Ljubav. Mržnja. Zločin. Saosećanje. Ballast (2008) Scenario i režija: Lance HammerKako prepričati i pohvaliti/pokuditi nešto što oduzima reči, sliku koja je tu da sinestezično probudi sva čula koja su apartno zamrla, zvuk koji više ne čujemo, a sećamo se da je bio tu negde, oko nas? Nikako – zato i ovo neće biti tehnički doterana filmska recenzija već zbir utisaka o filmu. Kome se to ne dopada, molim, nek produži dalje, jer ovde radnje (filma) nema... Sumorna vukojebina jugoistočnog dela Država je vražje dobro mesto da se imenice iz podnaslova teksta ujedine i sklope u priču o jednom dečaku, jednoj ženi, jednom preživelom bratu, drugom (samoubistveno) umrlom...mužu...i psu. Koji je jednom polovinom vuk, inače. Pa vi sad vidite sa kim imate posla. Melanholično – depresivna atmosfera(/)katarzičnih predela(/)prozračne magle(/)izgubljenih krajeva(/)davno zaboravljene Delte Misisipija dovešće do eksplodičnog ispoljavanja „ljudskog, odviše ljudskog“ u ljudima (zamislite, i to se dešava!), trebaće im vremena da prođu pakao na Zemlji da bi im se jedan jedini, neponovljivi život sveo na kolotečinu svakodnevne ispraznosti koja svojom „potragom za izgubljenim vremenom“ ne nadomešćuje bezvazdušnu turobnost, a ona svojom sveprisutnošću ne dopušta pomeranje „sa lica mesta“ na koje se, kao okoreli zločinac uvek vraća. A sve je počelo smrću koja je povezana sa svima. Da – ima i zločina. Prema sebi, prema drugima, prema...svemu što nas čini/nam se čini nepravično – znamo da je tu, a ništa mu ne možemo osim da pokušamo da mu nanesemo zlo znajući da ćemo na taj način samo još više sebe povrediti. Hoćete tipično klinačke probleme sa drogom? Hamer će vam i to dati, ali će to biti obavijeno najfinijim zrncima stvarnosne teskobe da neće škoditi nijednom aspektu priče, dok će sa druge strane poslužiti kao izvanredna podloga za dodatne naslage čemernog lica koje vidimo u krupnom kadru.To je lice majke mladića iz drugog pasusa. Ono će vam reći da se bezizglednost svuda izgovara isto. A to će vam potvrditi i njen dever koji je pokušao da je poljubi, jer on sam (psiho-fizički) liči na pokojnog brata, a njenog bivšeg muža. Hm? Reditelj vanredno slika svaki karakter – više puta se javljao osećaj da se čita knjiga, a ne da je pred nama prisutna vizuelna umetnost. I svaka bora na koži dobija svoje objašnjenje, a da je pri tome dijalog sveden na ono najnužnije, na samu srž, da suvišnih reči nema (nikada ni ne treba da ih bude – reći više od dovoljnog je samo puko prenemaganje govornog aparata i jezičkih mogućnosti), a vi to sve vreme znate, ali imate „osećaj za feeling“ koji vas u potpunosti vara, jer vam prikazuje sve ono čega nema na platnu, a čega ste svesni. Jer je neko uspeo da koncepcijski uobliči svaki pokret kako bi gledalac mogao da stvori čoveka od kostura. Koji je, zapravo čovek. I da shvati da je ovo potpuno nepretenciozno ostvarenje uspelo da izfilmiše sve ono što gomiletina celuloidnih traka nikada neće uspeti, ma koliko se trudila u tome. Ako niste shvatili šta je to...jebiga, pridružite se bulumenti razočaranih posetilaca večerašnje projekcije kojima ama baš ništa nije bilo jasno jer, zaboga „nije bilo nikakve akcije“. A film je na vrhuncu iste, kao i svaka prava stvar, bio završen.
