Nežno poništavanje

Neko bi rekao da oni koji gube imaju potrebu za dodatnom dozom principijelnosti, ali se iz tog postulata još ne vidi ko je pobedio na majskim izborima u Srbiji.Neočekivana sila se pojavila, ali nije rešila stvar. Radi se o neimenovanim pravnim ekspertima Demokratske stranke Srbije koji su utvrdili ono što smo i znali, da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) nije u skladu s Ustavom Srbije, kao što se nijedan dokument te vrste ne usaglašava s ustavnim rešenjima zemlje potpisnice. Ovde se radi o staroj stvari u novom pakovanju: DSS istrajava na obavezi Evrope da u SSP eksplicitno unese ustavnu preambulu po kojoj je Kosovo sastavni deo Srbije. Neko bi rekao da oni koji gube imaju potrebu za dodatnom dozom principijelnosti, ali se iz tog postulata još ne vidi ko je pobedio na izborima. DSS je angažovao eksperte, a ovi iz Demokratske stranke, lidera koalicije Za evropsku Srbiju, očigledno su dali uputstvo članovima vlade i činovnicima nižeg ranga da demonstriraju nezadovoljstvo kad god se pomene &bdquo;K&rdquo; od Kosova, u nesaglasju s pomenutom preambulom. Na terenu narodnih poslovica, ovi prvi hoće jare, a drugi nas ubeđuju da je moguće imati i jare i pare, odnosno približavati se Evropi iako nas dobar broj država Unije udaljuje od Kosova. Na toj vododelnici najviše se okvasio Tomislav Nikolić, vođa radikala u otadžbini, s onom čuvenom izjavom da oni ne bi SSP poništili grubo, već bi, valjda, to uradili tako da se Vlasi ne dosete, samo što nije jasno koga je Nikolić mislio da prevesla: Evropu ili građane Srbije. Verovatno, sada, Evropa ne zna šta da radi s nama, kao što i mi ne znamo, najčešće, šta da radimo sa sobom. Iz nepravnog rešenja kosovskog statusa proizilazi nova geopolitika koja vodi ka faktičkoj podeli Kosova i gledaćemo se preko nišana kod ibarskih mostova s onima koji nam nude da nas integrišu. Nije se pokazala logičnom pretpostavka da će relativno visok procenat optiranja ka evropskim integracijama opadati ovim susretom na &bdquo;vatrenoj liniji&rdquo;. Majski izbori pokazali su da raste privrženost evropskim vrednostima i, posebno, parama, ali još je teško izmeriv entuzijazam ka formalnim savezima, osim ako nije reč o pesmi Evrovizije. Ne verujem u neku posebnost srpskog, kolektivnog mentaliteta, ali izgleda mi da se ovde uloga autsajdera ne prihvata lako, pa ni u poslovima u vezi sa pristupanjem Evropskoj uniji. Srbija je, bukvalno, raspolućena oko ovog pitanja, i tu još nema jasnog pobednika kao što ga nije bilo ni na izborima, bez obzira na činjenicu da su DSS, u koaliciji s Novom Srbijom, i radikali, u zbiru, izgubili dvadeset mandata u odnosu na izbore iz januara 2007. godine. Na emotivnom i psihološkom planu, razumevanje evropske politike otežano je, i kad se zanemare sve formalne prepreke, činjenicom da svako uočava razliku između novih i starih, velikih i malih, zapadnih i istočnih, razliku koja je formirana i u bloku zemalja dovoljno pristojnih da budu već formalizovane kao deo velike evropske porodice, dok bi preostali bili, tako izgleda iz ove perspektive, neka treća liga. To se u dobrom delu srpske javnosti doživljava kao neko ponižavanje, a to ne olakšava posao Borisu Tadiću. On ima gotovo neverovatan zadatak: da pobedi na postizbornim izborima nudeći Srbiji evropsku perspektivu, u trenutku kad se, preko Kosova, gubi osećaj nacionalnog dostojanstva i perspektive, ma koliko se slagali oko toga da ona dobrim delom počiva na jednoj nacionalnoj mitomaniji koja ometa trezvenost u zaključivanju, a povećava dioptriju naočara kroz koje sagledavamo sebe u svetu, pa nekako izgledamo veći nego što jesmo. Tadić, dakle, ne treba samo da pobedi one koji bi da sastave mimo njega novu srpsku vladu, što je već dovoljno teško, nego treba u nama da probudi jednu vrstu evropske trezvenosti i pragmatičnosti, što je gotovo nemoguća misija, ali ne i potpuno nemoguća. Šansa da Tadić uspe leži u banalnoj slabosti projekta kojim se Srbiji oduzima Kosovo. Biće to na način koji je pre svega pravna akrobacija, neka cirkuska veština, i samim tim bez utemeljenja u boljim međunarodnim običajima. To će, s jedne strane, omogućiti srpskim političkim autoritetima da do neba kukaju kako je reč o nepravdi, a Tadić tu neće biti izuzetak. To će biti podloga večnog nepriznavanja kosovske novotvorevine, a, sa druge strane, niko iz međunarodne zajednice neće dugi niz izbornih ciklusa čačkati pitanje teritorijalne celovitosti Kosova, tako da će ono faktički biti podeljeno i simbolički neće biti izgubljeno za Srbe. Vrlo je verovatno da će se toj opciji prikloniti i Ivica Dačić i njegovi, dok će Koštunica produbljivati pravnoekspertski aspekt nove srpske stvarnosti, podalje od mogućnosti da grubo ili nežno, u koaliciji s radikalima, potire zapadni put ka &bdquo;zlatnom runu&rdquo;.