B92.net GOAT – Kanibal
Meriti uspehe u svetu biciklizma najbolje je činiti po „Merksovoj skali“.
Zoran Kecman
Jedna era ovog fenomenalnog sporta dobila je ime upravo po majstoru biciklističkih staza, Belgijancu Ediju Merksu.
Čovek koji je u svoje vreme šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pobeđivao kao od šale, smatra se svakako najvećim biciklistom svih vremena. I s punim pravom.
Kada bi ga kolege videle na startnoj liniji, bilo im je momentalno jasno ko će biti prvi, tačnije da ih najverovatnije čeka bitka za drugu poziciju. Merks je bio toliko dobar da je u blistavoj karijeri ostvario ni manje ni više nego 525 pobeda!
Eduard Luis Džozef Merks rođen je 17. juna 1945. u Tilt-Vingu u provinciji Brabant u Belgiji, da bi se porodica kada je napunio jednu godinu ubrzo preselila u predgrađe Brisela.
Edi je kao dečak, poput mnogih, bio u nedoumici kojim sportom da se bavi, pošto je kažu bio multitalentovan – igrao je u dečačkim danima košarku, fudbal, stoni tenis, bavio se boksom, a igrao je čak i za lokalni teniski juniorski tim!
Ipak, kako je sam kasnije rekao, želja da se bavi biciklizmom bila je prva i bio je svestan iste još od četvrte godine. Tada je imao prvi pad sa bicikla, a idol u ovom sportu bio mu je Sten Okers.
Prvu amatersku trku imao je sa 16 godina, da bi prvi pobedu zabeležio početkom oktobra 1961. u Pti Anghajnu.
Kako je 1962. pobeđivao sve više na amaterskom nivou, tako je počeo da zanemaruje učenje i školu, ali ispostavilo se da je svet biciklizma bio predodređen za njega.
Početak: Solo-Superija, pa Pežo i pobeda u Italiji
Edijeva prva profesionalna sezona počela je 29. aprila 1965. godine kada je postao član ekipe Solo-Superija.
Vrlo brzo je postalo jasno da ga čekaju uspesi, pošto je već u avgustu bio drugi na nacionalnom prvenstvu.
Međutim, sa menadžerom Žanom van Bugenhutom, dogovorio je da za narednu sezonu prihvati ponudu francuske ekipe Pežo-Mišlen za 20.000 franaka mesečno.
U Solo-Superiji ga kolege nisu ozbiljno shvatale, čak su se izrugivale nekim njegovim navikama, da bi on kasnije priznao da tamo ništa nije naučio i da nije napredovao.
Međutim, prva velika pobeda stigla je u proleće 1966. godine, na trci Milano – San Remo, kada je u sprintu, na brdu Pođo, na kraju nadmašio sve i stigao do velike pobede.
Pobrojati sve Edijeve pobede, bilo bi gotovo nemoguće u jednom tekstu. U trinaest godina, od 1965. do 1978. ima jedanaest pobeda u Grend Tur trkama, po pet puta je bio pobednik Tur d’Fransa i Điro d’Italija, a jednom je slavio na Vuelti.
Na Tur d’Fransu ima rekordne 34 etapne pobede (ove godine stigao ga Mark Kevendiš) i na tri najveće trke ostvario ih je ukupno 64.
Sedam puta je bio najbolji na trci Milano – San Remo i bio je prvi biciklista koji je osvojio „triplu krunu“ u ovom sportu – ostvarivši u jednoj sezoni pobede na Tur d’Fransu, Điro d’Italija i na Svetskom prvenstvu.
Kakvo je Merksovo dostignuće najbolje svedoči spomenik koji stoji na jednom usponu, na stazi Lijež –Bastonj – Lijež, na kojem su popisane njegove pobede, ali kako sve nije moglo da stane, stavljeno je ono jednostavno, „i tako dalje...“
Otkud taj nadimak?
U Belgiji je i dalje pravo božanstvo, iako kaže da više ne ide na biciklističke trke.
„Ne idem više na trke, dosta mi je svuda fotografisanja i davanja autograma. Nije to više za mene. Doduše, i dalje vozim bicikl, organizujem trke u Omanu i Kataru, idem na fudbalske i hokejaške mečeve, gledam TV“, kaže 76-godišnji Merks.
Priznaje da je veliku većinu svojih medalja i trofeja pogubio ili poklonio, najčešće u dobrotvorne svrhe, a 1970. su mnoge od njih nestale kada je opljačkan.
Ipak, na stazi je bio poznat po beskompromisnom, napadačkom stilu vožnje. Nije voleo da ostaje pozadi, često je bio na čelu na početku i na kraju trke.
Istina, taktika da vreba iz pozadine, pogotovo u teškim etapama, donela mu je nebrojene uspehe, ali je ipak ta taktika agresivne vožnje bila njegov biciklistički pečat.
Ipak, kako je došlo do toga da u postane poznat pod nadimkom – Kanibal?
Ćerka njegovog kolege Kristijana Rejmona dala mu je taj nadimak, pitala oca – ko je taj Edi Merks.
„On je onaj koji želi da pojede svaku trku!“, odgovorio joj je Merksov rival.
„Onda je on kanibal“, konstatovala je ona i tako je Belgijancu ostao taj nadimak.
Edi je jednom rekao da su ga tako zvali još iz dečačkih dana.
„Nosim taj nadimak još iz detinjstva. Kada sam kao dečak igrao fudbal, želeo sam da pobeđujem. Košarka, isto. Igranje karata, želeo sam pobedu. Ne znam kako da izgubim. Ne radi se o tome da se plašim poraza, jednostavno, loš sam kao gubitnik“, priznao je Merks jednom prilikom.
Što su uslovi bili gori, to je Edi bio blistaviji. Ostaće upamćeno kako je na Trci po Flandriji 1969. po pravom pasjem vremenu, na nekih 72 kilometra pre cilja krenuo u beg.
Uzalud ga je menadžer Gijom Drisens jurio po stazi u pežou 404, pokušavajući da ga ubedi da stane, Edi ga nije poslušao, i pobedio je!
Kasnije su u medijima konstatovali kako je „Merks još jednom ostavio sve u senci i najveće rivala na trci sveo na grupu turista“.
„Sjajni Merks je bio toliko jak, bio je u stanju da po svom vozi poslednjih 70 kilometara po jakoj kiši i protiv vetra“, pisalo je u izveštajima.
Koliko su ga cenile kolege svedoči izjava jednog od njih, Rodžera de Flaminka.
„Jedna pobeda nad Merksom vredela je kao tri nad ostalim rivalima“.
Nesreća iz 1969.
Kao i mnogi drugi biciklisti, ni Merksa nisu zaobišli padovi na stazi. Onaj od 9. septembra 1969. je sve promenio.
Tada je na velodromu u Bloa u Francuskoj imao stavičan pad na glavu, zajedno sa kolegom Fernanom Vambstom koji je kasnije preminuo u bolnici od posledica frakture lobanje.
Merks je bio 45 minuta u nesvesti, imao je potres mozga, povredu nerava leđa i povredu karlične kosti, a ostao je u bolnici punu nedelju pre povratka u belgiju. Šest nedelja je trajao oporavak pre nego što se krajem oktobra vratio trkama.
Posle te nesreće, Merks je konstantno morao da podešava sic na svom biciklu kako bi mu to pomoglo da smanji bolove koje je osećao kao posledicu nesreće.
„Posle te nesreće više ništa nije bilo isto“, priznao je kasnije.
Ipak, to ga nije sprečilo da i dalje pobeđuje.
Sa profesionalnim takmičenjem je završio 1978. godine i neko vreme nije znaš šta bi radio posle toga, da bi 1980. godine otvorio sopstvenu fabriku za proizvodnju trkačkih bicikala.
Optužbe za doping i gde su iza njega svi ostali?
Ako je Merks na vrhu biciklističkog Olimpa, gde su ostali?
Ni njega, ka ni veliku većinu ostalih profesionalaca u ovom sportu nisu zaobišle optužbe za doping, ali se Edi sa tim borio na svoj način.
Veruje da su mu Italijani 1969. na Điro d’Italija „smestili“ da je dopingovan. Dobio je šest od prvih 15 etapa i uoči 16. etape mu je u hotelsku sobu ušao direktor trke Vinćenco Torijani u prisustvu dva novinara i kamermana da ga informiše da je pao na doping testu i da je diskvalifikovan sa trke!
Mesec dana je bio pod suspenzijom, da bi se sve posle raščistilo i oslobođen je krivice, ali on veruje da je sve urađeno kako bi se povećale šanse da pobedi jedan italijanski biciklista.
Ta mrlja je ostala, da bi kasnije u finišu karijere imao još nekoliko problema, tako što je najčešće uzimao lekove za koje nije znao da su sadržali nedozvoljene supstance.
Kako god bilo, u svetu biviklizma, Merks je po najvećem broju stručnjaka najbolji svih vremena, a iza njega je Lens Armstrong, koji će za jedan deo poklonika sporta zauvek ostati legenda, a za druge najveća varalica.
Amarikanac je sam stvorio i uništio sopstveni legat, ali ne smeju se zaboraviti ni druga velika imena sporta poput čudesnog i kontroverznog Marka Pantanija, Migela Induraina, Šona Kelija...
Merks i sada s pažnjom prati šta se dešava i jednog biciklistu je ovog leta označio kao nekog ko bi potencijalno mogao da ugrozi njegove rekorde.
U pitanju je pobednik poslednja dva izdanja Tur d’Fransa, Slovenac Tadej Pogačar.
„Biće teško pobeđivati ga, mislim da može da dođe do šest titula na Grand Turu, može da pobedi svakoga. Kompletan je, dobar u brdima, na hronometar, čini se da je njegov talenat bez granica. Drugima će biti teško protiv njega. Uz dobre pripreme mislim da može i do duple pobede, na Điru i Tur d’Fransu, kao Pantani, čak mislim i da sruši moj rekord po broju dana sa žutom majicom“, prognozirao je letos Merks.
Jedno je sigurno, kada se u ovom sportu bude raspravljalo o tome ko je najbolji, i dalje će najveći broj njih pokazivati prstom na „Kanibala“ Merksa.
Pripremio: Zoran Kecman
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
