Kratka (i jasna) novija istorija Kosova
"Iščitavajući knjigu Vetona Suroia Zmijske noge, štivo literarno besprekorno, vrcavo, prepuno duha i izvanrednih zapažanja, iz sećanja su mi se vratile dve, već davne opaske kolege Stojana Cerovića".
|
Piše: Dragan Banjac
Avgusta 1993. godine (prenosi Vreme 24. marta 2005. godine, tri dana nakon prerane Cerovićeve smrti) u predgovoru Bahanalija kaže, citiram: Tekstovi u ovom izboru pojavljuju se, naravno, bez ikakvih izmena u odnosu na one objavljene u Vremenu. Šteta, sada bih neke stvari drukčije rekao. Ali, kaže Stojan, još je veća steta što neki ljudi nemaju priliku da promene ono što su uradili. Devet godina kasnije na ondašnjoj Televiziji Politika komentarisao je u svom stilu političke (ne)prilike na srpskoj političkoj sceni. Ova Đinđićeva strana voli da (se) igra i pravila ih baš mnogo i ne zanimaju, a ovi drugi, Koštuničini, njima je više stalo do pravila, ali ne bi da igraju, kaže kolega, kome bi na bivšim jugoslovenskim prostorima uz rame mogao da stane tek Suroi i nekolicina, a ovi današnji vajni komentatori nisu mu prešli ni ris na stopalu.
Slično Ceroviću, i Suroi pominje i pravila i igre, majstorski ređajući pogreške i trapavosti kosovskih političkih diletanata i ljudi rđavih namera za narod, a dobrih samo za sebe. To su oni koji su, kako je to davno primetio nobelovac Ivo Andrić ("… dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati…") kao talog stigli na površinu. Pošto se u ovom slučaju radi o istoriji i „potrebi da se ostave zabeleške o jednoj epohi”, autor čitaocu na početku knjige poručuje da ne nudi definitivnu istinu o njoj (u što i sam ne veruje), već pomoć radi lakšeg razumevanja. Već u prvim redovima opominje da bi novija istorija Kosova mogla da izgleda drukčije „da je Hašim Tači odlučio, kao što nije hteo, u proleće 1999. godine, da postane njen nastavnik, nastavnik istorije, u Mališevu”. Povest Kosova bila bi, kaže dalje Suroi, drukčija u svakom slučaju i da je Jakup Krasnići ostao u srednjoj školi u Glogovcu kao nastavnik istorije. „I u nizu priloga za istoriju i obrazovanje, stvari bi bile u ovom ili onom detalju pripovesti nepotpune da je u Suvoj Reci bio nastavnik istorije Enver Hodžaj (kasnije ministar spoljnih poslova u Tačijevoj vladi), ili da se u Glogovcu Jakupu Krasnićiju (generalni sekretar Tačijeve PDK) pridružio mladi Ibrahim Gaši, rektor Prištinskog univerziteta.
Knjiga je vredno svedočanstvo o jednom vremenu, ali i opora skaska o Hašimu Tačiju i družini koja već dugo drži važne pozicije i, kako navodi recenzent Agron Bajrami, „čije odluke na Kosovu imaju težinu”. Bajrami čitaocu skreće pažnju da je izdanje na albanskom jeziku dočekano „na nož”, da su ga pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) spaljivali u centru Uroševca, jer „u najgorem svetlu govori o borbi OVK i njenim pripadnicima”. U četvrtom odeljku knjige (Vojska: Nomen (non) est Omen (Ime nije znamenje/u imenu (ni)je data njegova ličnost) Suroi prvi na Kosovu za poslednjih petnaest godina jasno kaže da „nikada nije postojala OVK” i svesno preuzima odgovornost i očekivane posledice za jeres. „Ono što se naziva Oslobodilačkom vojskom Kosova niti je, kao prvo, bila vojska, niti je oslobodilačka, niti je, konačno, pripadala Kosovu. Ono što se nazivalo OVK bio je skup gerilskih jedinica, međusobno raštrkanih, koje su, usled teških uslova terena uglavnom delovale u prilično autonomnoj formi”.
Suroi navodi da OVK nikad neće stvoriti vertikalnu strukturu vojnog komandovanja, što je jedan od osnovnih identifikacionih elemenata vojske, da se još ništa nije čulo o činovima, „samo se znaju komandanti sa šarolikim pseudonimima, uglavnom iz životinjskog sveta, izuzme li se Ramuš Haradinaj”. Autor tvrdi da je oslobađenje Kosova „delo NATO snaga” i da se srpska vojska povukla „zahvaljujući bombardovanju NATO i ulasku pešadije KFOR-a, a ne iz razloga povezanih sa dejstvima OVK”, tvrdi Suroi i podseća da Kosovo svoje formalno oslobađanje beleži pod 12. juni 1999. godine, danom ulaska NATO snaga. Najbolji kosovski novinar nudi provokativnu tvrdnju – da OVK „nije ni pripadala Kosovu”, jer je Narodni pokret Kosova (NPK), kao civilni i finansijski supervizor” kosovske gerile „bila organizacija sa tradicijom u ilegali, još od vremena kada je imala i atribut 'marksističko-lenjinistički' u svom akronimu, ulazak komandne strukture OVK bio je dozvoljen samo 'kadrovima' NPK, dakle onima u koje je ova ilegalna organizacija imala poverenje” i da se svaki pokušaj da se OVK strukturira uz pomoć profesionalnih oficira (kosovskih Albanaca koji su napustili JNA i koji su radili u drugim profesijama ili su se borili u Hrvatskoj i Bosni) gledalo s nepoverenjem.
Veton Suroi nije samo svedok jednog vremena iz ugla novinarskog barda koji izvanredno opaža i beleži, nego je i aktivan učesnik, posebno kao član kosovske delegacije na pregovorima u Rambujeu 1999. godine, kada je parafirao „kompromis”. U knjizi ćete naći mnoge, do sada nepoznate, detalje vezane za Ibrahima Rugovu, kako je američka državna sekretarka Medlin Olbrajt u Rambujeu u prolazu zagrlila njega i Bljerima Šalju, a Hašimu Tačiju nije htela da pruži ruku. Govoreći o mitovima, Suroi povlači paralelu sa bivšim, pominjući kosovske partizane Boru Vukmirovića i Ramiza Sadikua, i novijim, govoreći o Ademu Jašariju i onima koji su se skrivali iza tog mita.
Zmijske noge, knjiga „posvećena” Hašimu Tačiju, zvanom Zmija, kako zapisuje Agron Bajrami, pokušava da jedno društvo „probudi iz letargije ujeda otrovnica”. U njoj autor majstorski razgolićuje tamne strane kosovske istorije, njeno stavljanje na tezgu i preispitivanje zarad prepravke, čemu – po ugledu na ostatak bivše Jugoslavije, Srbiju, Hrvatsku i Bosnu naročito - nisu odoleli ni kosovski moćnici. Na kraju, Suroi nije siguran šta bi bilo da se Hašim Tači latio dnevnika u školi u Mališevu, jer „teško je davati istorijska objašnjenja zasnovana na delovanju pojedinca”, ali nema dilemu šta je manje rđavo ako na tas stavi lošeg, čak odličnog nastavnika istorije i pretendenta na vlast i vlastodršca kakav je Tači. „Posledice toga nisu jedna gimnazijska generacija, bolja ili lošija, u znanju istorije. Sama istorija je ta koja trpi posledice. I mi koji je proživljavamo”, zaključuje na kraju Suroi.
U kratkoj autorovoj biografiji stoji tek nekoliko rečenica. Da je rođen (1961) u Prištini, da je devedesetih godina prošlog veka bio istaknuta ličnost civilnog društva na Kosovu, utemeljivač najvećeg dnevnog lista (KOHA Ditore) i nezavisne KTV, i da je kao jedan od lidera Albanaca na Kosovu učestvovao na mirovnim pregovorima u Rambujeu (1999) i šest godina kasnije, u Beču. To je samo deo. U novinarske vode ušao osamdesetih godina u Rilindiji, a pred raspad Jugoslavije redovno je objavljivao komentare u Slobodnoj Dalmaciji, pored Borbe i Oslobođenja, tada najbolje novine u zemlji koju je uređivao Joško Kulišić. Suroi je još tada zasenio Aleksandra Tijanića, koji je redovno u nedeljnom izdanju pisao rubriku (En passant) i hrvatske autore. Suroi je (takođe u izdanju Samizdata) autor romana Milijarder, jednog od najboljih romana napisanih na albanskom jeziku. U jesen 1989. osnovao je prištinski ogranak Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), a od 2004-2007. godine predvodio je Reformističku stranku ORA, koja se u svom programu zalagala za „nezavisno, slobodno i demokratsko Kosovo". Na izborima 2004. godine, osvojila je 6,2% glasova i sedam (od 120) mesta u kosovskom parlamentu, gde se kao opozicija priključila Demokratskoj partiji Kosova. Na narednim izborima (2007), ORA je dobila 4,2% poverenja birača i nije prešla izborni cenzus. Suroi podnosi ostavku, a novo vođstvo je tri godine kasnije raspustitlo stranku i prešlo u Demokratski savez Kosova. Jedan zajednički albanski prijatelj tada je rekao da bi Veton možda pobedio u nekoj od skandinavskih zemalja, ili u Sloveniji, ali „ne i u ovom našem blatu”.
Dilema – je li Suroijevim uplivom u literaturu izgubilo novinarstvo, ili je književnost na dobitku, teško je pro(e)suditi. Ono što nije sporno - knjiga je, posebno u smislu rasprave i potrebe polaganja računa za pogrešne, diletantske korake srpskih „igrača”, bilo da su poštovali ili zanemarivali pavila – dok se ovde čeka slična - možda čak potrebnija srpskom čitaocu.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
