. Sa druge strane, Kokorin nastupa za moskovski Dinamo, a imao je i nekoliko zapaženih partija u kvalifikacijama za Mundijal, upisavši se u strelce u četiri navrata.

O Fabiju Kapelu je teško reći nešto što nije opšte poznato... S razlogom se smatra trenerskom legendom, ne samo u Italiji, gde je sa Milanom osvojio četiri titule šampiona, još jednu sa Romom, a sa klupe je prevodio i ekipu Juventusa.

U razmaku od deset godina dva puta se našao na poziciji šefa stručnog štaba madridskog Reala, a taj vremenski period razdvaja njegova dva trofeja u Primeri, prvi je osvojen u sezoni 1996/7, drugi 2006/7.

Selektorsku karijeru je otpočeo po odlasku sa stadiona Santjago Bernabeu, preuzeo je selekciju Engleske na čijem čelu je proveo šest, manje-više uspešnih, godina.

Početkom februara 2012. godine podneo je ostavku zbog neslaganja sa odlukom FA da Džonu Teriju oduzme kapitensku traku, nakon otkrivanja njegovog intimiziranja sa suprugom Vejna Bridža. Prethodno, njegov odlazak je najavio debakl od Nemačke u četvrtfinalu prethodnog Mundijala (4:1).

Veliki ljubitelj umetnosti i vlasnik kolekcije umetničkih slika vredne oko 10 miliona funti je krajem jula iste godine pronašao novi posao, zamenivši Dika Advokata na mestu selektora Rusije.

Kvalifikacije za Mundijal u Brazilu su protekle više nego uspešno, pa je Kapelo odlučio da ostane na klupi “Zbornaje“ do kraja Svetskog prvenstva 2018, koje će se održati upravo u Rusiji.

Selektor

O Fabiju Kapelu je teško reći nešto što nije opšte poznato... S razlogom se smatra trenerskom legendom, ne samo u Italiji, gde je sa Milanom osvojio četiri titule šampiona, još jednu sa Romom, a sa klupe je prevodio i ekipu Juventusa.

U razmaku od deset godina dva puta se našao na poziciji šefa stručnog štaba madridskog Reala, a taj vremenski period razdvaja njegova dva trofeja u Primeri, prvi je osvojen u sezoni 1996/7, drugi 2006/7.

Selektorsku karijeru je otpočeo po odlasku sa stadiona Santjago Bernabeu, preuzeo je selekciju Engleske na čijem čelu je proveo šest, manje-više uspešnih, godina.

Početkom februara 2012. godine podneo je ostavku zbog neslaganja sa odlukom FA da Džonu Teriju oduzme kapitensku traku, nakon otkrivanja njegovog intimiziranja sa suprugom Vejna Bridža. Prethodno, njegov odlazak je najavio debakl od Nemačke u četvrtfinalu prethodnog Mundijala (4:1).

Veliki ljubitelj umetnosti i vlasnik kolekcije umetničkih slika vredne oko 10 miliona funti je krajem jula iste godine pronašao novi posao, zamenivši Dika Advokata na mestu selektora Rusije.

Kvalifikacije za Mundijal u Brazilu su protekle više nego uspešno, pa je Kapelo odlučio da ostane na klupi “Zbornaje“ do kraja Svetskog prvenstva 2018, koje će se održati upravo u Rusiji.

Ključ uspeha Rusije u kvalifikacijama je bila fantastična odbrana, koja se oslanja na trio iz CSKA koji zajedno igra duže od decenije, kako u klubu, tako i u reprezentaciji.

O golmanu Akinfeevu, te defanzivcima Ignaševiču i Vasiliju Berezuckom je već bilo reči, a bitan šraf u defanzivnoj kompoziciji su Jurij Žirkov i Aleksandr Anjukov, koji se često dodaju u napad i centaršutevima traže Keržakova ili Kokorina.

Kapelo je i u toku kvalifikacija eksperimentisao sa postavkom igrača, na početku se odrekao sistema sa trojicom veznjaka i trojicom napadača, te se odlučio za taktiku 4-2-3-1. Kao jedini napadač je često igrao Keržakov, ali je postavljanjem Kokorina na mesto levog ofanzivnog veziste Kapelo dobio dodatni kvalitet i polivalentnost u ekipi.

Ipak, najveća promena se odnosi na zadatke Alana Dzagoeva, koji je u mandatu Gusa Hidinka igrao više po desnom boku, dok ga je italijanski stručnjak postavio u sredinu terena, iza napadača, što je pozicija na kojoj kreativni fudbaler igra u moskovskom CSKA.

Veoma značajne uloge imaju Denisov i kapiten Širokov na mestima centralnih vezista, s tim što Širokov u svom repertoaru mogućnosti ima i opciju prelaska u nešto ofanzivnije pozicije.

Taktika

Ključ uspeha Rusije u kvalifikacijama je bila fantastična odbrana, koja se oslanja na trio iz CSKA koji zajedno igra duže od decenije, kako u klubu, tako i u reprezentaciji.

O golmanu Akinfeevu, te defanzivcima Ignaševiču i Vasiliju Berezuckom je već bilo reči, a bitan šraf u defanzivnoj kompoziciji su Jurij Žirkov i Aleksandr Anjukov, koji se često dodaju u napad i centaršutevima traže Keržakova ili Kokorina.

Kapelo je i u toku kvalifikacija eksperimentisao sa postavkom igrača, na početku se odrekao sistema sa trojicom veznjaka i trojicom napadača, te se odlučio za taktiku 4-2-3-1. Kao jedini napadač je često igrao Keržakov, ali je postavljanjem Kokorina na mesto levog ofanzivnog veziste Kapelo dobio dodatni kvalitet i polivalentnost u ekipi.

Ipak, najveća promena se odnosi na zadatke Alana Dzagoeva, koji je u mandatu Gusa Hidinka igrao više po desnom boku, dok ga je italijanski stručnjak postavio u sredinu terena, iza napadača, što je pozicija na kojoj kreativni fudbaler igra u moskovskom CSKA.

Veoma značajne uloge imaju Denisov i kapiten Širokov na mestima centralnih vezista, s tim što Širokov u svom repertoaru mogućnosti ima i opciju prelaska u nešto ofanzivnije pozicije.

Nije baš zahvalno govoriti o fudbalskoj istoriji Rusije, iz jednostavnog razloga, istorijski period se deli na dva, onaj za vreme i onaj posle Sovjetskog saveza.

Kotrljanje lopte po travi ozvaničeno je 19. januara 1912. godine, kada je oformljena Sveruska fudbalska unija, koja je iste godine postala član FIFA.

Novi nivo organizacije dostignut je 22 leta kasnije, osnivanjem Fudbalske federacije Sovjetskog saveza, pod zvaničnim imenom Fudbalska sekcija Sovjetskog saveza. Priznanje FIFA stiglo je 1946. dok je članstvo u UEFA potvrđeno 1954. godine.

To ipak nije bio kraj promenama imena, kao ni menjanju institucija zaduženih za najvažniju sportednu stvar na svetu. Fudbalski direktorat Sovjetskog sportskog komiteta je dobio nadležnosti 1972. godine, što je bila i poslednja formacija u Sovjetskom savezu.

Raspadom velike države nastala je Ruska fudbalska unija, 8. februara 1992. godine, preuzevši zaostavštvinu Sveruske fudbalske unije i Fudbalske federacije SSSR.

Na taj način Ruskoj federaciji su pripali svi rezultati koje je postigla reprezentacija SSSR, među kojima su olimpijsko zlato iz 1956. godine, te titula prvaka Evrope osvojena četiri godine kasnije.

Kada se u obzir uzmu i prvi i drugi istorijski period, najtrofejniji ruski fudbalski klub je Spartak iz Moskve, sa ukupno 21 titulom šampiona.

Slede gradski rivali Dinamo i CSKA sa po 11, Zenit sa četiri, Torpedo sa tri, Lokomotiva i Rubin sa dve i Alanija sa jednim trofejem osvajača lige. Rusija nikada nije imala klupskog šampiona Evrope, ali su Dinamo, Zenit i CSKA uspeli da osvoje Kup UEFA.

Istorija

Nije baš zahvalno govoriti o fudbalskoj istoriji Rusije, iz jednostavnog razloga, istorijski period se deli na dva, onaj za vreme i onaj posle Sovjetskog saveza.

Kotrljanje lopte po travi ozvaničeno je 19. januara 1912. godine, kada je oformljena Sveruska fudbalska unija, koja je iste godine postala član FIFA.

Novi nivo organizacije dostignut je 22 leta kasnije, osnivanjem Fudbalske federacije Sovjetskog saveza, pod zvaničnim imenom Fudbalska sekcija Sovjetskog saveza. Priznanje FIFA stiglo je 1946. dok je članstvo u UEFA potvrđeno 1954. godine.

To ipak nije bio kraj promenama imena, kao ni menjanju institucija zaduženih za najvažniju sportednu stvar na svetu. Fudbalski direktorat Sovjetskog sportskog komiteta je dobio nadležnosti 1972. godine, što je bila i poslednja formacija u Sovjetskom savezu.

Raspadom velike države nastala je Ruska fudbalska unija, 8. februara 1992. godine, preuzevši zaostavštvinu Sveruske fudbalske unije i Fudbalske federacije SSSR.

Na taj način Ruskoj federaciji su pripali svi rezultati koje je postigla reprezentacija SSSR, među kojima su olimpijsko zlato iz 1956. godine, te titula prvaka Evrope osvojena četiri godine kasnije.

Kada se u obzir uzmu i prvi i drugi istorijski period, najtrofejniji ruski fudbalski klub je Spartak iz Moskve, sa ukupno 21 titulom šampiona.

Slede gradski rivali Dinamo i CSKA sa po 11, Zenit sa četiri, Torpedo sa tri, Lokomotiva i Rubin sa dve i Alanija sa jednim trofejem osvajača lige. Rusija nikada nije imala klupskog šampiona Evrope, ali su Dinamo, Zenit i CSKA uspeli da osvoje Kup UEFA.

SSSR – SFRJ 2:1, finale Kupa nacija
10. jun 1960, Pariz (Francuska)

Sovjetski savez je prvi osvajač Evropskog prvenstva, tada zvanog Kup Nacija, a u finalu je pobedio ekipu, sada takođe nepostojeće države, Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Milan Galić je doveo Jugoslaviju u vođstvo u 43. minutu, Slava Metreveli je izjednačio šest minuta kasnije, a Viktor Ponedeljnik je bio strelac zlatnog gola u 113. minutu.

Sastavi
SSSR: Lev Jašin, Givi Čokeli, Anatolij Maslenkin, Anatolij Krutikov, Jurij Vojinov, Igor Neto, Slava Metreveli, Valentin Ivanov, Viktor Ponedelnik, Valentin Bubukin, Mikail Meski.
Jugoslavija: Blagoje Vidinić, Vladimir Đurković, Fahrudin Jusufi, Ante Žanetić, Jovan Miladinović, Željko Perušić, Dragoslav Šekularac, Dražan Jerković, Milan Galić, Željko Matuš, Bora Kostić.



SSSR – SFRJ 5:5, Olimpijske igre
20. jun 1952, Tampere (Šveska)

SSSR i SFRJ su prethodno odigrale takođe jedan neverovatan meč, u prvom kolu Olimpijskih igara u Finskoj, 1952. godine. Jugoslavija je petnaestak minuta pre kraja utakmice imala prednost od 5:1, ali su u finišu Sovjeti uspeli da izbore izjednačenje i ponavljanje meča. Novi duel Jugoslavija je dobila sa 3:1.

Sastavi
SSSR: Ivanov, Križevskij, Bašaškin, Nirkov, Petrov, Neto, Trofimov, Nikolaev, Bobrov, Mariutin, Beškov
Jugoslavija: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Bobek, Zebec, Vukas.



SSSR – Belgija 3:4, drugo kolo SP
15. jun 1986, Leon (Španija)

Svetsko prvenstvo 1986. godine donelo je Sovjetima veliku nadu za povratak u sam vrh svetskog fudbala posle dva propuštena takmičenja i prilično neuspešnog učešća u Španiji četiri godine ranije.

Sa legenarnim Valerijem Lobanovskim na klupi, činilo se da nema prepreka za uspon Sovjeta, međutim tako nije mislila selekcija Belgije. Igor Belanov je dva puta donosio prednost ekipi SSSR, ali su Belgijanci u oba navrata izjednačili i izborili produžetke. U dodatnom periodu dva puta su tresli mrežu protivnika, a treći gol Belanova samo je smanjio razliku i doneo ekipi obaranje sopstvenog rekorda, sa ukupno 12 golova postignutih golova na turniru.

Sastavi
SSSR: Rinat Dasaev, Vladimir Bešonov, Anatolij Demianenko, Oleg Kuznjecov, Vasilij Rac, Ivan Jeremčuk, Pavlo Jakovenko, Aleksandr Zavarov, Andrej Bal, Sergej Alejnikov, Igor Belanov.

Belgija: Žan Mari Pfaf, Erik Gerec, Mišel Renkin, Žorž Grin, Frank Ferkoteren, Enco Skifo, Jan Klemans, Stefan Demol, Patrik Fevort, Niko Klesen, Danijel Vejt.

Slavni dani

SSSR – SFRJ 2:1, finale Kupa nacija
10. jun 1960, Pariz (Francuska)

Sovjetski savez je prvi osvajač Evropskog prvenstva, tada zvanog Kup Nacija, a u finalu je pobedio ekipu, sada takođe nepostojeće države, Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Milan Galić je doveo Jugoslaviju u vođstvo u 43. minutu, Slava Metreveli je izjednačio šest minuta kasnije, a Viktor Ponedeljnik je bio strelac zlatnog gola u 113. minutu.

Sastavi
SSSR: Lev Jašin, Givi Čokeli, Anatolij Maslenkin, Anatolij Krutikov, Jurij Vojinov, Igor Neto, Slava Metreveli, Valentin Ivanov, Viktor Ponedelnik, Valentin Bubukin, Mikail Meski.
Jugoslavija: Blagoje Vidinić, Vladimir Đurković, Fahrudin Jusufi, Ante Žanetić, Jovan Miladinović, Željko Perušić, Dragoslav Šekularac, Dražan Jerković, Milan Galić, Željko Matuš, Bora Kostić.



SSSR – SFRJ 5:5, Olimpijske igre
20. jun 1952, Tampere (Šveska)

SSSR i SFRJ su prethodno odigrale takođe jedan neverovatan meč, u prvom kolu Olimpijskih igara u Finskoj, 1952. godine. Jugoslavija je petnaestak minuta pre kraja utakmice imala prednost od 5:1, ali su u finišu Sovjeti uspeli da izbore izjednačenje i ponavljanje meča. Novi duel Jugoslavija je dobila sa 3:1.

Sastavi
SSSR: Ivanov, Križevskij, Bašaškin, Nirkov, Petrov, Neto, Trofimov, Nikolaev, Bobrov, Mariutin, Beškov
Jugoslavija: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Bobek, Zebec, Vukas.



SSSR – Belgija 3:4, drugo kolo SP
15. jun 1986, Leon (Španija)

Svetsko prvenstvo 1986. godine donelo je Sovjetima veliku nadu za povratak u sam vrh svetskog fudbala posle dva propuštena takmičenja i prilično neuspešnog učešća u Španiji četiri godine ranije.

Sa legenarnim Valerijem Lobanovskim na klupi, činilo se da nema prepreka za uspon Sovjeta, međutim tako nije mislila selekcija Belgije. Igor Belanov je dva puta donosio prednost ekipi SSSR, ali su Belgijanci u oba navrata izjednačili i izborili produžetke. U dodatnom periodu dva puta su tresli mrežu protivnika, a treći gol Belanova samo je smanjio razliku i doneo ekipi obaranje sopstvenog rekorda, sa ukupno 12 golova postignutih golova na turniru.

Sastavi
SSSR: Rinat Dasaev, Vladimir Bešonov, Anatolij Demianenko, Oleg Kuznjecov, Vasilij Rac, Ivan Jeremčuk, Pavlo Jakovenko, Aleksandr Zavarov, Andrej Bal, Sergej Alejnikov, Igor Belanov.

Belgija: Žan Mari Pfaf, Erik Gerec, Mišel Renkin, Žorž Grin, Frank Ferkoteren, Enco Skifo, Jan Klemans, Stefan Demol, Patrik Fevort, Niko Klesen, Danijel Vejt.