“Kada sam se povukao, palicu ‘brazilskog šampiona’ nasledio je Nelson Pike, koji je osvojio titule 1981, 1983. i 1987. godine. Kada je njegova zvezda počela da bledi, na scenu je stupio najbolji od nas – Aerton, koji je svoje tri titule, 1988, 1990. i 1991. godine, osvojio sa Meklarenom. Nadam se da će to zaveštanje koje smo nas trojica ostavili Brazilcima zauvek živeti”, rekao je Fitipaldi.

Za Emersona, koji je rođen 12. decembra 1946. godine, bavljenje automobilizmom je došlo prirodno, pošto mu je otac bio veoma cenjen novinar koji je pisao upravo o tom sportu u Brazilu. Kao i njegovom starijem bratu Vilsonu, Fitipaldiju je auto-moto sport još kao klincu ušao pod kožu, ali podršku svog oca po pitanju finansija nisu imali. Međutim, vrlo brzo su se snašli, pošto su sami pokrenuli svoj biznis, a sve je krenulo kada je Emerson napravio volan za automobil svoje majke.

Jedan drugome su bili najveća podrška, o čemu posebno govori činjenica da je Emerson sa 14 godina postao Vilsonov mehaničar na brazilskom šampionatu u kartingu, da bi sam došao do titule samo tri godine kasnije. Kartinge u kojima su se takmičili sami su pravili, da bi se 1967, kada je Emerson imao 21 godinu okrenuli konstrukciji bolida za Formulu Vi, a Emerson je jedan od njih vozio u prvenstvu Brazila.

Posle velikog uspeha na stazi, Emerson je odustao od studiranja i odlučio da ode ’preko bare’ i pokuša da se okuša u auto-moto sportu. Sa 23 godine preselio se u Englesku, iako je do tada govorio samo portugalski jezik, kupio je formulu Ford i odmah oduševio sve. Ipak, život mu je promenila Formula 3, u kojoj je nastavio sa impresivnim rezultatima i nagrađen je ugovorom sa Lotusom u Formuli 2.

Možda dovoljno o njegovim rezultatima govori činjenica da je oduševio Kolina Čepmena, prvog čoveka Lotusa, koji mu je odmah dao dugogodišnji ugovor i priliku u Formuli 1 sredinom 1970. godine. Prvobitno je bilo planirano da Fitipaldi bude treći vozač, uz Johena Rinta i Džona Majlsa, ali su tragične okolnosti dovele do toga da legendarni Brazilac pravu priliku dobije mnogo brže i iskoristi je.

Fitipaldi je u Formuli 1 debitovao na Velikoj nagradi Britanije osmim mestom, usledilo je četvrto mesto u Nemačkoj, a potom 15. pozicija u Austriji. Njegova četvrta trka trebalo je da bude u „Monci“, ali su tragične okolnosti dovele do toga da se ne nađe na startu. To je bio jedan od najtragičnijih vikenda u Formuli 1, kada je Rint izgubio život u udesu tokom treninga. Samo nekoliko sati ranije i Emerson je imao težak udes, ali je iz njega izašao bez povreda, ali dosta ugruvan.

Posle velikog uspeha na stazi, Emerson je odustao od studiranja i odlučio da ode ’preko bare’ i pokuša da se okuša u auto-moto sportu. Sa 23 godine preselio se u Englesku, iako je do tada govorio samo portugalski jezik, kupio je formulu Ford i odmah oduševio sve. Ipak, život mu je promenila Formula 3, u kojoj je nastavio sa impresivnim rezultatima i nagrađen je ugovorom sa Lotusom u Formuli 2.

Možda dovoljno o njegovim rezultatima govori činjenica da je oduševio Kolina Čepmena, prvog čoveka Lotusa, koji mu je odmah dao dugogodišnji ugovor i priliku u Formuli 1 sredinom 1970. godine. Prvobitno je bilo planirano da Fitipaldi bude treći vozač, uz Johena Rinta i Džona Majlsa, ali su tragične okolnosti dovele do toga da legendarni Brazilac pravu priliku dobije mnogo brže i iskoristi je.

Fitipaldi je u Formuli 1 debitovao na Velikoj nagradi Britanije osmim mestom, usledilo je četvrto mesto u Nemačkoj, a potom 15. pozicija u Austriji. Njegova četvrta trka trebalo je da bude u „Monci“, ali su tragične okolnosti dovele do toga da se ne nađe na startu. To je bio jedan od najtragičnijih vikenda u Formuli 1, kada je Rint izgubio život u udesu tokom treninga. Samo nekoliko sati ranije i Emerson je imao težak udes, ali je iz njega izašao bez povreda, ali dosta ugruvan.

Rintova smrt toliko je potresla sve u Lotusu, da je Majls odlučio da istog trenutka napusti Formulu 1. Fitipaldi je posle samo tri trke postao vođa legendarnog tima, a da je to zaslužio pokazao je već na trci koja je sledila posle Monce, Velikoj nagradi Sjedinjenih Država u Votkins Glenu, gde je došao do prvog trijumfa u karijeri. Na taj način Brazilac je preporodio tim i postarao se da Rint postane prvi i jedini posthumni šampion Formule 1.

„I sada, toliko godina kasnije, ljudi me često pitaju zašto sam stalno rizikovao svoj život, pošto je smrt stalno bila oko mene. Ali, jedini način na koji to mogu da objasnim je da sam ja živeo za trkanje. I dalje se osećam tako, a verujem da je takav slučaj sa svima nama. Mislim da je to ono što me veže sa Džekijem Stjuartom i Karlosom Rojtemanom sada, 30 dana pošto smo se povukli. Svi smo rizikovali jer smo toliko voleli trkanje, osećali smo da nemamo izbora. Alternativa je bila da trke gledamo na televiziji, a pošto nam je Bog dao talenat, to jednostavno nismo mogli“, rekao je Fitipaldi pre nekoliko meseci.

Iako se očekivalo da će Fitipaldi nastaviti tamo gde je Austrijanac stao, saobraćajna nesreća koju je doživeo u Francuskoj ostavila je posledice po njega i na stazi nije bio onaj pravi. Tri puta je bio na podijumu te 1971. godine i sezonu je završio kao trećeplasirani u generalnom poretku, da bi sve propušteno nadoknadio naredne godine.

Rintova smrt toliko je potresla sve u Lotusu, da je Majls odlučio da istog trenutka napusti Formulu 1. Fitipaldi je posle samo tri trke postao vođa legendarnog tima, a da je to zaslužio pokazao je već na trci koja je sledila posle Monce, Velikoj nagradi Sjedinjenih Država u Votkins Glenu, gde je došao do prvog trijumfa u karijeri. Na taj način Brazilac je preporodio tim i postarao se da Rint postane prvi i jedini posthumni šampion Formule 1.

„I sada, toliko godina kasnije, ljudi me često pitaju zašto sam stalno rizikovao svoj život, pošto je smrt stalno bila oko mene. Ali, jedini način na koji to mogu da objasnim je da sam ja živeo za trkanje. I dalje se osećam tako, a verujem da je takav slučaj sa svima nama. Mislim da je to ono što me veže sa Džekijem Stjuartom i Karlosom Rojtemanom sada, 30 dana pošto smo se povukli. Svi smo rizikovali jer smo toliko voleli trkanje, osećali smo da nemamo izbora. Alternativa je bila da trke gledamo na televiziji, a pošto nam je Bog dao talenat, to jednostavno nismo mogli“, rekao je Fitipaldi pre nekoliko meseci.

Iako se očekivalo da će Fitipaldi nastaviti tamo gde je Austrijanac stao, saobraćajna nesreća koju je doživeo u Francuskoj ostavila je posledice po njega i na stazi nije bio onaj pravi. Tri puta je bio na podijumu te 1971. godine i sezonu je završio kao trećeplasirani u generalnom poretku, da bi sve propušteno nadoknadio naredne godine.

Te sezone Fitipaldi je vozio jedan od najprepoznatljivih bolida u istoriji Formule 1 – Lotus 72 sa Džon Plejers farbanjem, koji je bio klasa za sebe. Emerson je taj bolid, koji su mnogi zvali ’mrtvačkim sandukom’ zbog crno-zlatnog farbanja, iskoristio na najbolji mogući način, ostvario je pet trijumfa na 12 trka i tako osigurao svoju prvu titulu, ali i konstruktorsku za Lotus. Takođe, postao je najmlađi šampion u istoriji Formuli 1 sa 25 godina, a nadmašio ga je tek Fernando Alonso 33 godine kasnije.

Kao branilac titule Fitipaldi nije bio toliko ubedljiv, posebno zato što je velikog rivala imao u svom timskom kolegi Roniju Petersonu. Šveđanin i Brazilac su se borili na stazi, a to je na najbolji mogući način iskoristio Džeki Stjuart i obojicu ih pobedio. Koliko je Peterson bio brz najbolje govori podatak da je te sezone ostvario devet pol pozicija, u odnosu na samo jednu Fitipaldija, dok je odnos u pobedama bio četiri prema tri.

Iako je sezonu završio ispred Petersona, na drugom mestu u generalnom poretku, Fitipaldi se odlučio da napravi korak napred u karijeri i prihvati bogatu ponudu Meklarena i pređe u britanski tim 1974. godine. Ispostavilo se da je to bio pravi potez, pošto je u svojoj prvoj sezoni u novoj ekipi osvojio svoju drugu titulu. Te godine trijumfovao je pred svojim navijačima u Brazilu, Belgiji i Kanadi, još četiri puta se domogao podijuma i na još tri trke bio među osvajačima bodova.

Te sezone Fitipaldi je vozio jedan od najprepoznatljivih bolida u istoriji Formule 1 – Lotus 72 sa Džon Plejers farbanjem, koji je bio klasa za sebe. Emerson je taj bolid, koji su mnogi zvali ’mrtvačkim sandukom’ zbog crno-zlatnog farbanja, iskoristio na najbolji mogući način, ostvario je pet trijumfa na 12 trka i tako osigurao svoju prvu titulu, ali i konstruktorsku za Lotus. Takođe, postao je najmlađi šampion u istoriji Formuli 1 sa 25 godina, a nadmašio ga je tek Fernando Alonso 33 godine kasnije.

Kao branilac titule Fitipaldi nije bio toliko ubedljiv, posebno zato što je velikog rivala imao u svom timskom kolegi Roniju Petersonu. Šveđanin i Brazilac su se borili na stazi, a to je na najbolji mogući način iskoristio Džeki Stjuart i obojicu ih pobedio. Koliko je Peterson bio brz najbolje govori podatak da je te sezone ostvario devet pol pozicija, u odnosu na samo jednu Fitipaldija, dok je odnos u pobedama bio četiri prema tri.

Iako je sezonu završio ispred Petersona, na drugom mestu u generalnom poretku, Fitipaldi se odlučio da napravi korak napred u karijeri i prihvati bogatu ponudu Meklarena i pređe u britanski tim 1974. godine. Ispostavilo se da je to bio pravi potez, pošto je u svojoj prvoj sezoni u novoj ekipi osvojio svoju drugu titulu. Te godine trijumfovao je pred svojim navijačima u Brazilu, Belgiji i Kanadi, još četiri puta se domogao podijuma i na još tri trke bio među osvajačima bodova.

Pošto sledeća sezona nije bila jednako uspešna, jer je bio vicešampion iza Nikija Laude, Fitipaldi je odlučio da se kocka, a u njegovom slučaju posle neverovatnog uspeha usledio je strmoglav pad. Oni koji su prošle godine gledali film “Rush” znaju jednu stranu te priče, a ona je da je Džejms Hant došao u Meklaren umesto Fitipaldija. Druga strana je da je zbog lojalnosti prema bratu odlučio da postane njegov partner u timu koji je finansirala brazilska kompanija koja se bavila šećerom – Kopersukar.

Vrlo brzo je bilo jasno da je to bila izuzetno loša odluka, pošto je Fitipaldi od 1976. do 1979. godine imao niz razočaravajućih rezultata. Tokom tih sezone najbolji rezultat bilo mu je drugo mesto na Velikoj nagradi Brazila 1978. godine, da bi tim 1980. ostao bez glavnog sponzora, a Fitipaldi se povukao da bi ga vodio i tražio sponzore. Međutim, tim je ugašen dve godine kasnije, a Brazilac se okrenuo drugim poslovima.

Iako je njegova karijera u Formuli 1 bila gotova, generalno u auto-moto sportu nije. Prešao je u IndyCar, u legendarni Penske, i postao velika zvezda zahvaljujući tituli 1989. godine i dvema pobedama na legendarnoj trci “Indijanapolis 500”. Prilikom svoje pobede na toj trci 1993. godine naljutio je mnoge zato što je ignorisao tradiciju i umesto da popije flašu mleka uzeo je sok od pomorandže. Pojedini Amerikanci mu to do danas nisu oprostili, pa ga i dalje maltretiraju zbog toga.

Pošto sledeća sezona nije bila jednako uspešna, jer je bio vicešampion iza Nikija Laude, Fitipaldi je odlučio da se kocka, a u njegovom slučaju posle neverovatnog uspeha usledio je strmoglav pad. Oni koji su prošle godine gledali film “Rush” znaju jednu stranu te priče, a ona je da je Džejms Hant došao u Meklaren umesto Fitipaldija. Druga strana je da je zbog lojalnosti prema bratu odlučio da postane njegov partner u timu koji je finansirala brazilska kompanija koja se bavila šećerom – Kopersukar.

Vrlo brzo je bilo jasno da je to bila izuzetno loša odluka, pošto je Fitipaldi od 1976. do 1979. godine imao niz razočaravajućih rezultata. Tokom tih sezone najbolji rezultat bilo mu je drugo mesto na Velikoj nagradi Brazila 1978. godine, da bi tim 1980. ostao bez glavnog sponzora, a Fitipaldi se povukao da bi ga vodio i tražio sponzore. Međutim, tim je ugašen dve godine kasnije, a Brazilac se okrenuo drugim poslovima.

Iako je njegova karijera u Formuli 1 bila gotova, generalno u auto-moto sportu nije. Prešao je u IndyCar, u legendarni Penske, i postao velika zvezda zahvaljujući tituli 1989. godine i dvema pobedama na legendarnoj trci “Indijanapolis 500”. Prilikom svoje pobede na toj trci 1993. godine naljutio je mnoge zato što je ignorisao tradiciju i umesto da popije flašu mleka uzeo je sok od pomorandže. Pojedini Amerikanci mu to do danas nisu oprostili, pa ga i dalje maltretiraju zbog toga.

Tačku na karijeru stavio je 1996. godine, kada je imao težak udes na “Mičigenu 500”, u kojem je slomio vrat. Dok se još oporavljao od tih povreda, doživeo je nove u padu svog privatnog aviona u Brazilu i to mu je bio znak da stane. Njegovim putem krenuo je Vilsonov sin Kristijan, koji je vozio u Formuli 1 od 1992. do 1994. godine, ali nije ostvario značajnije rezultate. Njih dvojica su se čak takmičili zajedno tokom dve sezone, 1995. i 1996. godine u CART seriji.

“Uspeo sam da uradim neverovatne stvari tokom svog života. Trijumfovao sam na Velikoj nagradi Brazila, na svom dragom Interlagosu, pred svojim narodom, i ne jednom, već dva puta. Slavio sam na Monci, pobedio sam moćni Ferari na njegovom terenu. Pobedio sam na Velikoj nagradi Britanije, i na Silverstonu, i na Brends Heču, na oduševljenje britanskih timova za koje sam tada vozio. Trijumfovao sam na Indijanapolisu 500, na legendarnom ‘dvorištu cigli’ i to u Indijanapolisu. Video sam svet, upoznao sam različite kulture, upoznao sam veliki broj fudbalskih i filmskih zvezda, predsednika i pop zvezda, i od svakoga sam naučio nešto. I, mogu da kažem da sam uživao u svakom minutu”, istakao je Fitipaldi.

Mnogi za Fitipaldija kažu da je vozio neverovatno precizno i sa sjajnim osećajem. Izgledalo je da ništa ne može da poremeti njegov mir, ali svako tokom života naiđe na osobu koja u njemu budi osećaj za osvetom. Ta osoba za Fitipaldija je bio Peterson, a Šveđanin ga je terao da pravi greške koje su do tada bile nezamislive.

Bez sumnje, jedan od najsjajnijih Fitipaldijevih trenutaka bio je trijumf u Monci 1972. godine, kada je osvojio svoju prvu titulu. S druge strane, samo nekoliko godina kasnije stigao je neslavni rekord, pošto između sezona 1979. i 1980. godine nije osvojio bodove na 17 trka u nizu, što je bio i jedan od glavnih razloga za njegovo povlačenje. Međutim, svojom vožnjom oduševio je mnoge i otvorio vrata Formule 1 Brazilcima, a uz dve titule, to nikada neće biti zaboravljeno.

Tačku na karijeru stavio je 1996. godine, kada je imao težak udes na “Mičigenu 500”, u kojem je slomio vrat. Dok se još oporavljao od tih povreda, doživeo je nove u padu svog privatnog aviona u Brazilu i to mu je bio znak da stane. Njegovim putem krenuo je Vilsonov sin Kristijan, koji je vozio u Formuli 1 od 1992. do 1994. godine, ali nije ostvario značajnije rezultate. Njih dvojica su se čak takmičili zajedno tokom dve sezone, 1995. i 1996. godine u CART seriji.

“Uspeo sam da uradim neverovatne stvari tokom svog života. Trijumfovao sam na Velikoj nagradi Brazila, na svom dragom Interlagosu, pred svojim narodom, i ne jednom, već dva puta. Slavio sam na Monci, pobedio sam moćni Ferari na njegovom terenu. Pobedio sam na Velikoj nagradi Britanije, i na Silverstonu, i na Brends Heču, na oduševljenje britanskih timova za koje sam tada vozio. Trijumfovao sam na Indijanapolisu 500, na legendarnom ‘dvorištu cigli’ i to u Indijanapolisu. Video sam svet, upoznao sam različite kulture, upoznao sam veliki broj fudbalskih i filmskih zvezda, predsednika i pop zvezda, i od svakoga sam naučio nešto. I, mogu da kažem da sam uživao u svakom minutu”, istakao je Fitipaldi.

Mnogi za Fitipaldija kažu da je vozio neverovatno precizno i sa sjajnim osećajem. Izgledalo je da ništa ne može da poremeti njegov mir, ali svako tokom života naiđe na osobu koja u njemu budi osećaj za osvetom. Ta osoba za Fitipaldija je bio Peterson, a Šveđanin ga je terao da pravi greške koje su do tada bile nezamislive.

Bez sumnje, jedan od najsjajnijih Fitipaldijevih trenutaka bio je trijumf u Monci 1972. godine, kada je osvojio svoju prvu titulu. S druge strane, samo nekoliko godina kasnije stigao je neslavni rekord, pošto između sezona 1979. i 1980. godine nije osvojio bodove na 17 trka u nizu, što je bio i jedan od glavnih razloga za njegovo povlačenje. Međutim, svojom vožnjom oduševio je mnoge i otvorio vrata Formule 1 Brazilcima, a uz dve titule, to nikada neće biti zaboravljeno.