Od Montevidea do Rusije – istorija Srbije na Mundijalima nije mala
Fudbalska reprezentacija Srbija naslednica je svih rezultata prethodnih država u poslednje 92 godine.
SS Srbija
Pod različitim imenima nastupali smo na 12 od 21 dosadašnjeg Svetskog prvenstva. Bilo je tu različitih rezultata, fudbalska istorija nije nam "mršava", ali još uvek čekamo na učešće u finalu.
Ono nam je najbliže bilo na prvom ikada planetarnom šampionatu odigranom u dalekom Montevideu.
Pojedinosti smo (gotovo) svi upoznali kroz kultni film Dragana Bjelogrlića "Montevideo, Bog te video", budući da se zaista služio istorijskim činjenicama glavnih junaka.
U prestonici Urugvaja odigrali smo tri utakmice, a u prvom ikada meču na Mundijalima savladali smo Brazil rezultatom 2:1. Strelci su bili Aleksandar Tirnanić i Ivica Bek.
Da, svima nam je palo na pamet, kako bi dobro bilo da isto to ponovimo i na "Lusail" stadionu u Dohi 24. novembra sa Tirketovim imenjakom Mitrovićem i, recimo, Dušanom Tadićem u glavnim ulogama...
Potom je tadašnja reprezentacija Kraljevine Jugoslavije (ali bez hrvatskih igrača) bila bolja od Bolivije sa 4:0 (Bek dva gola, Marjanović i Vujadinović), što ju je direktno plasiralo u polufinale.
A onda je viđena jedna od najkontroverznijih utakmica u istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu.
Urugvaj je posle vodećeg gola Vujadinovića, jednostavno, morao da pobedi, a preokret je započeo čuveni policajac koji je ubacio loptu izvan terena i tu je bio početak kraja, a domaćin je kasnije slavio rezultatom 6:1.
Potom je preostala utakmica za 3. mesto, ali se ona nikada nije odigrala, pa su Jugoslavija i Sjedinjene Američke Države podelile bronzano odličje.
Urugvaj je u finalu savladao Argentinu rezultatom 4-2 i postao prvi šampion sveta u fudbalu. Jer, drugačije nije smelo da bude pred uglavnom naoružanom domaćom publikom, piše u arhivama iz tog doba.
Potom se naša reprezentacija nije plasirala na prvenstva 1934. u Italiji i 1938. u Francuskoj, a zatim je usledio Drugi svetski rat nakon koga smo promenili ime u FNR Jugoslavija.
Naredni nastup imali smo na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. godine gde smo sa dve pobede i jednim porazom zauzeli peto mesto.
Ovaj šampionat je takođe nekoliko selekcija odstranilo zbog daljine puta, kao recimo Francusku, dok je Indijcima zabranjeno jer su njihovi igrači želeli da igraju, pazite sad – bosi, a to je bilo protivno pravilima FIFA.
Jugoslavija je bila bolja od Švajcarske 3:0 (strelci Rajko Mitić, Kosta Tomašević, Tihomir Ognjanov) i Meksika 4:1 (Stjepan Bobek, Željko Čajkovski dva gola i Tomašević).
Ali, za prvo mesto u grupi je izgubila od domaćina u Rio de Žaneiru (0:2) i ostala bez plasmana u završnu fazu.
Brazilci su stigli do velikog finala, gde ih je sačekao Urugvaj koji je, prema nekim navodima pred preko 200.000 gledalaca na čuvenoj "Marakani", preokrenuo i po drugi put postao šampion sveta.
Četiri godine kasnije igralo se u Švajcarskoj gde je zaigralo više selekcija, pa je moglo da se odigra u formatu po kom su po dva tima prolazila dalje iz grupe.
Ponovo smo bili u grupi sa Brazilom, sa kojim smo ovog puta remizirali (1:1, strelac Branko Zebec), dok smo Francusku savladali minimalnim rezultatom i golom Miloša Milutinovića.
U četvrtfinalu smo se sastali sa Zapadnom Nemačkom koja je bila bolja rezultatom 2:0 i zato što je kasnije osvojila prvenstvo pobedom nad "lakom konjicom" iz Mađarske, Jugoslavija je završila šampionat na 7. mestu.
Vrlo sličan scenario viđen je 1958. godine u Švedskoj, jer je Srbija ponovo bila bolja od Francuske na početku prvenstva (3:2 – Aleksandar Petaković i Todor Veselinović dva gola), ali i remizirala protiv Škotske (1:1 – Aleksandar Petaković) i Paragvaja (3:3 – Radivoje Ognjanović, Todor Veselinović i Zdravko Rajkov).
Po identičnom scenariju kao četiri godine ranije, opet je Zapadna Nemačka bila bolja od Jugoslavije u četvrtfinalu, ovog puta rezultatom 1:0.
"Plavi" su na kraju zvanično šampionat završili na petoj poziciji, a šampion je postao Brazil, prvi put u istoriji Mundijala.
Jedno od najkontroverznijih Svetskih prvenstava u istoriji fudbala viđeno je 1962. godine u Čileu, prvenstveno jer je patentiran "Katenaćo", stil igre Italijana koji su prihvatile mnoge ekipe.
Nikad manji broj golova, nikad veći broj crvenih kartona, kao i nikad veći broj povreda obeležili su turnir u kom je Jugoslavija stigla do polufinala.
Takođe, bio je to šampionat u kom je čuveni Ferenc Puškaš zaigrao za Španiju, što je u to vreme bilo presedan.
Počelo je loše, porazom od SSSR-a 2:0, ali je golovima Josipa Skoblara, Milana Galića i Dražana Jerkovića savladan Urugvaj sa 3:1, da bi sa 5:0 demolirana Kolumbija pogocima Galića dva puta, Jerkovića dva puta i Vojislava Melića.
U četvrtfinalu su naplaćeni dugovi Zapadnoj Nemačkoj, a gol za trijumf od 1:0 dao je Petar Radaković, da bi u polufinalu rival bila Čehoslovačka.
Jugoslavija je vodila do 80. minuta golom Jerkovića, ali su u samoj završnici primljena dva gola i još jedan san o finalu bio je raspršen u Južnoj Americi.
U meču za treće mesto domaćin je u Santjago de Čileu bio koban po nas i slavio rezultatom 1:0, dok je u finalu Brazil osvojio drugu titulu protiv Čehoslovaka.
Potom je Jugoslavija propustila Mundijale u Engleskoj 1966. i Meksiku 1970. godine, iako je u međuvremenu 1968. igrala finale Evropskog prvenstva i porazom u finalu od Italije ostala bez trofeja, da bi se vratila 1974. u Nemačkoj gde je nastupila pod imenom Savezna Federativna Republika Jugoslavija.
Na startu opet Brazil i ovog puta remi bez golova, da bi u narednom kolu stradao Zair sa 9:0 (het-trik Dušana Bajevića, a pogađali su još Dragan Džajić, Ivica Šurjak, Josip Katalinski, Vladislav Bogićević, Branko Oblak i Ilija Petković).
Uz remi protiv Škotske (1:1, Stanislav Karasi), prošlo se dalje, ali ne u nokaut fazu, nego po prvi put u istoriji u drugu grupnu fazu u kojoj je osam timova bilo podeljeno u dve nove grupe.
Tu su rivali bili Zapadna Nemačka (0:2), Poljska (1:2 – Stane Karasi) i Švedska (1:2 – Ivica Šurjak), a upisana su sva tri poraza u totalnom raspadu jugoslovenskog nacionalnog tima. Na kraju, zvanično je osvojeno 7. mesto.
SFRJ je propustila šampionat u Argentini 1978. godine, a 1982. u Španiji je umesto 16 učestvovalo 24 reprezentacija, a Jugoslavija je upala u grupu sa domaćinom Španijom, Severnom Irskom i Hondurasom.
Posle uvodnog remija bez golova protiv Severnih Iraca, Španija nas je porazila rezultatom 2:1 (jedini strelac bio je Ivan Gudelj), a zatim je Vladimir Petrović Pižon bio strelac pobedonosnog gola protiv Hondurasa za 1:0.
Ipak, to nije bilo dovoljno, pa je Jugoslavija završila prvenstvo već posle grupne faze i zvanično zauzela 16. mesto.
Posle propuštenog Svetskog prvenstva u fudbalu 1986. godine, dolazimo i do relativno novije istorije, jer Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. budi sećanja čak i kod onih koji u to vreme nisu bili rođeni.
Naravno, u pitanju su čuvene utakmice koje je obeležio aktuelni selektor Dragan Stojković Piksi, a čiji se snimci i danas vrte sportskim emisijama, čuvajući se od zaborava.
Bilo je to poslednje veliko fudbalsko takmičenje pre sankcija i suspenzije koja je usledila. Jugosloveni su grupnu fazu započeli ubedljivim porazom od Zapadne Nemačke (1:4 – Davor Jozić), ali je golom istog igrača potom savladana Kolumbija (1:0).
U Bolonji je Jugoslavija nadigrala Ujedinjene Arapske Emirate rezultatom 4:1 (Safet Sušić, Darko Pančev dva puta i Robert Prosinečki), pa je prošla u osminu finala.
Tada se desila legendarna utakmica protiv Španije na "Bentegodiju" u Veroni u kojoj je Piksi poslao Martina Vaskesa i Antonija Zubizaretu po "burek i novine", a onda u produžetku perfektno izveo slobodan udarac sa 25 metara i "plave“ poslao u četvrtfinale.
A tamo, Argentina predvođena Dijegom Armandom Maradonom. I selekcija Ivice Osima predvođena Stojkovićem, Savićevićem, Sušićem i ostalima nije bila nimalo inferiorna protiv "gaučosa“ iako je od 31. minuta igrala sa igračem manje zbog isključenja Refika Šabanadžovića.
Golova nije bilo posle više od 120 minuta, pa su odlučivali penali. Tomislav Ivković je skinuo udarac Maradoni i dobio opkladu od 100 dolara, ali je promašio i Dragan Stojković pogodivši prečku, kao i Dragoljub Brnović i Faruk Hadžibegić.
Golovi Roberta Prosinečkog i Dejana Savićevića nisu vredeli i golom Gustava Dezotija u petoj seriji Argentina je prošla u polufinale, a kasnije i veliko finale gde ju je savladala Zapadna Nemačka golom Andreasa Bremea iz jedanaesterca.
Sankcije su uticale na to sa ista ova reprezentacija Jugoslavije ne zaigra na Mundijalu u Sjedinjenim Američkim Državama, pa se 1998. u Francuskoj pojavila pod imenom Savezna Republika Jugoslavija.
Pod vođstvom Slobodana Santrača i imenima na terenu poput Dragana Stojkovića, Predraga Mijatovića, Dejana Stankovića i drugih, na startu je savladan Iran golom Siniše Mihajlovića iz slobodnog udarca (1:0), a potom je ispušteno 2:0 protiv Nemačke (MIjatović i Stojković), koja se izvukla i stigla do krajnjih 2:2.
Pobedom nad Sjedinjenim Američkim Državama golom Slobodana Komljenovića (1:0) za rivala u osmini finala smo "izabrali“ Holandiju.
Sledi čuvena utakmica u Tuluzu u kojoj je Jugoslavila imala 1:1 golom Komljenovića i dobila penal o kome se i dan-danas priča. Predrag Mijatović je raspalio sa 11 metara i pogodio prečku iznad već savladanog Edvina van der Sara.
Kazna je stigla u 90. minutu kada je Edgar Davids dao jedan od retkih golova u svojoj karijeri, a kasniji šampion je postala Francuska, dok su Hrvati osvojili bronzu u prvom turniru posle raspada velike države.
Posle preskočenog planetarnog turnira u Japanu i Južnoj Koreji 2002. četiri godine kasnije smo nastupili pod imenom Srbija i Crna Gora.
I doživeli potpuni fijasko, zauzevši poslednje mesto sa sva tri poraza i gol-razlikom 2:10.
Uvod u šampionat u Nemačkoj bile su trzavice u nacionalnom timu (a, kada to nije bio slučaj) i zbrka jer je selektor Ilija Petković izostavio pojedine već viđene igrače sa spiska, a na isti uvrstio sopstvenog sina Dušana.
Epilog je bio poraz od Holandije (0:1), debakl od Argentine (0:6) u promociji Lionela Mesija na mundijalskoj sceni, te sramota protiv Obale Slonovače (2:3) uz golove Nikole Žigića i Saše Ilića, crveni karton Alberta Nađa, kao i dva skrivljena penala Milana Dudića.
Na spisku reprezentacija na kraju, Srbija je zauzela poslednje, 32. mesto.
Finale u Berlinu jedno je od najspektakularnijih, jer je Zinedin Zidan glavom udario Marka Materacija u produžecima meča između Italije i Francuske, a "Zlatna boginja“ na kraju je otišla na "čizmu“ posle boljeg izvođenja penala.
Posle dužeg vremena vezali smo dva učešća na planetarnom šampionatu, a ocena mnogih ljubitelja fudbala jeste da je Mundijal u Južnoj Africi bio jedan od najboljih i najupečatljivijih ikada.
Vuvuzele, Džabulani, Waka Waka, razigrani domaćini i prvi ikada turnir na području Afrike bio je prvi u istoriji na kom smo nastupili pod imenom Srbija.
Nova zastava, nova himna, novi grb, novi dresovi i – stari mentalitet. Predvođeni Radomirom Antićem otišli smo u Afriku sa velikom euforijom, a vratili se sa istorijskom pobedom i dva šokantna poraza.
Najpre nas je iznenadila selekcija Gane predvođena Milovanom Rajevcem (0:1), da bismo potom to mi isto učinili silnoj Nemačkoj u drugom kolu.
Još dugo će se pamtiti gol Milana Jovanovića i njegov skok u kanal pored terena, kao i kasnija defanziva Srbije sa igračem manje (Dejan Stanković dobio crveni karton u ranoj fazi meča) i odbranjen penal Vladimira Stojkovića Lukašu Podolskom.
Na krilima te pobede iz Port Elizabeta prešli smo u Mbombelu i tamo doživeli novi šamar. Tačnije dva, od Australije (1:2), jer da smo primili samo jedan gol, ispostaviće se, prošli bismo grupu i kasnije bi nam se otvorio put ka polufinalu jer bi za rivale dobili SAD, pa Urugvaj u projektovanom četvrtfinalu.
Ovako, gol Marka Pantelića u finišu nije bio dovoljan i Srbija se, uz priče da su igrači pre utakmice "pili i pušili", posramljena vratila u domovinu, dok je Španija slavila svetsku titulu golom Andreasa Inijeste u 117. minutu protiv Holandije.
Srbija je, potom, izostala iz Brazila 2014. godine, da bi predvođena Slavoljubom Muslinom izborila plasman u Rusiju 2018. Ali, nije sa istim čovekom i otišla na Mundijal, već je tu čast dobio njegov tadašnji asistent Mladen Krstajić.
Uz to, neposredno pred put u Rusiju Branislavu Ivanoviću je skinuta kapitenska traka i dodeljena je Aleksandru Kolarovu, pa je harmonija u nacionalnom timu totalno narušena.
Ipak, krenulo je odlično i u prvom kolu savladana je Kostarika golom Aleksandra Kolarova iz slobodnog udarca, da bi spuštanje na zemlju usledilo pet dana kasnije protiv Švajcarske.
Granit Džaka i Đerdan Šaćiri, Albanci poreklom sa Kosova koji igraju za Švajcarsku, a koji koji su tih dana bili najglasniji u političkim provokacijama oko južne srpske pokrajine, postigli su golove za preokret i bolan poraz Srbije (1:2) koji se, nekako, prenosi i na predstojeći okršaj u Kataru.
Nije bilo dovoljno vremena da se ranjeni "orlovi" oporave od toga i adekvatno pripreme za Brazil u Moskvi, pa je usledio lak poraz rezultatom 2:0 i novi (pre)rani povratak kući.
Srpska grupa G u Kataru biće gotovo preslikana onoj iz Rusije, s tim da je Kostariku zamenio Kamerun i uz naznaku da će ovog puta raspored nešto drugačiji, te uz nadu da će Dragan Stojković Piksi držati pod kontrolom čuveni srpski mentalitet i poriv svakog Srbina da se samoubije pred najveće takmičenje.
Srbija kreće 24. novembra na "Lusail Ikonik" stadionu protiv Brazila, da bi četiri dana kasnije na "Al Džanub" stadionu igrala u jutarnjem terminu protiv Kameruna.
Po svemu sudeći, sve će stati u treće kolo i novi okršaj protiv Švajcarske na "Stadionu 974", gde će "orlovi" tražiti osvetu za poraz iz Kalinjingrada i, konačno, plasman u nokaut fazu.
Mnogi nam to i prognoziraju, ali iskustvo nas uči da se upravo toga moramo plašiti. I biti oprezni sa očekivanjima.
Neka drugi nas potcene, a ne mi njih.
I neka nas se plaše.
Autor – Stefan Smuđa
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
