Čini se da je život ove šarmantne Brazilke toplog glasa već unapred bio predodređen. Odrasla u porodici muzičara, ćerka Žoaa Žilberta, oca bosa nove i pevačice Mijuše,  Bebel  je već kao vrlo mala počela da peva i učestvuje u nastupima svojih roditelja.

O muzičkoj karijeri i pravcu koji je izabrala, Bebel je jednom prilikom rekla: “Da sam izabrala rokenrol, svi bi pitali 'zar ona ne bi trebalo da se bavi bosa novom'“.

Odrastajući uz zavodljive, opijajuće i katkad melanholične ritmove,  Bebel  na sreću  nije nikad ni pokušala da krene drugim putem. Otac je težio da je nauči perfekcionizmu u muzici, ali individualni izraz, namerne nepravilnosti koje svaku umetnost i  umetnika čine posebnim  je naučila od majke, sa kojom je Bebel  već sa devet godina nastupala u Karnegi holu zajedno sa američkim džez saksofonistom Stenom Gecom.

Iako priznaje da još ima tremu pred nastupe i da zbog toga stiže u poslednjem momentu na svirku, zbog čega joj je jednom čak i Grejs Džons  zamerila, Bebel je mešajući  “novi trend” fuziju sambe i džeza, odnosno bosa novu sa blagim primesama elektronske muzike, uspela da izgradi sopstveni stil.

Svetsku slavu stiče  albumom „Tanto tempo“  iz 2000. godine, koji postaje najprodavaniji brazilski album van granica zemlje još od šezdesetih godina, a Bebel  za njega dobija tri Gremi nagrade.

I baš kao što stihovi uvodne numere albuma “Tanto Tempo”, “Molitvena samba”  (Samba da Bençõa) govore da je za dobru sambu potrebno  i malo tuge, uspeh ovog albuma se može  jednim delom pripisati i Mitru Subotiću Subi, priznatom muzičaru jugoslovenske scene i producentu ovog albuma koji je 1999. godine tragično poginuo u požaru spasavajući  upravo njegove master trake. Nije naodmet da se podsetimo da je Suba 1994. godine u Sao Paulu  snimio sa Milanom Mladenovićem (EKV) i brojnim gostujućim brazilskim muzičarima album “Angels Breath” koji je u Srbiji stekao gotovo kultni status.

Sedam godina kasnije Bebel dolazi u Beograd,  gde je domaću publiku očarala svojim glasom i bar na trenutak odvela u zemlju fudbala i sambe, održavši  u Domu sindikata koncert posvećen velikom Subi, kojem je prisustvovala i njegova majka Rosa.

Drugi put je došla u, kako je nazvala, “Subinu zemlju” 2011. godine povodom koncerta koji je održan u Areni  u okviru koncertnog ciklusa, "Arena Sessions", kada je publika u klupskoj atmosferi imala priliku da ponovo uz pomoć muzike otputuje u toplije krajeve i oseti svu lepotu i bezbrižnost koju nam sreća pruža.

Još kao dete je navikla na nomadski stil života koji joj je omogućio da prihvati i upozna svu raznolikost koju nam život pruža. To će se osetiti i u njenoj muzici  kroz neverovatnu mešavinu tradicije sa muzičkim stilovima devedesetih.  Izabel Žilberto de Oliveira, poznatija kao Bebel je rođena 12. maja 1966. godine u Njujorku  usred porodične krize izazvane lošim zdravstvenim stanjem njenog oca, kome su lekari rekli da možda nikad više neće moći da svira. Svoje detinjstvo pamti kao možda i previše uzburkano  jer je bila u stalnom pokretu .

“Nema mesta gde nismo živeli, a onda su me roditelji ostavili jedan duži period sa mojoj dadiljom Dolores, pa je moj stric Šiko došao po mene i odveo me je kod njih u Meksiko”, rekla je Bebel u jednom razgovoru.

Sedamdesetih je Meksiko bio popularna destinacija za mnoge brazilske muzičare, trombonista Raul de Souza, bend “Tamba Kuatro” i mnogi drugi su u Meksiku pronašli pogodno tlo za stvaranje svoje umetnosti.

Sa pet godina Bebel se vraća u Brazil da upozna babu i dedu sa očeve strane, koji su tom prilikom priredili nezaboravnu žurku na kojoj je bila i čuvena pevačica Gal Košta, jedna od pripadnica umetničkog, odnosno muzičkog  pokreta Tropikalija. Zanimljivo je reći da je ovaj pokret kombinovao sambu  i zapadnu psihodeličnu rok muziku, a tekstovi su, za razliku od bosa nove, često bili i socijalno angažovani. No, o tropikaliji ćete čitati još pre otvaranja SP.

Drugi put je došla u, kako je nazvala, “Subinu zemlju” 2011. godine povodom koncerta koji je održan u Areni  u okviru koncertnog ciklusa, "Arena Sessions", kada je publika u klupskoj atmosferi imala priliku da ponovo uz pomoć muzike otputuje u toplije krajeve i oseti svu lepotu i bezbrižnost koju nam sreća pruža.

Još kao dete je navikla na nomadski stil života koji joj je omogućio da prihvati i upozna svu raznolikost koju nam život pruža. To će se osetiti i u njenoj muzici  kroz neverovatnu mešavinu tradicije sa muzičkim stilovima devedesetih.  Izabel Žilberto de Oliveira, poznatija kao Bebel je rođena 12. maja 1966. godine u Njujorku  usred porodične krize izazvane lošim zdravstvenim stanjem njenog oca, kome su lekari rekli da možda nikad više neće moći da svira. Svoje detinjstvo pamti kao možda i previše uzburkano  jer je bila u stalnom pokretu .

“Nema mesta gde nismo živeli, a onda su me roditelji ostavili jedan duži period sa mojoj dadiljom Dolores, pa je moj stric Šiko došao po mene i odveo me je kod njih u Meksiko”, rekla je Bebel u jednom razgovoru.

Sedamdesetih je Meksiko bio popularna destinacija za mnoge brazilske muzičare, trombonista Raul de Souza, bend “Tamba Kuatro” i mnogi drugi su u Meksiku pronašli pogodno tlo za stvaranje svoje umetnosti.

Sa pet godina Bebel se vraća u Brazil da upozna babu i dedu sa očeve strane, koji su tom prilikom priredili nezaboravnu žurku na kojoj je bila i čuvena pevačica Gal Košta, jedna od pripadnica umetničkog, odnosno muzičkog  pokreta Tropikalija. Zanimljivo je reći da je ovaj pokret kombinovao sambu  i zapadnu psihodeličnu rok muziku, a tekstovi su, za razliku od bosa nove, često bili i socijalno angažovani. No, o tropikaliji ćete čitati još pre otvaranja SP.

1979. godine Bebel napušta formalno obrazovanje i skoro sve svoje slobodno vreme provodi na jednoj od popularnih plaža Rija, Ipanemi, u čijoj se blizini nalazi i kulturni centar  po imenu “Leteći cirkus” (Circo Voador). Ubrzo  se upisuje u pozorišnu trupu “Padobranci” (Para Quedas) u okviru istog centra, gde se upoznaje  sa pevačem i kompozitorom Kazuzom, sa kojim deli mnoga iskustva, ali i prelepu  baladu “Moram da kažem  da te volim” (Eu Preciso Dizer que te Amo), jedan od najvećih hitova u karijeri ovog muzičara.

“Bili smo mladi i neobuzdani, puni energije i želje da se izrazimo. Svašta smo radili. Sećam se da je kuća moje majke praktično pretvorena u štab, gde smo se okupljali, pevali, igrali i probali nove uloge.”

Svoj prvi EP izdaje  1986. godine, ali srećnim danima se bližio kraj. Kazuza, njen najbolji prijatelj i jedan od najistaknutijih predstavnika  brazilske rok scene, umire 1990. godine od side, a Bebel odlazi u rodni Njujork, jer više nije videla smisao boravka u Riju.

“Pobegla sam od tuge, i na moju veliku sreću tamo me je dočekala odlična ponuda da učestvujem u jednom šou programu, omažu u čast velike dive Karmen Mirande, u kome su učestvovali između ostalih i Gal Košta, Nana Vaškonseloš, Regina Kase, ali i avangardna umetnica i kasnije supruga Lu Rida, Lori Anderson.”

 Povratkom u SAD Bebel je bila odlučna da uspe kao pevačica, nešto što je započela još kao devojčica u Brazilu. Da joj je to pošlo za rukom govore albumi  “Tanto Tempo” (2000), “Bebel Gilberto” (2004), “Momento” (2007) i “All in One” (2009), koji njeno ime upisuju na svetsku muzičku scenu. Mešavina različitih i na prvi pogled nespojivih muzičkih pravaca, bosa nove i elektronike, koji se mogu čuti na ovim albumima, postaju njen zaštitni znak.

U svojoj bogatoj muzičkoj karijeri Bebel sarađuje sa mnogim poznatim muzičarima poput  Dejvida Birna, di-džeja Tova Teijema, Džodrža Majkla, benda Thivery Corporation  i još mnogima.

Ako se lepota muzike koju Bebel peva ogleda u melodijama i ritmovima nama dalekog i egzotičnog Brazila, onda je ona svakako uspela da ih uhvati i sačuva za večnost.

1979. godine Bebel napušta formalno obrazovanje i skoro sve svoje slobodno vreme provodi na jednoj od popularnih plaža Rija, Ipanemi, u čijoj se blizini nalazi i kulturni centar  po imenu “Leteći cirkus” (Circo Voador). Ubrzo  se upisuje u pozorišnu trupu “Padobranci” (Para Quedas) u okviru istog centra, gde se upoznaje  sa pevačem i kompozitorom Kazuzom, sa kojim deli mnoga iskustva, ali i prelepu  baladu “Moram da kažem  da te volim” (Eu Preciso Dizer que te Amo), jedan od najvećih hitova u karijeri ovog muzičara.

“Bili smo mladi i neobuzdani, puni energije i želje da se izrazimo. Svašta smo radili. Sećam se da je kuća moje majke praktično pretvorena u štab, gde smo se okupljali, pevali, igrali i probali nove uloge.”

Svoj prvi EP izdaje  1986. godine, ali srećnim danima se bližio kraj. Kazuza, njen najbolji prijatelj i jedan od najistaknutijih predstavnika  brazilske rok scene, umire 1990. godine od side, a Bebel odlazi u rodni Njujork, jer više nije videla smisao boravka u Riju.

“Pobegla sam od tuge, i na moju veliku sreću tamo me je dočekala odlična ponuda da učestvujem u jednom šou programu, omažu u čast velike dive Karmen Mirande, u kome su učestvovali između ostalih i Gal Košta, Nana Vaškonseloš, Regina Kase, ali i avangardna umetnica i kasnije supruga Lu Rida, Lori Anderson.”

 Povratkom u SAD Bebel je bila odlučna da uspe kao pevačica, nešto što je započela još kao devojčica u Brazilu. Da joj je to pošlo za rukom govore albumi  “Tanto Tempo” (2000), “Bebel Gilberto” (2004), “Momento” (2007) i “All in One” (2009), koji njeno ime upisuju na svetsku muzičku scenu. Mešavina različitih i na prvi pogled nespojivih muzičkih pravaca, bosa nove i elektronike, koji se mogu čuti na ovim albumima, postaju njen zaštitni znak.

U svojoj bogatoj muzičkoj karijeri Bebel sarađuje sa mnogim poznatim muzičarima poput  Dejvida Birna, di-džeja Tova Teijema, Džodrža Majkla, benda Thivery Corporation  i još mnogima.

Ako se lepota muzike koju Bebel peva ogleda u melodijama i ritmovima nama dalekog i egzotičnog Brazila, onda je ona svakako uspela da ih uhvati i sačuva za večnost.