Najpre su naseljavali amazonske prašume, ali su se kasnije raširili po celoj brazilskoj obali Atlantika. Kada su u 16. veku Portugalci krenuli u kolonizatorski poduhvat procenjuje se da je bilo milion Tupija, koliko je tad brojala i ta kolonizatorska nacija.

Bili su podeljeni na plemena koja su brojala od 300 do 2.000 ljudi. Iako su svi govorili istim jezikom, nikada nije postojala svest o zajedništvu među ovim plemenima.

Glavna privredna delatnost bila im je poljoprivreda; gajili su pamuk, kukuruz, krompir...

Tupiji su bili ratoborna etnička grupa, ali to ne opravdava strahote kolonizacije koji su ih pregazili.

Kao što je već pomenuto, bili su podeljeni na mnoga plemena, koja su ratovala međusobno. Uglavnom su nakon borbi pobednici uzimali zarobljenike, kako bi ih ubijali u kanibalističkim ritualima. Razlog za ovu pojavu bio je to što su verovali da ukoliko pojedu dobrog ratnika, dobiće njegovu snagu i tako postati jači za buduća iskušenja.

Zanimljivo je da su slabije i lošije ratnike jednostavno ubijali, kako ne bi dobili deo njihove slabosti putem tog ubistvenog ob(r)eda.

Kanibalizam nisu ispoljavali samo prema ratnicima. Kada im umre neki rođak oni ga pojedu kako bi mu odali počast.

U Evropi se saznalo za te njihove običaje tek 1557. godine kada je nemački vojnik Hans Štaden objavio rad o Tupi indijancima. Njega su zarobili, odneli u jedno selo, gde su mu rekli da će biti pojeden u narednom ritualu. Srećom po njega, sprijateljio se sa poglavicom, izlečio ga od bolesti koja ga je mučila, pa mu je pošteđen život.

To što su pokazali dobrotu i saosećajnost prema jednom „belom čoveku“ nije im se vratilo. Evropljani su odmah počeli da osuđuju njihove rituale, počevši sa nametanjem religije po celoj Americi. To je, naravno, bio samo jedan tok radnje. Paralelno su išli da ubijaju, asimiluju i porobe ova fascinantna plemena. „U ime kralja Španije“ bilo je najčešće opravdanje kolonijalizma iza kojeg su stajale zadnje namere alavih i nezasitih Portugalaca i Španaca.

Zanimljivo je da su slabije i lošije ratnike jednostavno ubijali, kako ne bi dobili deo njihove slabosti putem tog ubistvenog ob(r)eda.

Kanibalizam nisu ispoljavali samo prema ratnicima. Kada im umre neki rođak oni ga pojedu kako bi mu odali počast.

U Evropi se saznalo za te njihove običaje tek 1557. godine kada je nemački vojnik Hans Štaden objavio rad o Tupi indijancima. Njega su zarobili, odneli u jedno selo, gde su mu rekli da će biti pojeden u narednom ritualu. Srećom po njega, sprijateljio se sa poglavicom, izlečio ga od bolesti koja ga je mučila, pa mu je pošteđen život.

To što su pokazali dobrotu i saosećajnost prema jednom „belom čoveku“ nije im se vratilo. Evropljani su odmah počeli da osuđuju njihove rituale, počevši sa nametanjem religije po celoj Americi. To je, naravno, bio samo jedan tok radnje. Paralelno su išli da ubijaju, asimiluju i porobe ova fascinantna plemena. „U ime kralja Španije“ bilo je najčešće opravdanje kolonijalizma iza kojeg su stajale zadnje namere alavih i nezasitih Portugalaca i Španaca.

S obzirom na geografski položaj, Tupiji su se prvi susreli sa najvećim neprijateljem, jedinim koji je bar na kratko naterao sva plemena da se ujedine za potrebe odbrane.

U današnje vreme, sumnja se da su ta svedočenja nemačkog vojnika uopšte bila tačna, jer bi sve priče o kanibalizmu mogle da budu samo povod zbog kojeg su Evropljani mogli da počnu „da upoznaju Tupije sa svojim bogom“.

Najlakši način da se započne kolonizacija bio je scenario gde su portugalski doseljenici pravili decu Tupi ženama. Efikasnost ovog procesa bila je velika, a nije iznenađenje da je jedan od retkih običaja koje su u to vreme Portugalci preuzeli od domorodaca bila poligamija – jedan Portugalac mogao je da oženi više žena, i na taj način izrodi mnogo dece. Kasnije su te srodničke veze (kunjadizmo – na portugalskom kunjado znači šurak, zet, polubrat) koristili kako bi imali jeftinu radnu snagu.

Tupiji su gotovo istrebljeni zbog ropstva, a još više su patili od evropskih bolesti na koje njihov imunitet nije navikao. Ipak, potomci Tupija su zauzeli veliki deo teritorije današnjeg Brazila. Prema brazilskom antropologu Darsi Ribeiru prvi Brazilci su bili više Tupi nego Portugalci, a i jezik nije bio portugalski već Nengatu, što predstavlja spoj portugalskog i domorodačkih jezika. Upravo ti potomci su najzaslužniji za širenje kulture koja je postojala na Pirinejima; od današnje države Sao Paulo proširili su se skoro do samog juga.

S obzirom na geografski položaj, Tupiji su se prvi susreli sa najvećim neprijateljem, jedinim koji je bar na kratko naterao sva plemena da se ujedine za potrebe odbrane.

U današnje vreme, sumnja se da su ta svedočenja nemačkog vojnika uopšte bila tačna, jer bi sve priče o kanibalizmu mogle da budu samo povod zbog kojeg su Evropljani mogli da počnu „da upoznaju Tupije sa svojim bogom“.

Najlakši način da se započne kolonizacija bio je scenario gde su portugalski doseljenici pravili decu Tupi ženama. Efikasnost ovog procesa bila je velika, a nije iznenađenje da je jedan od retkih običaja koje su u to vreme Portugalci preuzeli od domorodaca bila poligamija – jedan Portugalac mogao je da oženi više žena, i na taj način izrodi mnogo dece. Kasnije su te srodničke veze (kunjadizmo – na portugalskom kunjado znači šurak, zet, polubrat) koristili kako bi imali jeftinu radnu snagu.

Tupiji su gotovo istrebljeni zbog ropstva, a još više su patili od evropskih bolesti na koje njihov imunitet nije navikao. Ipak, potomci Tupija su zauzeli veliki deo teritorije današnjeg Brazila. Prema brazilskom antropologu Darsi Ribeiru prvi Brazilci su bili više Tupi nego Portugalci, a i jezik nije bio portugalski već Nengatu, što predstavlja spoj portugalskog i domorodačkih jezika. Upravo ti potomci su najzaslužniji za širenje kulture koja je postojala na Pirinejima; od današnje države Sao Paulo proširili su se skoro do samog juga.

Ova etnička grupa naziva se Stare Pauliste, baš zbog mesta odakle su počeli da šire tu kulturu, a njihov stil života, kao i jezik bio je sličniji Tupijima nego Portugalcima. Način lova, poljoprivrede, ribolova bili su skoro identični kao kod domorodaca, a jedino je upotreba metalnog oruđa, način oblačenja, korišćenje soli podsećalo na Evropljane.

Tak kada se pojavila tržišna ekonomija karakteristike koje su nasleđene od Tupija počele su da zamiru, portugalski jezik je nadvladao nad gotovo nestalim Nengatuom.

Naravno, mnoge reči koje koriste Brazilci su preuzete od Tupija, jer lingvistički uticaj se ne može izbrisati. Neki gradovi i danas imaju Tupi imena (Ipanema je na Tupiju značilo „voda bez ribe“).

Ova etnička grupa naziva se Stare Pauliste, baš zbog mesta odakle su počeli da šire tu kulturu, a njihov stil života, kao i jezik bio je sličniji Tupijima nego Portugalcima. Način lova, poljoprivrede, ribolova bili su skoro identični kao kod domorodaca, a jedino je upotreba metalnog oruđa, način oblačenja, korišćenje soli podsećalo na Evropljane.

Tak kada se pojavila tržišna ekonomija karakteristike koje su nasleđene od Tupija počele su da zamiru, portugalski jezik je nadvladao nad gotovo nestalim Nengatuom.

Naravno, mnoge reči koje koriste Brazilci su preuzete od Tupija, jer lingvistički uticaj se ne može izbrisati. Neki gradovi i danas imaju Tupi imena (Ipanema je na Tupiju značilo „voda bez ribe“).