Niko nije ni slutio da će Marta Vieira da Silva potpuno promeniti svetski fudbal i položaj žena u njemu. Ovoga puta stavićemo akcenat na taj deo karijere fenomenalne Brazilke – borbe za „ženska“ prava u fudbalu.

Od trenutka kada je primetila čuvena Elena Pačeko i sa samo 14 godina je dovela u Vasko da Gamu, postavljala je rekorde gde god je stigla. Tokom blistave karijere osvojila je pet uzastopnih Zlatnih lopti, dok se još četiri puta našla u najužem izboru. Osim toga, uz Martino ime stoji još neverovatnih 17 individualnih nagrada, koje je „kupila“ na svakom koraku.

Ženski Pele, ili “Pele u suknji” kako je prihvatio sam O Rei, veoma brzo je došla do pozicije u kojoj je mogla da utiče na mnoge. Svoju akciju počela je 2004. godine, posle komentara predsednika FIFA Sepa Blatera, da bi fudbalerke trebalo da nose uske šortseve. Ona nije toliko pažnje obraćala na način odevanja devojaka koje se bave sportom, ali nije želela da ih fudbal “pretvori” u muškarce.

“Ja sam za to da ne izgubimo suštinu, da ne izgubimo našu žensku stranu, jer mi smo žene i moramo biti ponosne na to. Moramo imati neku vrstu sujete, moramo znati da se brinemo o sebi i održavati samopouzdanje na visokom nivou. Mislim da je podrška koju dobijate u sportu mnogo važnija od opreme koju nosite”, govorila je Marta i naglašavala da fudbalerke treba da istraže svoju žensku stranu.

Svi znaju da je Brazil fudbalska zemlja, ali nije uvek bilo tako, naročito ne za pripadnice lepšeg pola. Vojna diktatatura zabranila je ženama u Brazilu da se od 1965. do 1982. godine bave fudbalom, smatrajući takav čin protivzakonitim. To je na svojoj koži osetila i Martina prethodnica Sisi, koja je bila najbolja igračica do pojave one devojcice sa početka teksta.

“Nisam videla mnogo devojčica koje igraju fudbal, pa sam stalno igrala sa dečacima. Čak sam morala da se oblačim kao dečak, da bih imala priliku da igram sa njima”, rekla je Sisi o svom odrastanju.

Najveća južnoamerička država uspela je da se oporavi od takvog načina razmišljanja, ali su repovi ostali do danas. Poučena lošim iskustvom, Marta je odlučila da krene Sisinim koracima i ode u inostranstvo. Želela je da se bavi profesionalnim fudbalom i da od njega zarađuje za život, pošto u svojoj zemlji to nije mogla.

Svi znaju da je Brazil fudbalska zemlja, ali nije uvek bilo tako, naročito ne za pripadnice lepšeg pola. Vojna diktatatura zabranila je ženama u Brazilu da se od 1965. do 1982. godine bave fudbalom, smatrajući takav čin protivzakonitim. To je na svojoj koži osetila i Martina prethodnica Sisi, koja je bila najbolja igračica do pojave one devojcice sa početka teksta.

“Nisam videla mnogo devojčica koje igraju fudbal, pa sam stalno igrala sa dečacima. Čak sam morala da se oblačim kao dečak, da bih imala priliku da igram sa njima”, rekla je Sisi o svom odrastanju.

Najveća južnoamerička država uspela je da se oporavi od takvog načina razmišljanja, ali su repovi ostali do danas. Poučena lošim iskustvom, Marta je odlučila da krene Sisinim koracima i ode u inostranstvo. Želela je da se bavi profesionalnim fudbalom i da od njega zarađuje za život, pošto u svojoj zemlji to nije mogla.

U vreme početka priče o ravnopravnosti već je bila igračica švedskog kluba Umea, u kom je doživela najblistavije trenutke karijere. Osvojila je dve nacionalne titule (2007,2008), a u prvoj godini u klubu, vodila je Umeu do titule UEFA ženskog Kupa, tačnije ženske Lige šampiona.

“Fudbal u Brazilu je viđen kao muški sport, iako mnogi prihvataju da postoji i ženski. Sve je to ‘mačo’ stvar. Ženama je mnogo teže, muškarci zarađuju mnogo novca i imaju mnogo klubova koje biraju da bi igrali. Mi radimo naporno, ali uvek razmišljamo šta bi moglo da se desi sledeće godine – da li će biti mesta i tima za mene”, kaže Marta.



Baš kao i Marta, fudbal je prešao dug put rodne ravnopravnosti, pa je tek 1996. godine u Atlanti, održan prvi ženski olimpijski turnir. Pet godina ranije osnovano je Svetsko prvenstvo, a 2001. Liga šampiona. Razlog tome Brazilka vidi u predrasudama, koje još nisu iščezle i uvreženom mišljenju da su žene slabiji pol.

“Mislim da se malo promenilo, ali mentalitet je ostao isti. Ima još mnogo predrasuda i otpora ne samo prema ženama u fudbalu, nego u svim sferama života. Muškarci misled da su žene krhke za obavljanje određenih aktivnosti, da nisu sposobne i nedovoljno jake. I dalje imamo predrasude da su žene slabiji pol i da nisu rođene za sport. To više ne postoji! Žene su pokazale da imaju mogućnost da budu bolje od muškaraca u mnogim stvarima.”

U vreme početka priče o ravnopravnosti već je bila igračica švedskog kluba Umea, u kom je doživela najblistavije trenutke karijere. Osvojila je dve nacionalne titule (2007,2008), a u prvoj godini u klubu, vodila je Umeu do titule UEFA ženskog Kupa, tačnije ženske Lige šampiona.

“Fudbal u Brazilu je viđen kao muški sport, iako mnogi prihvataju da postoji i ženski. Sve je to ‘mačo’ stvar. Ženama je mnogo teže, muškarci zarađuju mnogo novca i imaju mnogo klubova koje biraju da bi igrali. Mi radimo naporno, ali uvek razmišljamo šta bi moglo da se desi sledeće godine – da li će biti mesta i tima za mene”, kaže Marta.



Baš kao i Marta, fudbal je prešao dug put rodne ravnopravnosti, pa je tek 1996. godine u Atlanti, održan prvi ženski olimpijski turnir. Pet godina ranije osnovano je Svetsko prvenstvo, a 2001. Liga šampiona. Razlog tome Brazilka vidi u predrasudama, koje još nisu iščezle i uvreženom mišljenju da su žene slabiji pol.

“Mislim da se malo promenilo, ali mentalitet je ostao isti. Ima još mnogo predrasuda i otpora ne samo prema ženama u fudbalu, nego u svim sferama života. Muškarci misled da su žene krhke za obavljanje određenih aktivnosti, da nisu sposobne i nedovoljno jake. I dalje imamo predrasude da su žene slabiji pol i da nisu rođene za sport. To više ne postoji! Žene su pokazale da imaju mogućnost da budu bolje od muškaraca u mnogim stvarima.”

Već dugo je poznato da je najglasnija u borbi za uzjednačavanje prava žena i muškaraca u fudbalu. Muški je širom sveta postao popularan, dok se ženski fudbal bori za autonomiju, čak i u zemlji kafe i sambe. Ipak, danas je mnogo bolje nego što je bilo prilikom formiranja prve ženske sekcije. Prema najnovijim podacima FIFA, preko 29 miliona devojaka igra fudbal. To je veliki napredak u odnosu na 1971. godinu, kada je postojalo samo tri tima, koji su godišnje igrali dva meča. 2011. godine, 129 timova igralo je godišnje 514 utakmica.

Poseban iskorak viđen je u Sjedinjenim državama i Evropi u kojima popularnost raste, ali u Brazilu je to malo teže. I pored fenomenalne generacije s kraja prošle decenije koju je predvodila Marta, uspesi reprezentacije nisu mnogo pomogli da se ženski fudbal „primi“.



27-godišnja igračica švedskog Tiresa rekorder je po broju nastupa u nacionalnom dresu – na 82 utakmice postigla je neverovatna 73 pogotka. Deli prvo mesto sa Birgit Princ po broju golova na jednom Mundijalu – 14. Donela je Brazilu tri medalje sa velikih takmičenja, sva tri srebra. Jednu sa Svetskog prvenstva 2007. godine i druge dve sa Olimpijskih igara u Atini, odnosno Pekingu. Ni to nije bilo dovoljno.

„Kada imate takmičenja poput Svetskog prvenstva ili Olimpijskih igara, oni okupiraju pažnju medija. Ali, kada to prođe i Brazil ne odigra dobro i ne postane šampion, njihovo interesovanje opadne. Možda to fali ljudima koji mogu da pomognu ženskom brazilskom fudbalu, da se probude i promene realnost ženskog fudbala, jer imamo tri medalje. Te tri medalje su danas bespotrebne jer se realnost nije mnogo promenila. Postojala su obećanja o formiranju lige, obećanja o ovome i onome, ali se u stvari nije desilo ništa i mi se i dalje borimo. Želimo da nosimo ime Brazila na vrh, ali nemamo potrebnu podršku.“

Već dugo je poznato da je najglasnija u borbi za uzjednačavanje prava žena i muškaraca u fudbalu. Muški je širom sveta postao popularan, dok se ženski fudbal bori za autonomiju, čak i u zemlji kafe i sambe. Ipak, danas je mnogo bolje nego što je bilo prilikom formiranja prve ženske sekcije. Prema najnovijim podacima FIFA, preko 29 miliona devojaka igra fudbal. To je veliki napredak u odnosu na 1971. godinu, kada je postojalo samo tri tima, koji su godišnje igrali dva meča. 2011. godine, 129 timova igralo je godišnje 514 utakmica.

Poseban iskorak viđen je u Sjedinjenim državama i Evropi u kojima popularnost raste, ali u Brazilu je to malo teže. I pored fenomenalne generacije s kraja prošle decenije koju je predvodila Marta, uspesi reprezentacije nisu mnogo pomogli da se ženski fudbal „primi“.



27-godišnja igračica švedskog Tiresa rekorder je po broju nastupa u nacionalnom dresu – na 82 utakmice postigla je neverovatna 73 pogotka. Deli prvo mesto sa Birgit Princ po broju golova na jednom Mundijalu – 14. Donela je Brazilu tri medalje sa velikih takmičenja, sva tri srebra. Jednu sa Svetskog prvenstva 2007. godine i druge dve sa Olimpijskih igara u Atini, odnosno Pekingu. Ni to nije bilo dovoljno.

„Kada imate takmičenja poput Svetskog prvenstva ili Olimpijskih igara, oni okupiraju pažnju medija. Ali, kada to prođe i Brazil ne odigra dobro i ne postane šampion, njihovo interesovanje opadne. Možda to fali ljudima koji mogu da pomognu ženskom brazilskom fudbalu, da se probude i promene realnost ženskog fudbala, jer imamo tri medalje. Te tri medalje su danas bespotrebne jer se realnost nije mnogo promenila. Postojala su obećanja o formiranju lige, obećanja o ovome i onome, ali se u stvari nije desilo ništa i mi se i dalje borimo. Želimo da nosimo ime Brazila na vrh, ali nemamo potrebnu podršku.“

Znatno manja poseta u odnosu na mečeve muškaraca normalna je u državi u kojoj ne postoji šansa za borbu za medijsku pažnju. Finansiranje je oskudno, sponzorstva maltene i nema, a dok se utakmice njihovih koleginica iz Evrope i SAD redovno prenose, u Brazilu nije tako. Igrala je na oba kontinenta i sada je odlučila da privoli investitore u njenu rodnu zemlju.

„Znam da ljudi koji žele da investiraju traže da im se odmah vrati, ali se to ne dešava. Potrebno je imati raspored. Sa ulaganjima imaćete televizijske kompanije koje će prenositi utakmice i imaćete više sponzora. Ako radimo na dovođenju više ljudi na stadione, ti investitori će misliti da je to 'kul' ideja. To će dovesti do toga da se još više uključe. Potrebno je da se uključe sve moguće strane, ali i oni moraju imati razumevanja za ženski fudbal, jer mi nismo trenutno u mogućnosti da im odmah vratimo.“

Poseban projekat na kom radi Marta u saradnji sa Fudbalskim savezom Brazila i FIFA jeste stvaranje ženske lige, koja će jedino biti moguća stranim ulaganjem.

„Postoji nada za budućnost. Nadam se da ćemo formirati ligu da bismo devojkama omogućili kontinuitet i mogućnost da uče osnove, kako bi diplomirale u reprezentaciji. Da bi tada bile razvijene i spremne. Stvarno se nadam da će se to desiti, ako ne u mojoj generaciji, onda u onima koje dolaze.“

Znatno manja poseta u odnosu na mečeve muškaraca normalna je u državi u kojoj ne postoji šansa za borbu za medijsku pažnju. Finansiranje je oskudno, sponzorstva maltene i nema, a dok se utakmice njihovih koleginica iz Evrope i SAD redovno prenose, u Brazilu nije tako. Igrala je na oba kontinenta i sada je odlučila da privoli investitore u njenu rodnu zemlju.

„Znam da ljudi koji žele da investiraju traže da im se odmah vrati, ali se to ne dešava. Potrebno je imati raspored. Sa ulaganjima imaćete televizijske kompanije koje će prenositi utakmice i imaćete više sponzora. Ako radimo na dovođenju više ljudi na stadione, ti investitori će misliti da je to 'kul' ideja. To će dovesti do toga da se još više uključe. Potrebno je da se uključe sve moguće strane, ali i oni moraju imati razumevanja za ženski fudbal, jer mi nismo trenutno u mogućnosti da im odmah vratimo.“

Poseban projekat na kom radi Marta u saradnji sa Fudbalskim savezom Brazila i FIFA jeste stvaranje ženske lige, koja će jedino biti moguća stranim ulaganjem.

„Postoji nada za budućnost. Nadam se da ćemo formirati ligu da bismo devojkama omogućili kontinuitet i mogućnost da uče osnove, kako bi diplomirale u reprezentaciji. Da bi tada bile razvijene i spremne. Stvarno se nadam da će se to desiti, ako ne u mojoj generaciji, onda u onima koje dolaze.“