Povodom izlaska dvostruke DVD-kolekcije Vaših radova, nedavno ste u intervjuu za časopis Sight & Sound rekli da je surova svakodnevica radničke klase od 1980-ih pa do danas postala mnogo surovija, i da se to od tada ogleda i u Vašim filmovima. Cathy Come Home, koji ste snimili 1966. godine, nagnao je javnost da uvidi probleme beskućnika u Britaniji, što je dovelo do promene politike i ustanovljenja prve nacionalne dobrotvorne organizacije za beskućnike. Mislite li da danas kinematografija uopšte, a Vaši filmovi naročito, mogu da ostvare takav uticaj na javno mnjenje? Mogu li filmovi još uvek da promene svet?

Ne, mislim da je to danas teže. Drugačije je. Cathy Come Home je bio televizijski film: prikazan je na državnoj televiziji, u devet uveče; u to vreme postojala su samo dva kanala, tako da je film videlo pola zemlje. To je bila ogromna publika, i svi su ga videli istovremeno, pa je sledećeg dana tema osvanula u novinama i bila deo kampanje—i imala momentalno dejstvo, jer su milioni ljudi videli film, i pričali o njemu, i širili priču dalje. Više nije tako. Na televiziji je to nemoguće jer sada postoje stotine kanala, tako da ne može imati tako upečatljiv uticaj. Reakcija na bioskopske filmove je drugačija: takav film odjekuje mnogo duže, ali ne deluje na isti propagandni način. Nema momentalan uticaj.

Rekli ste da velike filmske zvezde imaju negativan uticaj i da potkopavaju priču koju određeni film predstavlja, jer se publika koncentriše na zvezdu. Kako biste danas radili sa nekim glumcima koje ste Vi popularizovali, a koji su u međuvremenu postali zvezde, poput Pitera Malena ili Roberta Karlajla?

Nije da mi se ne sviđaju glumci, već sistem filmskih zvezda, zbog čega je konačni rezultat veoma drugačiji. Ali voleo bih ponovo da radim sa Bobijem Karlajlom; volim ga kao glumca i dobar mi je prijatelj. Nezahvalno je uopštavati, ali, jednom kada glumci postanu mnogo poznati i veoma slavni, u filmu ih ne vidite kao likove koje igraju, već kao glumce. U tome je problem. Ako hoćete da stvorite svet u koji će publika poverovati, da je osoba na ekranu "prava", to je veoma teško ako tu osobu igra Džulija Roberts—jer to je Džulija Roberts! [smeh]

Ali, kada Džordž Kluni snimi film, ili se pojavi u filmu poput Sirijane u zapuštenom, odrpanom izdanju, ne mislite li da tad dolazi do izvesnog pozitivnog, podrivačkog efekta, u smislu da će publika doći da vidi Klunija a dobiti nešto što inače možda ne bi htela da vidi—na primer, odnos američkih obaveštajnih službi sa Bliskim istokom?

Možda, i drago mi je ako je to moguće. Ali ja ne želim da snimam takve filmove. I dalje je na snazi stil pravljenja filmova koji su uglačaniji, ulašteniji, sjajniji, a taj sjaj ume da podrije poruku koju žele da isporuče. Holivudu je veoma teško da podrije Holivud. Lično biram drugačiju estetiku.

Sumnjam da se u visokobudžetske holivudske filmove može proturiti podrivački element. Svesna poruka filma može biti veoma progresivna, ali podsvesna poruka glasi: "Holivud je zakon." Podtekst holivudske produkcije podriva štagod da je poruka. Dakle, medijum jeste poruka.

Mislite li da isto važi i za nezavisnu američku produkciju—posebno dokumentarnu—ili kablovskim programima na stanici poput HBO koji prave društvene komentare kroz serije tipa The Wire?

Nisam ih gledao, tako da ne mogu da komentarišem. Trudim se da ne gledam previše televiziju [smeh]. Samo fudbal i kriket.

Kad smo kod fudbala, trenutno montirate novi film, Looking for Eric [o odnosu navijača Mančester Junajteda sa legendarnim fudbalerom Erikom Kantonom]. Kantona se pojavljuje u filmu, zajedno sa više lokalnih stand-up komičarâ. Vaši filmovi bave se ozbiljnim temama, pa su i tako, najčešće, izuzetno duhoviti: možete razumeti likove i saosećati sa njima, ali duhovitost proizilazi iz toga kako se ponašaju.

Komičari se [u Eriku] pojavljuju kao glumci, ne kao komičari. Puno sam radio sa njima. Volim da radim s komičarima jer su "pravi". Uz komičarski nastup najčešće imaju i svakodnevni posao, pa zato čvrsto stoje na zemlji. U dodiru su sa životima drugih; ne žive kao glumci, već kao obični ljudi. Kad govore, imaju sjajan ritam jer su istrenirani da tempiraju šale. Uvek su jako precizni. Smatram da je iskustvo u stand-up komediji odličan trening za buduće glumce.

Mislite li da umetnost—a posebno film—može da izrazi društvene, ekonomske, psihološke i univerzalne teme više nego bilo koja društvena nauka ili novinarstvo?

Nisam siguran da se može reći "više" ili "manje". Film je medij u kojem možete ukrstiti ideje, istražiti međusobne odnose, ispričati priče, iskusiti emocije. Mislim da je proza najzahvalnija za raspravu, jer u prozi morate izvući srž nekog gledišta. Film je zahvalan za proživljeno iskustvo, i za razmenu proživljenog iskustva.

U časopisu Sight & Sound opisali su Vas kao Trockistu, ali i kao nekog ko se ne slaže sa time kako je komunizam izgledao u praksi. Gledajući filmove iz Vaše pozne faze, naročito Vetar koji njiše ječam, još uvek je jasno gde ideološki stojite, zbog toga što prikazujete tačke gledišta običnih ljudi. Ipak, ideologiju likova i priču uvek prikazujete neutralno. Kako to postižete, budući da ste veoma angažovani?

Postoji stara engleska izreka: "Đavolu moraš dati da peva najbolje pesme." Ako stvarate dramu o konfliktu, najjače argumente morate dati strani koja vam se ne sviđa, jer samo tako pružate uvid u svaku stranu. Mnogo je bolje učiniti neprijatelja koliko god možete jakim, jer onda publika stvarno može da iskusi konflikt. A konflikt je srž drame.

I politike.

Apsolutno. Ljudi misle da na filmu ne možete imati likove koji su rečiti i politički. Ali u životu nailazite na mnogo takvih ljudi. Koji su heroji, pametni, britki, i zabavni. Mislim da je u redu imati likove koji su rečiti i koji se dobro služe jezikom—ukoliko to nije jezik autora, već da osećate da taj jezik proizilazi iz njih, iz njihovog iskustva. Ali takođe mislim da ne treba da verujete svemu što pročitate u Sight & Sound-u. [smeh]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.