Sada se vraćaju, prilaze svetskom vrhu, a utisak je da će tamo ostati dugo, jer su savršeno raspoređeni i po pozicijama i po starosti.

Najveći znak pitanja stoji nad selektorom Markom Vilmotsom, koji je ostvario dobru igračku karijeru, ali kao trener ima malo iskustva.

Raspored im nameće jednostavan zadatak - promašiti Nemačku u osmini finala.

Grupa im je srazmerno laka i ostavlja im mogućnost da se lagano privikavaju na uslove potpuno suprotne od onih kod kuće, ali s obzirom da im igrači poreklom dolaze iz raznih krajeva sveta, a igraju na suprotnim stranama Evrope, za očekivati je da budu prilagodljiviji od većine evropskih rivala.

Pre pola godine mnogih su ih smatrali favoritima iz senke, onda je senka nestala i ostali su izloženi pažnji svetske javnosti.

Još uvek nisu spremni da napadnu trofej, ali s obzirom na prosečnu starost (među 3 najmlađa tima na turniru) i činjenicu da petnaestak glavnih igrača može da izgura još jedan ceo ciklus za SP, mnogi još dva, a bar 5-6 igrača i cela tri, jasno je da je Belgija u narednoj deceniji evropska fudbalska sila.

Kako su došli do Brazila

Ovo znamo veoma dobro, previše dobro.

Siguran start u Velsu, pa jedini treniutak kada smo pomislili da je pred nama uravnotežena grupa, kada je Perišićev rani gol napravio popriličnu paniku među „Đavolima“.

Sledeći put na teren su izašli na Marakani, gde su preživeli početni nalet i Bambijevu stativu, a onda su rutinski rešili stvar u tri poteza.

Od tog trenutka do kraja takmičenja nikakve dileme nije bilo, prvi put od sredine devedesetih Belgija je izgledala kao ozbiljan tim.

Ovo će im biti prvi nastup posle tri propuštena Mundijala.

Dobili su osam uzastopnih utakmica, uključujući i suvereni trijumf na Maksimiru. Marakana i Maksimir su uz dokaz vrhunskog kvaliteta poslužili i da se vidi najjača snaga belgijskog tima - ubitačna kontra iz koje vam preti niz fudbalera, kako startra, tako i onih koji bi ušli sa klupe.

Jedinu senku na njihovu blistavu priču baca podatak da su sva tri gola u poslednjih osam kola primili u samim završnicama meča, što nagoveštava da im pada koncentracija, pogotovo u defanzivnom delu tima.

Ključni igrači

Retko se desi da se u relativno maloj zemlji posle tako duge pauze pojavi tolika grupa kvalitetnih fudbalera.

Belgija je popunjena na apsolutno svakoj poziciji a nosi je kičma tima koju čine golman Tibo Kurtoa i štoper Vensan Kompani. Kurtoa je tokom dve godine na pozajmici u Atletiku potvrdio da se radi o jednom od najboljih golmana Evrope.

Kompani je u Mančester Sitiju jedan od dva suvereno najvažnija igrača, njegov izostanak i svaka greška toliko se osete, da plasman kluba direktno od toga zavise.

Romelu Lukaku se nametnuo kao ključni igrač u napadu, pogotovo posle Bentekeove povrede. Murinjo nije verovao u njega, poslao ga je na pozajmicu u Everton, a njegovi redovni nastupi značiće belgijskoj selekciji. Veliku stvar za Marka Vilmotsa predstavlja činjenica da za bukvalno svakog osim pomenute trojice igrača ima na raspolaganju adekvatnu zamenu.

Velika očekivanja ljubitelji fudbala i stručnjaci imali su i od Kevine de Brejnea, ali ih je njegov brzi odlazak iz Čelsija malo smanjio. Ipak, radi se o vrhunskom fudbaleru, koji će tokom prvenstva tek napuniti 23.

Zvezda

Iako je konkurencija izuzetno jaka, malo ko ima dilemu oko prve zvezde belgijskog nacionalnog tima.

Od kada je kao klinac prešao granicu i zaigrao u Lilu, Eden Azar počeo je da privlači pažnju stručnjaka, a ubrzo zatim i ljubitelja fudbala. Očigledno je da je genetika tu odigrala ulogu, jer su i otac, majka i tri brata profesionalni fudbaleri.

Debitovao je za Belgiju sa 17, pre nego što je postao standardan u klubu. Čim ga je stavio u tim, Rudi Garsija je igru Lila počeo d gradi oko njega, pa je sa 19 bio najbolji mladi igrač francuske lige, prvi je stranac kojem je to uspelo. Sa 20 je izabran za igrača sezone u francuskoj ligi, najmlađi je dobitnik te nagrade u istoriji.

Oprostio se od lige sezonom u kojoj je imao 20 golova, 16 asistencija, a uz to je nad njim napravljeno najviše faulova i najviše penala u celoj ligi.

Kada je 2012. dolazio na Ostrvo za njega su se borili svi vodeći klubovi, bio je već viđen u Mančesteru (dva kluba su vodila otvoren rat za njega), ali je srećni dobitnik bio Čelsi.

Za kratko vreme izrastao je u zvezdu ekipe, zatim i u ključnog igrača i učinio Huana Matu suvišnim. Azar daje golove i asistira, konstantna je pretnja svakoj odbrani, kretanje mu je teško predvideti, a sklonost da lako pada ga još uvek nije dovela na radar sudija, pa najčešće dobija ono što je želeo.

Taktički i tehnički savršen, jedina stvar na kojoj mora da radi je glava, više u prenesenom nego direktnom smislu. Manje tvrdoglavosti i povremeno ćutanje kada se daju izjave pomogli bu mu da preskoči poneki sukob.

Budući heroji

S obzirom da su im prve zvezde tako mlade (Kurtoa ima 21, Lukaku 20 godina, čak je i Azar tek 23-godišnjak) teško je probrati još mlađe snage.

Veliku pažnju mediji su pridali odluci Adnana Januzaja da izabere svoju rodnu zemlju i on će sigurno biti na širem spisku za SP.

Januzaj je imao veliki publicitet u ovoj sezoni, a pitanje je samo koliko brzo će dobiti pravu šansu. Za Belgiju je debitovao krajem maja protiv Luksemburga, ali je jedna izmena viška učinila taj meč nezvaničnim i sprečila Januzaja da postane stoti proizvod škole Man. Junajteda koji je stigao u A selekciju svoje zemlje.

Mlađi Azar Torgan je očekivan u timu posle sjajnih igara za Zulte Varegem, ali nije pozvan.

Zato jeste Divok Oriži, 19-godišnjak iz Lila. Momak čiji je otac Majk (inače Kenijac) takođe bio fudbaler i proveo 15 godina u Belgiji. Stričevi su mu takođe igrali u Keniji, a brat od strica čuva mrežu te afričke selekcije i igra u Norveškoj.

Divok se sa 15 godina iz Genka preselio preko granice u Lil, na isto mesto gde su napredovala braća Azar, sa 17 je debitovao za prvi tim, a u tek završenoj sezoni dao je 6 golova.

Debitovao je za Belgiju prvog juna protiv Švedske, kada je ušao u 75. minutu. Tako se dogodilo da u trenutku saopštavanja tima Belgija među 23 ima dva igrača koji dotle nisu obukli dres svoje selekcije.

Ova tri momka, uz još mlađeg Zakariju Bakalija, predstavljaju garanciju da će i inače veoma mlad tim u sledećih 10-15 godina biti konstanta u vrhu evropskog i svetskog fudbala.

Selektor

Nomen est omen, govorili su stari Rimljani. Šta onda možete zaključiti o Marku Vilmotsu, koga su svojevremeno navijači Šalkea prozvali „das Kampfschwein“, iliti „borbeni vepar“?

Jasno je tek toliko da je stameni Valonac celu svoju karijeru uvek davao sve od sebe. Poreklom iz malog brabantskog seoceta Donbija, Vilmots je rano stasao u prvoligaškog fudbalera. Karijera ga je odvela prvo u Sint-Trajden, pa onda preko Mehelena i Liježa u Šalke, gde je postao legenda i miljenik navijača, umnogome zahvaljujući odlučujućem penalu u finalu kupa UEFA 1997.

Trenersku karijeru počeo je tamo gde je završio igračku – u Gelzenkirhenu, kao asistent. Posle neuspešne epizode u Sint-Traidenu i kratke političke karijere, obreo se na klupi „Crvenih đavola“, prvobitno kao pomoćnik Diku Advokatu i zatim Žoržu Lekensu.

Selektor je postao u maju 2012, i već u prvom ciklusu beleži veliki uspeh – posle dva propuštena SP Belgija se vratila u velikom stilu. Vilmots se pokazao kao izvrstan pedagog i solidan taktičar, zadobivši usput i dosta fanova u medijima – bivši istaknuti reprezentativac koji tečno govori sva tri zvanična jezika bio je pravi tonik za napaćenu fudbalsku javnost.

Taktički ugao

Vilmots je po dolasku na mesto selektora utegao belgijsku statistiku u fleksibilnih 4-2-3-1, kojih se drži gotovo bez izuzetka. Snagu tog sistema predstavlja veliki izbor igrača, pa na većini mesta ima dobre ili bar prihvatljive rezervne opcije, počevši od golmana, gde iza Kurtoe šansu čeka Minjole.

Najslabija tačka belgijskog tima su bez dileme bekovi, jer i Vertongen i Aldervereld radije igraju u centru odbrane, ali tamo Vilmots već ima 4 dobre opcije (uz startere još i Van Bajten i Lombarts).

Ispred odbrane ključni čovek je Aksel Vitsel, koji potpuno štiti odbranu i ne komplikuje u napadačkoj fazi. Uz njega su opcije Dembele, Felaini ili Defur, svaki od njih donosi svoje prednosti i nedostatke, pa će verovatno biti prilagođavani rivalu.U slučaju potrebe Musa i Maruan mogu i liniju napred, ali za tim verovatno neće bti potrebe.

Najjači deo je svakako treća linija, ofanzivni vezni igrači, gde pored uobičajenih startera (De Brejne i Azar po krilima, najčešće Šadli između) redovno ulaze i Mertens, Miraljas, a sada je tu i Januzaj.

U napadu će nedostajati povređeni Benteke, jer Romelu Lukaku uprkos građi više voli da primi loptu i krene licem prema odbrani, nego da bude meta dugih lopti i gradi se leđima. Alternativa je Miraljas kao „lažna devetka“, što ostavlja mogućnost da Belgija igra sa 5 ofanzivnih veznih odjednom. Divok Oriži je potpuno drugi tip igrača i procenjuje se da je sa ekipom više da bi upijao atmosferu za očekivanu deceniju belgijske dominacije, nego da zaista igra u Brazilu.

Krila i Lukaku su brzi i spretni i ako se igra kontra, ne znate od koga da se prvo štitite (setite se Marakane). U postavljenoj igri Vitsel ne ide previše napred, a iz zadnje linije pridružuje se samo Vertongen, i ako je baš neophodno Vermalen, jer su obojica tehnički odlični, sa dobrim pasom i udarcem.

Najteži ispit zapravo je pred selektorom, kojem nedostaje iskustvo sa klupe (na terenu ga ima više nego dovoljno) i koji treba da pokaže talenat u prepoznavanju situacija na terenu, pogotovo kad ekipi ne ide dobro (što mu se u kvalifikacijama desilo samo jednom). Posao će mu otežati to što su mu na raspolaganju igrači toliko različiti od njega samog.

Istorija

Dugo godina Belgija je imala reputaciju „ružnog pačeta“ u Beneluksu. Dok se svet divio fudbalskim veštinama Krojfa, Gulita, Van Bastena i drugih, retko ko je obraćao pažnju na južni komšiluk, gde su cenjenije uvek bile borbenost i duel igra.

Nije, zato, ni previše čudno što su donedavno prve asocijacije na Belgiju bili klasični „radnici“ ili golmani – Mišel Prudom, Žan-Mari Pfaf, Erik Herets, Franki Van Der Elst... čak su i napadači, kao npr. Jan Kulemans ili Ervin Vanderberh, bili uglavnom „stenovite“ konstitucije.

Fudbal u Belgiji, kao i u većini Evrope, ima dugu tradiciju. Prvi šampion 1896. godine bio je FC Liježoa, a do početka 2. sv. rata kao najozbiljniji klubovi izdvojili su se prestonički Rasing, Daring i Union, kao i dva kluba iz Antverpena, Rojal Antverp i Bershot. Tek u posleratnim godinama usledila je dominacija „trojke“ koju mnogi i danas vide kao kičmu „Župiler lige“ – Anderleht je svoju prvu od 35 titula osvojio 1947, Klub Briž je svoj slavni period imao krajem sedamdesetih, dok je Standard iz Liježa povremeno uspevao da zapreti ovom dvojcu.

Evropskim trofejima mogu se podičiti Anderleht i Mehelen, koji su osvajali kup UEFA i Kup kupova, ali do danas Belgija nije slavila evropskog prvaka – najdalje je 1978. stigao Klub Briž, koji je u finalu izgubio od Liverpula.

Reprezentacija je svoje najveće uspehe ostvarila osamdesetih. Na EP u Italiji 1980. Belgijanci su u finalu izgubili od Zapadne Nemačke, dok ih je 1986. u polufinalu SP zaustavila Argentina. Otad, „Crveni Đavoli“ nisu stizali dalje od 1/8 finala na Mundijalu, dok su poslednja dva prvenstva gledali od kuće.

Sada, baš kao i u Meksiku pre 28 godina, Belgija ima dominantnog golmana, čvrstu odbranu i vezni red, snažne napadače i jednu vanserijsku „desetku“. Hoće li se istorija ponoviti ?

Slavni dani

Belgija – Francuska 3:3, prvi meč oba tima u istoriji
1. maj 1904, Brisel (Belgija)

Međunarodni fudbal još je bio u povoju (obe nacije bile su 20 dana kasnije u Parizu među 7 osnivača FIFA), a nikad do tog prvog maja nisu u Evropi igrale dve suverene države (u svim međunacionalnim susretima sastajali su se delovi UK ili Austrougarske). Meč na stadionu Vivije d'Oj, u briselskom predgrađu Ukl bio je zabavan i pun golova i preokreta. Prvi gol dao je dvostruki strelac i junak meča Žorž Kerite, fudbaler briselskog Rasinga koji više nikad nije zaigrao za tim Belgije. Konačnih 3:3 postavio je Gaston Sipre tri minuta pre kraja.

Belgija – SR Nemačka 1:2, finale EP
22. jun 1980, Rim (Italija)

Posle rovovske bitke u grupi, gde su nadmašili Špance i Engleze i herojski održali 0:0 sa Italijom, ostaviviši domaćina iza sebe na broj golova (po 4 boda i +1), Belgijanci su došli do dramatičnog finala protiv snažne SR Nemačke. Nemci su dominirali svih 90 minuta, ali je na Hrubešov rani gol odgovorio Vanderejken sa bele tačke 15 minuta pred kraj. „Kobfball-Ungeheuer“, kako su napadača HSV zvali, dotle nije dao gol za nacionalni tim, ali se u Rimu proslavio. Dva minuta pred kraj stigao je na Rumenigeov centaršut brže nego Žan Mari Pfaf i doneo trofej svom timu.


Belgija – SSSR 4:3 (produžeci), osmina finala SP
15. jun 1986, Leon (Meksiko)

Epski meč u osmini finala SP u Meksiku i dalje pamte svi koji se sećaju tog doba. Lobanovski je na turnir doveo svojih 12 igrača iz Kijeva, a Sovjeti su igrali najlepši fudbal, ali je njihovu mašinu zaustavio čvrsti Tejsov tim predvođen Encom Šifom. Posle nesigurne igre u grupi (na celom prvenstvu za 90 minuta dobili samo Irak, a stigli u polufinale) i dva sovjetska vođstva tokom meča Belgijanci su prevagnuli u dodatnih 30 minuta. U četvrtfinalu „Đavoli“ su na penale dobili Špance, a do kraja su vezali poraze od Maradone i Francuske i završili kao četvrti na svetu.