Solskjer ili kako vratiti osmeh svima u Teatru snova
Sunce ponovo sija na televiziji (“Old Trafordu”). Baš kao u onom čuvenom pop hitu norveške grupe A-ha, zemlje iz koje potiče i Ole Gunar Solskjer, čovek koji je vratio osmehe na lica navijača Mančester junajteda.
Engleska
Vratio je blago rečeno. Pristalice Junajteda su u onoj staroj, dobro prepoznatljivoj fergusonovskoj ekstazi. Vratio im se ponos, vera u tim, ona pozitivna arogancija, “radimo šta nam je volja”, kako su nekada pevali.
Sada su privremenom menadžeru spevali drugu pesmu. Ona “You are my Solskjer”, u kojoj je pominje i nesuđeno pojačanje te 1996. u vidu Alana Širera, stari je hit. Zamenio ga je novi, pod nazivom “Ole’s on the wheel”, pesma koju ćete čuti u poslednje vreme kako se ori iz grla navijača Mančester junajteda, gde god da igraju njihovi ljubimci.
Ni ona nije nastala slučajno. Urađena je po taktovima pesme “Waterfall”, kultnog mančesterskog benda The Stone Roses, ekstremno popularnog s kraja osamdesetih godina. Koji je, da li treba reći i jedan od Solskjerovih omiljenih bendova!
Zašto Ole? Zašto pesma? Odgovor je jednostavan, zato što se Mančester junajted posle petogodišnjeg lutanja, tumaranja fudbalskom bestragijom, vratio korenima, vratio sebi. Izvornom, tradicionalnom, napadačkom, uzbudljivom fudbalu. I stigle su pobede, onaj uobičajeni repertoar na Teatru snova, kada je sve tako lako i kada se ne dovodi u pitanje hoće li Junajted pobediti, već kako i sa koliko.
Godine lutanja
Navijače ne možete da prevarite. Oni tačno znaju koja je to pobednička nit, a na “Old Trafordu” njeni koreni su duboko u eri Mata Bezbija, i njegovih čuvenih “beba”, stasalih posle velike minhenske tragedije 1958. godine, kada je izginula jedna generacija talentovanih igrača koja se tek spremala da osvoji Evropu.
Ta nit se stidljivo provlačila kroz sedamdesete i osamdsete u eri dominacije večitog rivala Liverpula, do Aleksa Fergusona koji je klub vratio na tron i učinio ga najtrofejnijim engleskim klubom uz “crvene” sa “Enfilda”.
Ferguson, koji je u vitrine kluba smestio 38 velikih trofeja, otišao je sa kormila 2013. godine, posle jubilarne, 20. titule prvaka Engleske. Ostavio je iza sebe klub koji nije imao strategiju šta i kako dalje i usledilo je pet godina promašaja, sa doduše, ponekim osvojenim peharom, od kojih je najbitniji bio trofej Lige Evrope.
U tih pet sezona, Dejvid Mojes, Luj van Gal i poslednji u nizu pre Solskjera, Žoze Murinjo, nisu uspeli da održe kurs mančesterskog broda na valovitom moru ostrvskog i evropskog fudbala. Barem ne u onom smislu na kojem navijači konstantno insistiraju – borbi za titulu u Premijer ligi. Titule su uzimali klubovi u plavim nijansama, komšijski Siti, Čelsi, pa čak i Lester. Ojačali su Totenhem i Liverpul. Ni Liga šampiona više nije zagarantovana.
Dolazak Solskjera obećava, on je, bez obzira na svoj privremeni angažman, spreman da u modu vrati “mančestersko crveno” u “gingam stajlu”, tako tipičnim za grad koji je bio oduvek toliko bitan za industriju tekstila.
Drugi povratak
Povratak Solskjera na "Old Traford" bio je u neku ruku grom iz vedra neba ako se ima u vidu kojim putem je Mančester junajted išao u post Ferguson eri. Priznaćete da većeg kontrasta nije moglo biti. Od nadmenog, tmurnog, do krajnjih granica opreznog murinjovskog pristupa, do revolucionarnog - čoveka koji je otvorio sve ustave koje je postavio Portugalac i dozvolio Junajtedu da bude samo ono što jeste, klub otvorene napadačke filozofije.
Murinjov krajnje problematičan i negativan sistem upravljanja, zamenio je vedar, otvoren, konkretan, direktan pristup stvarima, jer za Solskjera, ključ svega je pozitivizam. Otuda ga vole svi, od osoblja i radnika u klubu, preko članova uprave, bivših i sadašnjih igrača, do navijača.
Za nešto više od dva meseca, koliko je na kormilu Junajteda, uspeo je da reši gomilu rebusa koji su za Murinja bili misaona imenica. Jednostavno, koliko Portugalac nije svojom pojavom mogao da se uklopi u mozaik Mančester junajteda, toliko je Norvežanin bio ta "pazla" koja je nedostajala, ili taj zamajac koji je nedostajao da se stari šampionski sklop pokrene iz mrtvila.
Jer kako objasniti činjenicu da je sa bukvalno istim igračima Ole uspeo da ostvari rezultate kojima je Junajted od beznadežnih -11 u odnosu na četvrtu poziciju sredinom decembra, doveo do toga da bude među četiri i sa Čelsijem i Arsenalom se bori za plasman u Ligi šampiona, i to za svega dva meseca? Kako je uspeo da od Pola Pogbe, kojeg je Murinjo želeo da istera iz kluba, napravi igrača koji je glavni pokretač igre, i da u 11 utakmica u Premijer ligi ostvari devet pobeda i dva remija sa timom koji je krajem 2018. delovao beznadežno?
Odgovor leži u činjenici da je Solskjer neko ko u dušu poznaje Mančester junajted, neko ko je stasao pod komandom Aleksa Fergusona i ko savršeno zna šta je potrebno da bi se uspelo na "Teatru snova". Niko od trojice njegovih prethodnika nije imao tu nit sa slavnom prošlošću kluba.
Od nesuđeng rvača do golgetera
Malo je poznata činjenica da je Oleov otac, Oivind, od 1966. do 1971. bio petostruki prvak Norveške u rvanju grčko-rimskim stilom. Želeo je da i njegov sin, rođen 1973. u Kristijansundu, krene njegovim stopama. Ole je pokšao, ali je kao dečak bio sićušan i ne preterano razvijen, te za njega nije bilo budućnosti u ovom sportu.
Jer, nekako, oduvek je više voleo fudbal, koji je počeo da igra sa svega osam godina. Od lokalnih klubova pa sve do Moldea, u kojem mu je poznati stručnjak Age Haraide dao priliku. I nije pogrešio jer je Ole 1995. godine zablistao punim sjajem. Na 38 utakmica postigao je 31 gol, vrata Engleske bila su mu širom otvorena, a skauti Mančester junajteda su bili uporni, i Aleks Ferguson ga je na "Old Traford" doveo 29. jula 1996.
Očekivao se dolazak Alana Širera, a stigao je Solskjer, koji je u prvoj sezoni postigao 18 golova, preporučio se mnogima, ali je i pored toga što je mahom ulazio sa klupe kao Fergusonov džoker, ostao u Junajtedu iako je posle samo dve godine bilo mnogo onih koji su želeli da ga dovedu.
Sve ostalo je istorija. I četiri gola koja je postigao na meču sa Notingem Forestom u februaru 1999. Za deset minuta igre, devet dodira sa loptom, četiri pogotka u pobedi od 8:1. Potom grand finale, ono što je usledilo 26. maja u Barseloni u finalu Lige šampiona sa Bajernom, kada je u poselednjim sekundima postigao pobedonosni gol za 2:1, kojim je Junajted drugi put u istoriji podigao najveći pehar.
To je bila Solskjerova viza za budućnost u Junajtedu. Jer su i on, ali i Aleks Ferguson verovali da će od njega, jednog dana, biti dobar menadžer.
Učenje od najvećeg
Rajan Gigs se priseća kako je Solskjer, poslednjih igračkih godina u Mančester junajtedu "kupovao zanat" od slavnog Fergusona.
"Stalno je vodio beleške treninga, taktičke zamisli, zapisivao je sve šefove trikove. Uvek je imao taj tefter sa sobom i nije se odvajao od njega", kaže Gigs.
Riznica tajni velikog majstora. Solskjer je od Škota učio, kasnije to primenjivao kroz rad sam mlađim kategorijama Junajteda, pre nego što se vratio u Norvešku u Molde, gde je kao trener osvojio dve titule prvaka.
U kratkom boravku u Kardifu, nije bilo sreće, jer jednostavno, nije imao tim koji je bio kadar da izbori opstanak. Ali tu je mnogo naučio.
U Solskjerovom "drugom povratku" na Old Traford ima vidne simbolike. Aleks Ferguson je menadžer kluba postao sa 45 godina, baš kao i Solskjer, koji je toliko imao kada je zamenio Murinja.
U utorak je proslavio 46. rođendan. Poklon bi mogao da stigne naknadno, u vidu trajnog ugovora.
"Dosta smo dugo lutali i eksperimentisali. Old je uradio fantastičan posao za kratko vreme. Samopozdanje igrača i svih klubu je veliko, svima je vratio osmeh na lice", priznao je nedavno Gigs.
Vizija moćnog Mančestera
Koliki je uticaj Aleksa Fergusona na Solskjerov povratak u klub? Svakako veliki. Možda i odlučujući.
U situaciji kada su se posle pustoši koju je za sobom ostavio Murinjo našli na vetrometini, Glejzerovi su mogli jedino da priznaju poraz svoje strategije i zato su posegnuli za savetom čoveka koji je klub doveo u sam vrh evropskog i svetskog fudbala.
A Ferguson je u Solskjeru možda prepoznao novog sebe. Svakako nije neko ko će, kako to tvde mnogi kojima Junajted nije blizak srcu, od Solskjera napraviti poslušnog robota kojim će on manevrisati sa daljinskim upravljačem u rukama.
Bez obzira koliko se oslanjao na Fergusona, njegov legat, znanje, savete, Solskjer ima autonomiju modernog menadžera, nekog ko odlično shvata zahteve modernog fudbala i ko će, ako se sve prognoze ostvare, tek pokazati kakav trenerski talenat nosi u sebi.
Uostalom, ovo je doba kada su na sceni menadžeri generacija rođenih s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Klop ima 51, Gvardiola ima 48, Zidan i Početino skoro 47, Solskjeru je 46. Pred njima su tek velike bitke.
Ono što je za Solskjera bitno je da se okružio ljudima kojima veruje (Mik Filan, Majkl Kerik, Kiran Mekena, Mark Dempsi), da ima viziju budućeg tima, da zna kojim putem treba da ide. Da se imperija ne gradi preko noći, nego cigla po ciglu.
Da ima u sebi dovoljno čelika i dovoljno meda. Da zna gde su granice, kako se ponašati u pobedi, kako u porazu. Kako se odnositi prema medijima, igračima, svima. Ono što njegov prethodnik, ma koliko da je bio uspešan, nije znao.
Otuda, navijači Junajteda već sada gotovo jednoglasno traže jedno, a to je da Norvežanin od juna meseca bude nagrađen brisanjem onog termina "privremeni". Jer on je za njih, odavno "svevremen".
Uprava kluba će, ako Solskjer nastavi kako je počeo, biti priterana uza zid i moraće da popusti. A navijači veruju da će se narednih godina opet sa TV ekrana čuti ono već čuveno, iz Barselone "...and Solskjaer has won it!"
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
