Slučaj "Mladić" – od optužnice do suđenja

Donošenjem prvostepene presude u procesu koji se vodi protiv ratnog komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića biće stavljena tačka na veliko poglavlje u radu Haškog tribunala, zamišljenog kao instancu koja treba da donese pomirenje i stabilnost u državama bivše Jugoslavije.Iako je bila ideja da se Mladić, uz bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, među prvima nađe na optuženičkoj klupi, kroz sud je do konačnog početka suđenja Mladiću prošla galerija likova koji su se provodili na različite načine. Srbi su, uglavnom, osuđivani ili umirali u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu - oni koji su dobili slobodu ili odslužili kazne vraćali su se u svoje države kao heroji, tako da je Haški tribunal više raspirivao nego gasio &quot;bure baruta koje tinja&quot;. Individualne optužnice protiv, prvenstveno Karadžića i Mladića, su poslužile kao argument Bosni i Hercegovini da pokrene proces utvrđivanja odgovornosti Republike Srbije za genocid u ratu. To nije dokazano, te su optužnice i presude ostale na personalnoj odgovornosti.OptužniceMeđunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji je prvu optužnicu protiv Mladića objavio 25. jula 1995. godine. Optužen je za genocid i druge zločine počinjene na teritoriji Bosne i Hercegovine. U jesen iste godine, 16. novembra podignuta je i druga optužnica, uključujući optužbe za genocid i druge zločine u okolini Srebrenice. Uz optužnice je otvoren i nalog za hapšenje, kako za njega, tako i za Milana Martića i Radovana Karadžića. Takva odluka je na međunarodnom nivou doneta 11. jula 1996. godine. Predsednik Republike Srpske Krajine je optužen za ratne zločine u vezi sa istragom o granatiranju centra Zagreba 2. i 3. maja 1995. godine, dok su Karadžić i Mladić optuženi za genocid, zločine protiv čovečnosti, progon i terorisanje nesrpskog stanovništva i otimanje &quot;Plavih šlemova&quot; misije UN. Genocid i zločini protiv čovečnosti su najteže kvalifikacije ratnih zločina u statutu Haškog tribunala, a kao ključne ličnosti udruženog zločinačkog poduhvata obojica se terete da su imali cilj trajno uklanjanje Bošnjaka, bosanskih Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva s velikih delova Bosne i Hercegovine. U optužnici se navodi da je 12, maja 1992. oformljena Vojska Republike Srpske najvećim delom od jedinica JNA koje su ostale u BiH i da je Mladić postavljen za komandanta Glavnog štaba. Pod njegovom komandom uspostavljena je kontrola nad velikim delom Bosanske Krajine i istočnim delom Bosne i Hercegovine i počeo je progon nesrpskog stanovništva. Hiljade stanovnika je ubijeno, zatvoreno u logore, zlostavljano i prognano, a njihova imovina uništena ili opljačkana, s je Mladić kako se ističe u optužnici, imao efektivnu kontrolu nad snagama koje su činile zločine. Optužba za genocid podeljena je u dve tačke. Jedna se odnosi na 1992. godinu i osam bosansko-hercegovačkih opština: Zvornik, Bratunac, Vlasenicu, Foču, Ključ, Kotor Varoš, Prijedor i Šanski Most. Druga tačka obuhvata ubistvo više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka oko Srebrenice i nanošenje teških patnji desetinama hiljada žena, dece i staraca prisilno preseljenih iz tog područja u julu 1995. godine. Poseban deo optužnice odnosi se na troipogodišnju opsadu Sarajeva, odnosno granatiranje grada i snajpersku vatru na civilno stanovništvo. Mladić je optužen za granatiranje ulica, stambenih zgrada, institucija i bolnica, u kom je poginulo ili ranjeno preko deset hiljada građana, među kojima veliki broj dece i žena.Godine bekstvaDana 8. novembra 1996. godine, ukazom tadašnjeg predsednika Srpske Biljane Plavšić, general Ratko Mladić je smenjen sa dužnosti komandanta Glavnog štaba, koji je transformisan u Generalštab. Istovremeno, Mladić je imao status aktivnog vojnog lica u Vojsci Jugoslavije. Ukazom predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice od 28. februara 2001, Mladić je otpušten iz redova Vojske, a ukazom predsednika Republike Srpske od 7. marta 2002. &quot;prestaje profesionalna vojna služba general-pukovnika Ratka Mladića&rdquo;. Haški optuženik je 8. marta 2002. otpušten iz profesionalne vojne službe, tada je i zvanično penzionisan i dobio je pravo na isplate prema Ugovoru o načinu rešavanja pitanja zapošljavanja profesionalnog vojnog osoblja iz sastava JNA, koji su ostali da službuju u Vojsci Republike Srpske. Penziju je Mladić primao do novembra 2005. godine, kada su mu pod pritiskom Evropske unije i Haškog tribunala prestale isplate. U vreme izdavanja naloga za hapšenje Mladić je već napustio Bosnu i Hercegovinu. Ubrzo se pojavio u Beogradu, gde je u narednim godinama slobodno i otvoreno živeo pod zaštitom režima predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. Gardijan je preneo 2013. godine da je Mladić 1997. godine boravio u vojnom odmaralištu na Rajcu, a zatim i u drugom u Stragarima kod Kragujevca. Navodilo se i da se vratio u porodičnu kuću na Banovom brdu u Beogradu. Posle svrgavanja Miloševića sa vlasti 2000. godine, Mladić se skrivao u bazi Krčmar kod Valjeva, gde je ostao do juna iste godine. Srpska policija je 2006. godine uhapsila nekoliko osoba koje su pomogale Mladiću u skrivanju, do 2010. godine bilo je nekoliko lažnih izveštaja o hapšenju Mladića u medijima. Tužilaštvo za ratne zločine je potvrdilo da je Mladić živeo u 11 stanova iznajmljenih na Novom Beogradu. U kuloarima se govorilo i da se nalazio u kasarni na Topčideru u noći stradanja dvojice gardista. Potom je navodno otišao kod rodbine u Malu Moštanicu i na kraju u Lazarevo. U oktobru 2010. godine, Vlada Srbije je ponudila nagradu za informacije koje mogu doprinjeti hapšenju Mladića, od 1 do 10 miliona evra. Prema dokumentima koje je objavio Vikiliks, Federalna služba bezbednosti Rusije je znala mesto boravka Mladića, ali je skrivala tu informaciju. Advokat porodice Mladić je u junu 2010. godine Prvom osnovom sudu u Beogradu predao zahtev da se Mladić proglasi mrtvim, a prema zakonu Srbije, kao mrtvo lice može biti priznata osoba koja je starija od 70 godina i koja pet godina nije viđena. Međutim, vlasti Srbije su izjavile da potraga za Mladićem neće biti obustavljena uprkos datoj molbi, a sud je u septembru odbacio zahtev porodice Mladić, zbog procesnih nedostataka.Gubitak podrške, hapšenje i izručenjeNemački mediji su nedavno opisali Mladićevu svakodnevicu u vremenu u kojem je u Srbiji bio dobro zaštićen, sve do prevrata od 5. oktobra 2000, posle čega je izgledalo da je država koja je štitila Mladića, postala istorija. &ldquo;Novi reformski orijentisani šef vlade Zoran Đinđić pustio je da budu uhapšene neki ljudi nižeg ranga iz klike ratnih zločinaca, a u junu 2001. izručio je čak Slobodana Miloševića Hagu. Ali Đindić kontroliše samo deo zemlje. Njegov unutrašnjepolitički protivnik, jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, protivi se saradnji sa Haškim tribunalom, a uspostavio je vlast nad tajnom službom, u kojoj su glavnu reč vodile stare snage. Šef tajne službe Rade Bulatović, danas ambasador Srbije u Ukrajini, pobrinuo se &ndash; sa svojih 2000 zaposlenih &ndash; za to da Mladić ostane nedodirljiv. (&hellip;) Ovaj je i pored toga postao ekstremno oprezan.&quot; &ldquo;Kada je u martu 2003. još ubijen i Đinđić, zato što je stara garda strahovala da bi on mogao da ozbiljno poradi na evropeizaciji Srbije i kooperaciji sa Hagom, izgledalo je kao da su za Mladića došla bolja vremena &ndash; dok se Kosovo 2008. Nije proglasilo nezavisnim, a Vojislav Koštunica sledstveno tome izgubio vlast u Beogradu. Šef tajne službe Bulatović uspeva da se održi neko vreme, no, nekoliko meseci kasnije, srpskom predsedniku Borisu Tadiću, koji hoće da upotpuni Đinđićevo delo, uspeva da preuzme kontrolu nad tajnom službom. Već nekoliko dana nakon Bulatovićeve smene u julu 2008, uhapšen je Karadžić kojeg je stara tajna služba opskrbila novim papirima&hellip;&quot; &ldquo;Mladić shvata da zaista mora da se skloni u podzemlje.&quot; &ldquo;Smrtno je bolestan kada ga u maju 2011. nalaze u jednom selu nedalko od rumunske granice, jer se jedan član njegove porodice izbrbljao na telefonu. Mladić je živeo u jednoj kući bez grejanja, bio je zapušten, ruina. Kada je video da jedinice MUP-a opkoljavaju kuću, odmah je shvatio da je njegovo bekstvo završeno&quot;, napisao je Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung. U jutro 26. maja 2011. godine Mladić je uhapšen u selu Lazarevo (oko 80 km severoistočno od Beograda), zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja saslušanje je odloženo, u Haški tribunal je izručen 31. maja, a pred sudom se prvi put pojavio 4. jula 2011. godine. U Haški sud je stigao 11 godina pošto je njegov podređeni, general Radislav Krstić osuđen na 46 (kasnije preinačeno na 35) godina zatvora zbog genocida u Srebrenici, pošto je presuđeno da je učestvovao u akciji, za koju je prethodno optužio Mladića. Na prvom pojavljivanju nije dao iskaz, a u julu je negirao optužbe, da bi u decembru optužnica bila izmenjena - u četvrtoj konačnoj verziji smanjen je broj obuhvaćenih zločina i opština u kojima su se zločini dogodili. Ipak, u dve tačke je i dalje bio optužen za genocid. U decembru 2016. godine su date završne reči, a u avgustu ove godine je doneta i presuda njegovim jatacima - oslobođeno je desetoro optuženih, a jedan je uslovno osuđen. Istovremeno, ionako već veoma loše zdravstveno stanje Mladića se pogoršalo, te je Srbija dala garancije za privremeno puštanje Mladića na slobodu zbog lečenja. Taj zahtev Haški sud nije odobrio, kao ni zahtev za odlaganje izricanja presude zbog stanja u kom se nalazi optuženi. Spasoje Veselinović