Evolucija Lige šampiona – "Nema prvaka Srbije? Hvala mnogo"
"Više evropskog fudbala dobro je za samu igru", rekao je jednom prilikom Andrea Anjeli, predsednik italijanskog Juventusa.
MT
Najvažnija sporedna stvar na svetu drastično je počela da se menja krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada su vlasnici, tzv. fudbalski radnici i mediji počeli da uviđaju da od nje i te kako može dobro da se zaradi.
Ključna godina bila je 1992, kada su osnovana, odnosno rekonstruisana, dva takmičenja, koja do dana današnjeg okupljaju na stotine miliona ljudi širom sveta – Premijer liga i Liga šampiona.
Tridesetogodišnjica je sve bliža, tako da je ovo pravo vreme da se osvrnemo na to kako je sve počelo, ali i da pokušamo da shvatimo u kom pravcu će se razvijati ova igra u budućnosti.
Za početak, vratićemo se u osamdesete godine 20. veka, u Englesku, kolevku fudbala. Ovu zemlju tih godina potresao je problem sa huliganizmom, ali i problemi sa infrastrukturom, terenima i stadionima, koji su bili u fazi raspada.
Selekcija Gordog albiona 1984. godine nije uspela da se plasira na Evropsko prvenstvo, što je dovelo do toga da najveća kontinentalna televizijska mreža BBC prenosi samo dva meča sa završnog turnira.
Interesovanje za fudbal je bilo mizerno, ali niz promena koje će uskoro usledili zauvek su promenili evropski fudbal.
Tih godina u problemu nije bio samo reprezentativni, već i klupski fudbal na starom kontinentu.
Kup evropskih šampiona, osnovan 1955, imao je jedan zastareli sistem takmičenja.
Grupne faze nije bilo, već se odmah pristupalo nokaut fazi, tako da je broj evropskih utakmica bio minimalan, a mogućnost susretanja velikana u ranoj fazi velika.
Upravo se tako nešto u sezoni 1987/88. i dogodilo. Već u septembru žreb je spojio Real Madrid, najveći klub svih vremena i Napoli, koji je predvodio Dijego Maradona, možda i najbolji igrač ikada.
Uzbuđenje se svelo samo dve utakmice dva velikana. Madriđani su prošli (2:0, 1:1), a ljubitelji fudbala ostali uskraćeni još velikih evropskih utakmica.
Upravo je ovaj duel italijanskom medijskom magnatu Silviju Berluskoniju poslužio kao signal da bi nešto pod hitno trebalo da se promeni.
Berluskoni, vlasnik prve italijanskke privatne televizije "Kanal 5", a od 1986. godine i vlasnik Milana, odlučio je da preoblikuje evropski fudbal.
Berluskoni je bio jedan od prvih, koji je ovu igru shvatio kao robu, koja, ako se pravilno upakuje, može biti zaista unosna i isplativa.
U intervjuu koji je dao za World Soccer, on je tadašnji Kup evropskih šampiona opisao kao "istorijski anahronizam" i ocenio ga kao "ekonomsku glupost", pošto bi klub poput Milana mogao biti eliminisan već u prvom krugu.
"To nije moderno razmišljanje", rekao je Berluskoni.
Svetsko prvenstvo 1990. godine u Italiji Berluskoniju je samo pomoglo da za svoju ideju dobije legitimitet.
Neatraktivan i ziheraški fudbal, sa najmanjim prosekom golova po utakmici u istoriji Mundijala (2,21) bili su jasan pokazatelj i svetskoj kući fudbala (FIFA) da nešto treba da se menja.
Primera radi, pravilo "ofsajda u korist napadača", ali i uvođenje novog bodovanja u mnogim evropskim ligama, kojim bi se ohrabrila ofanzivna igra (3 poena za pobedu), značajno su poboljšali igru, stvarajući veći užitak i spektakl, kako igračima, tako i gledaocima.
Uporedno sa preoblikovanjem fudbala na kontinentu, išla je i revolucija na Ostrvu, u Engleskoj.
Tadašnja velika petorka (Arsenal, Mančester junajted, Liverpul, Everton i Totenhem), uvidela je da bi sa finansijske strane mnogo bolje prošli ukoliko bi bili autonomni u odnosu na Fudbalsku asocijaciju (FA) u pogledu prodaje TV prava i sponzorstava.
Najjači argument za stvaranje nove, kakvu danas poznajemo, Premijer lige bio je da bi sa dodatnim prihodom, engleski klubovi mogli da budu znatno konkurentniji najvećim timovima Evrope.
Kao što se domaća liga u Engleskoj promenila, na tim talasima, na drugoj strani, bio je Silvio Berluskoni, koji je marketinšku agenciju "Saatchi and Saatchi" da dizajniraju "Evropsku televizijsku ligu", čineći svoje namere poprilično transparentnim.
Komisiju je predvodio Alek Flin, koji je ubrzo predstavio "Nacrt za fudbal u 10 tačaka", predlažući uvođenje Evropske superlige.
On je u razgovoru za Independent rekao da je "napravio ono što je Berluskoni želeo, a ne ono što je nužno fudbalu potrebno".
Ovu ideju podržali su i drugi klubovi u Evropi, poput Glazgov Rendžersa.
"Domaća liga je bila plafon. U Evropi biste mogli da budete eliminisani več posle prve runde. Svi timovi naše veličine pokrenuli su diskusiju, kako dalje? Možemo li biti deo evropskog fudbala, koji bi nam garantovao šest utakmica, od kojih su tri kod kuće? Tako je počelo“, priseća se tadašnji generalni sekretar škotskog velikana Kempbel Ogilvi.
Dok su Flin i Berluskoni lobirali u UEFA da razmotri njihov plan Superlige, koju bi činilo 18 najvećih klubova na starom kontinentu, Ogilvi se zalagao za nešto umerenije takmičenje – grupna faza – finale.
Plašeći se pobune koja je bila u Premijer ligi, UEFA je na vanrednom kongresu 1991. godine, iz trećeg pokušaja, usvojila ideju ovog Škota.
Takmičenje je trebalo da startuje u sezoni 1992/1993, ostavljajući evropskoj kući fudbala dovoljno vremena da izgradi imidž novog takmičenja, a u pomoć se uključile mnoge marketinške agencije, koje su pokušavale da naprave proizvod koji se može prodati i koji bi mogao da donese nagrade učesnicima.
Novo takmičenje pod nazivom Liga šampiona uskoro je dobilo i svoju himnu, baziranu na Hendlovoj kompoziciji "Zadok the Priest", boju (crno-plavo i belo-srebrno), te "Starball" logo.
Reorganizovano elitno takmičenje počinjalo je sa dve runde, iz koje bi se osam najboljih ekipa plasiralo u grupnu fazu, a potom bi pobednici grupa igrali meč za titulu.
Prvo finale odigrali su Milan i Olimpik Marsej, a "ušati" trofej pripao je Francuzima, koji su samo dve godine ranije bili poraženi u Bariju od Crvene zvezde.
Berluskoni je tugovao, a evropska štampa klicala Ligi šampiona, u kojem igraju samo elitni klubovi, predstavljajući ga kao takmičenje za "velike momke".
Tekst jednog britanskog novinara koji u svom članku postavlja pitanje "Nema više prvaka Srbije?", a zatim odgovara "Hvala vam mnogo", jasno je ukazivao da eksces poput Crvene zvezde i Steaue u modernom fudbalu više neće biti moguć.
Vodećim evropskim klubovima bilo je potrebno oko tri decenije da shvate ograničenja koja im je postavljao stari Kupe evropskih šampiona.
Istorija je ciklična i kako se približava 30. rođendan Lige šampiona, UEFA se ponovo suočava sa pitanjem kako da svoje članove učini srećnim.
Ovoga puta ovo nije pitanje komerijalnog potencijala fudbala, već reakcije na to da neki previše znaju.
Premijer liga je postala praktično kulturni fenomen, stvorivši neujednačeno igralište u evropskom fudbalu. Njihov proizvod, pažljivo razrađen i jako zaštićen, postao je nenadmašan u svetskim razmerama.
Aktuelni ugovor Premijer lige, koji se tiče u TV prava, daleko je najveći u svetskom fudbalu, čime je svim svojim klubovima, maltene, bez obzira na plasman, dao finansijsku moć o kojoj većina evropskih timova može samo da sanja.
Poslednja istraživanja kažu da šest od deset najbogatijih klubova na svetu dolazi iz Engleske.
Čak i onima sa dna tabele, tzv. fenjerašima, Premijer liga nudi unosne ugovore. Primera radi, Brajton je finansijski jači od Benfike, koja je osvojila pet od poslednjih šest prvenstava Portugala, ili, Vest Hem npr. vredi više od Napolija.
Ova prednost ostrvskih u odnosu na klubove sa kontinenta je postala toliko velika da je nova promena evropskog fudbala sve izglednija.
Upitan za perspektivu pan-Evropske lige, francuski trener Arsen Venger kaže: "Desiće se brzo, jer je to način da se drugi klubovi bore protiv Premijer lige. Sigurno ćete imati evropsku ligu tokom vikenda. Domaća prvenstva će se igrati utorkom i sredom. Mislim da je to sledeći korak koji ćemo videti".
Interesantno, ponovo nove promen zagovara Italijan. Umesto Berluskonija, koji se fokusirao na trećeligaša Moncu, njegovu ulogu je preuzeo predsednik Juventusa Andrea Anjeli, ali i prvi čovek Udruženja evropskih klubova.
On je predložio nedavno i novo takmičenje opisano kao "sistem panevropske lige sa kontinuitetom i mogućnošću da raste iznutra".
Britanski "Telegraf" je objavio da njegovi planovi uključuju grupnu fazu koja sadrži četiri grupe od osam timova, što garantuje najmanje 14 utakmica za svaki klub.
Svrha? Više utakmica između najboljih timova učiniće TV prava znatno većim. Kontinentalna konkurencija se proširuje nauštrb domaćeg fudbala.
Igra se od Berluskonijevih osamdesetih promenila, to je činjenica. Međutim, promene koje je on forsirao više su se ticale vanfudbalske aktivnosti.
To je sada roba koja se može kupiti, posedovati i prodavati. Evropski klubovi razumeju da elitno kontinentalno takmičenje nudi šansu da se bolje plasiraju na tržištu, realizuju svoj komercijalni potencijal i prošire svoje brendove na druga tržišta.
Ili kao što Andrea Anjeli kaže: "Više evropskog fudbala je dobro za igru".
Milan Tomić
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
