“Ja sam deset sekundi posle pogotka Nilsa Lidholma bio na svojoj poziciji, stajao sam na levom krilu kao zapeta puška… Onda se okrenem i ugledam Didija kako lagano, ali samouvereno korača ka centru, sa loptom ispod miške. Pritrčao sam mu i počeo da urlam na njega iz očaja, da bi mi on mrtav hladan rekao: ‘Opusti se, i dalje smo daleko bolji tim od njih’. Brzo će stvari doći na svoje. Pošto su mu svi prilazili, uspeli su da čuju šta mi je rekao – ubrzo smo izjednačili, a ostalo je istorija”, rekao je u dahu Zagalo.

Upravo te reči bivšeg selektora Selekaa najbolje opisuju ono što je Valder Pereira predstavljao na terenu i van njega. Besprekoran, graciozan, smiren, uvek odmeren, ali i samouveren i sportski bezobrazan. Veliki borac, vođa, takmičar i, pre svega, majstor fudbala.

Brazilci su do svoje prve titule vladara planete došli 29. juna 1958. godine, posle fenomenalno odigranog turnira i preokreta na stadionu “Rosunda” u finalu nad ekipom domaćina (5:2). Lindholm je na kratko obradovao preko 50 hiljada navijača, ali je na kraju bilo baš onako kako je Didi rekao. Pele, Vava, Garinča i drugovi zadivili su svet.

A Didi? Pa on je, i pored takvih veličina, uspeo da ponese titulu najboljeg igrača turnira. Učestvovao je gotovo u svim akcijama svog tima i besprekornom igrom u srcu veze od svetskih medija zaradio nadimak – “Gospodin fudbal”.



Ljubiteljima fudbala širom sveta predstavio se četiri godine ranije na Mundijalu u Švajcarskoj, kada se nacija i dalje oporavljala od najcrnjeg 16. jula u istoriji Brazila. Postigao je pogotke protiv Meksika i Jugoslavije, bez greške sam držao konce igre svog tima, ali su Mađari sa Kočišom i Puškašem bili prejaki u četvrtini finala. Taj meč ostao je upamćen pod imenom – “Bitka za Bern”.

Tim iz Švedske proglašen je za najbolju ekipu u istoriji fudbala, a u istoriji Brazila ostaće upamćeni kao momci koji su naciji predstavili “Boginju”. Svoju klasu potvrdili su u Čileu 1962. godine, kada su, slobodno se može reći, rutinskom igrom odbranili titulu prvaka sveta.

Brazilci su do svoje prve titule vladara planete došli 29. juna 1958. godine, posle fenomenalno odigranog turnira i preokreta na stadionu “Rosunda” u finalu nad ekipom domaćina (5:2). Lindholm je na kratko obradovao preko 50 hiljada navijača, ali je na kraju bilo baš onako kako je Didi rekao. Pele, Vava, Garinča i drugovi zadivili su svet.

A Didi? Pa on je, i pored takvih veličina, uspeo da ponese titulu najboljeg igrača turnira. Učestvovao je gotovo u svim akcijama svog tima i besprekornom igrom u srcu veze od svetskih medija zaradio nadimak – “Gospodin fudbal”.



Ljubiteljima fudbala širom sveta predstavio se četiri godine ranije na Mundijalu u Švajcarskoj, kada se nacija i dalje oporavljala od najcrnjeg 16. jula u istoriji Brazila. Postigao je pogotke protiv Meksika i Jugoslavije, bez greške sam držao konce igre svog tima, ali su Mađari sa Kočišom i Puškašem bili prejaki u četvrtini finala. Taj meč ostao je upamćen pod imenom – “Bitka za Bern”.

Tim iz Švedske proglašen je za najbolju ekipu u istoriji fudbala, a u istoriji Brazila ostaće upamćeni kao momci koji su naciji predstavili “Boginju”. Svoju klasu potvrdili su u Čileu 1962. godine, kada su, slobodno se može reći, rutinskom igrom odbranili titulu prvaka sveta.

Životne putešestvije Didija ne razlikuju se previše od ostalih priča iz najveće zemlje Latinske Amerike. Rođen je u gradiću Kamposu u državi Rio de Žaneiro u siromašnoj porodici, a još u ranoj mladosti pokazao je prepoznatljivu crtu svog karaktera.

“Kao dečak, bio sam prinuđen da radim svakakve poslove samo da bih pomogao svojoj porodici da obezbedi hranu. Radio sam na proizvodnji kafe, kikirikija, kao kurir… Stvarno mi nije bilo bitno šta radim, dokle god sam plaćen”, rekao je jednom prilikom Didi.

Fudbalsku priču otpočeo je u lokalnom Amerikanu, da bi, posle nekolicine lokalnih klubova, 1949. godine ostvario san svakog Brazilca – seli se u Rio i postaje igrač Fluminensea, sa kojim za sedam godina osvaja titulu i Kup grada Rija.

Bio je besprekoran tehničar, dobar dribler, na početku karijere bio je opasna leva ‘polutka’, ali kako je sazrevao kao igrač, pomerao se ka sredini. Ipak, ono što ga je izdvajalo od gomile drugih lucidnih zemljaka bio je revolucionarni šut – suvi list (folcha seca).



Verovatno nema čoveka koji se ne seća ‘kifle’ Roberta Karlosa na “Sen Deniju”, ili, pak, načina na koji je Žuninjo Pernambukano iz prekida dovodio golmane do ludila.

Lopta bi posle šuta spoljnom dobijala neverovatan efe i na volšeban način završala u mreži, iako se svaki put čini da ide daleko pored ili preko gola.

Životne putešestvije Didija ne razlikuju se previše od ostalih priča iz najveće zemlje Latinske Amerike. Rođen je u gradiću Kamposu u državi Rio de Žaneiro u siromašnoj porodici, a još u ranoj mladosti pokazao je prepoznatljivu crtu svog karaktera.

“Kao dečak, bio sam prinuđen da radim svakakve poslove samo da bih pomogao svojoj porodici da obezbedi hranu. Radio sam na proizvodnji kafe, kikirikija, kao kurir… Stvarno mi nije bilo bitno šta radim, dokle god sam plaćen”, rekao je jednom prilikom Didi.

Fudbalsku priču otpočeo je u lokalnom Amerikanu, da bi, posle nekolicine lokalnih klubova, 1949. godine ostvario san svakog Brazilca – seli se u Rio i postaje igrač Fluminensea, sa kojim za sedam godina osvaja titulu i Kup grada Rija.

Bio je besprekoran tehničar, dobar dribler, na početku karijere bio je opasna leva ‘polutka’, ali kako je sazrevao kao igrač, pomerao se ka sredini. Ipak, ono što ga je izdvajalo od gomile drugih lucidnih zemljaka bio je revolucionarni šut – suvi list (folcha seca).



Verovatno nema čoveka koji se ne seća ‘kifle’ Roberta Karlosa na “Sen Deniju”, ili, pak, načina na koji je Žuninjo Pernambukano iz prekida dovodio golmane do ludila.

Lopta bi posle šuta spoljnom dobijala neverovatan efe i na volšeban način završala u mreži, iako se svaki put čini da ide daleko pored ili preko gola.

Upravo na taj način Didi je Brazilu omogućio da se uopšte nađe u Švedskoj – pobedonosnim golom u kvafilikacijama protiv Perua.

“Sada kada se osvrnem, može se reći da je taj potez moj zaštitni znak. Vremenom su me ljudi izluđivali pitanjima kako to izvodim – radili su mi ono što je moj šut golmanima”, objasnio je Didi i dodao da mu je tehnika šuta ostavila doživotne posledice na kičmu.



Sezonu pre sudbonosnog Mundijala prelazi u komšijski Botafogo, tim za koji je navijao od malih nogu. Prilikom predstavljanja dao je obećanje da će, ukoliko ‘crno-beli’ osvoje titulu, pešačiti u opremi od Marakane do trening centra. Titula je osvojena, obećanje ispunjeno, a Didiju se u šetnji priključilo 5.000 navijača.

“Uvek se rado setim svoji početaka i uspeha koje sam ostvario sa Fluom i Botafogom, iako je malo nedostajalo da ostanem bez ‘osećaja’ u jednom trenutku. Prilikom dolaska u Botafogo trener nije previše mario za moje specijalne treninge šuta, pa sam ih sve manje upražnjavao. Ljudi su počeli da pričaju da sam izgubio ‘magiju’, ali sam tada shvatio da sve ide iz treninga. Morate biti uporni ako želite nešto da dovedete do savršenstva”, govorio je DIdi.

Upravo na taj način Didi je Brazilu omogućio da se uopšte nađe u Švedskoj – pobedonosnim golom u kvafilikacijama protiv Perua.

“Sada kada se osvrnem, može se reći da je taj potez moj zaštitni znak. Vremenom su me ljudi izluđivali pitanjima kako to izvodim – radili su mi ono što je moj šut golmanima”, objasnio je Didi i dodao da mu je tehnika šuta ostavila doživotne posledice na kičmu.



Sezonu pre sudbonosnog Mundijala prelazi u komšijski Botafogo, tim za koji je navijao od malih nogu. Prilikom predstavljanja dao je obećanje da će, ukoliko ‘crno-beli’ osvoje titulu, pešačiti u opremi od Marakane do trening centra. Titula je osvojena, obećanje ispunjeno, a Didiju se u šetnji priključilo 5.000 navijača.

“Uvek se rado setim svoji početaka i uspeha koje sam ostvario sa Fluom i Botafogom, iako je malo nedostajalo da ostanem bez ‘osećaja’ u jednom trenutku. Prilikom dolaska u Botafogo trener nije previše mario za moje specijalne treninge šuta, pa sam ih sve manje upražnjavao. Ljudi su počeli da pričaju da sam izgubio ‘magiju’, ali sam tada shvatio da sve ide iz treninga. Morate biti uporni ako želite nešto da dovedete do savršenstva”, govorio je DIdi.

Posle pokoravanja planete postao je jedan od najtraženijih igrača na svetu. Najbrži je bio Real, pa se Didi našao u belom dresu “kraljevskog” kluba iz Madrida.

Iako je u Španiju stigao kao velika zvezda, sakupio je samo 19 nastupa, uz šest postignutih golova. Boravak u španskoj prestonici ostao mu je u lošem sećanju, i pored činjenice da je dva puta uzastopno postao prvak Evrope. Uzrok tome bio je ogromni ego legendarnog Alfreda di Stefana.



Rođeni Argentinac nije mogao da se pomiri sa činjenicom da više nije prva zvezda tima, pa se na svakom koraku trudio da Didija otuđi i otera od ekipe. Sve se završilo povratkom u Brazil, a sam igrač je svoju epizodu u Španiji ironično nazivao – moj tzv. neuspeh.

“Inteligencija je ono što razdvaja ljude od životinja, pa šta je onda fudbaler koji se oslanja samo na snagu?", opisao je jednom prilikom svoj doživljaj španskog nacionalnog šampionata.

Posle pokoravanja planete postao je jedan od najtraženijih igrača na svetu. Najbrži je bio Real, pa se Didi našao u belom dresu “kraljevskog” kluba iz Madrida.

Iako je u Španiju stigao kao velika zvezda, sakupio je samo 19 nastupa, uz šest postignutih golova. Boravak u španskoj prestonici ostao mu je u lošem sećanju, i pored činjenice da je dva puta uzastopno postao prvak Evrope. Uzrok tome bio je ogromni ego legendarnog Alfreda di Stefana.



Rođeni Argentinac nije mogao da se pomiri sa činjenicom da više nije prva zvezda tima, pa se na svakom koraku trudio da Didija otuđi i otera od ekipe. Sve se završilo povratkom u Brazil, a sam igrač je svoju epizodu u Španiji ironično nazivao – moj tzv. neuspeh.

“Inteligencija je ono što razdvaja ljude od životinja, pa šta je onda fudbaler koji se oslanja samo na snagu?", opisao je jednom prilikom svoj doživljaj španskog nacionalnog šampionata.

Po povratku u domovinu u dva navrata branio je boje Sao Paola i Botafoga, ali i još nekoliko brazilskih timova, pre nego što se penzionisao 1966.

Logično, ostao je u fudbalu i posvetio se trenerskom poslu, a najviše uspeha imao je na klupi turskog Fenerbahčea i nacionalnog tima Perua. Sa Fenerom je dva puta bio prvak Turske, dok su ga njegovi Brazilci zaustavili u četvrtfinalu Mundijala u Meksiku.

Strelac 24 gola na 72 susreta za Brazil primljen je FIFA “Kuću slavnih” u oktobru 2000. godine. Godinu dana kasnje preminuo je posle operacije digestivnog trakta.

“Ljudi olako pričaju i shvataju siromaštvo, ali to je samo zato što nisu osetili teror nemaštine”, Valder Pereira – Didi.

Po povratku u domovinu u dva navrata branio je boje Sao Paola i Botafoga, ali i još nekoliko brazilskih timova, pre nego što se penzionisao 1966.

Logično, ostao je u fudbalu i posvetio se trenerskom poslu, a najviše uspeha imao je na klupi turskog Fenerbahčea i nacionalnog tima Perua. Sa Fenerom je dva puta bio prvak Turske, dok su ga njegovi Brazilci zaustavili u četvrtfinalu Mundijala u Meksiku.

Strelac 24 gola na 72 susreta za Brazil primljen je FIFA “Kuću slavnih” u oktobru 2000. godine. Godinu dana kasnje preminuo je posle operacije digestivnog trakta.

“Ljudi olako pričaju i shvataju siromaštvo, ali to je samo zato što nisu osetili teror nemaštine”, Valder Pereira – Didi.