Marina Maljković za B92.net: Neće biti više izgovora za roditelje VIDEO
Selektorka košarkašica Srbije Marina Maljković gostovala je kod Nine Kolundžije u prvoj epizodi podkasta "Njena pravila sa Ninom".
Maljkovićeva je sinonim ženskog sporta u Srbiji i osoba koja u tome vodi borbu sa vetrenjačama.
Sa novinarkom Ninom Kolundžijom razgovarala je o svojoj borbi da žene u sportu dobiju pažnju i prostor koji svojim uspesima zavređuju, očekivanjima na dva velika takmičenja u 2021, Institutu za ženski sport...
Ceo svet se našao na nepoznatoj teritoriji zbog pandemija koronavirusa koja traje već duže od godinu dana. Pandemija je značajno pogodila i sportiste.
"Nas život u sportu uči da moramo da se adaptiramo na sve. To je jedna stavka koju te sport nauči. Koju možda obični ljudi nemaju izraženu. Teško jeste, nama su Olimpijske igre kao najvažnije takmičenje odloženo za godinu dana, ali snalazimo se", kaže Maljkovićeva na početku razgovora za podkast B92.net "Njena pravila sa Ninom".
Prethodna 2020. je bila izuzetno turbulentna za Maljkovićevu, ali na sreću bilo je više lepih nego ružnih stvari.
"Još se sećam momenta u januaru kada sam došla u Srbiju iz Kine, kada sam objašnjavala da je tamo ozbiljna pandemija, a svi se smejali. E, onda je koliko se sećate bio kvalifikacioni turnir i grupa koja je trebalo da se igra u Kini dovedena u Beograd. Onda su ljudi shvatili jer su oni svi nosili maske. Bilo je poprilično tužno jer su svi bežali od njih. Ali plasman na OI, promena sredine, ozbiljna iz Kine u Japan. Zemlja gde se održavaju OI. Sve je u znaku toga, drago mi je što sam tamo jer ću biti tu da ih dočekam i budem na neki način domaćin svim našim sportistima i pomognem im koliko mogu. S druge strane mi je izuzetno drago što sam tamo jer je ženska liga izuzetno jaka i očekuju medalju sa OI u ženskoj košarci. A onda u novembru plasman na EP, posebna utakmica protiv Turske sa dva produžetka".
Naravno da roditelji idu logikom "neka se brat bavi košarkom, ti si devojčica ti nećeš"
Maljkovićeva je pokrenula bukvalno sa mrtve tačke ženski sport u Srbiji, prvo svojim "Pokretom za žensku košarku" iz koje se u 2020. izrodio i "Institut za ženski sport".
"Kada smo uzele zlato 2015. bila sam u Lionu i svi su se čudili kako smo mogli da pobedimo u finalu Francusku koja u tom trenutku ima 270.000 registrovanih košarkašica. A mi u Srbiji oko 1.200. Kao što je građena ta reprezentacija 2011-2015, isto tako sam rešila da uzmem u svoje ruke i pokažem da ozbiljnim i sistematskim radom uvek može da dođe do rezultata. Pokret postoji već šest godina, kroz njega je prošlo više od 3.000 devojčica. Ono što se ne zna je da 50-100 devojčica već igra po drugim klubovima. To je bila suština pokreta – da devojčice zavole košarku, da krenu da se bave košarkom i da sutra one koje zaslužuju idu u klubove. Pokret pomaže drugim klubovima. Mi u ovom trenutku imamo reprezentativke u drugim klubovima koje su ponikle u Pokretu, gde treniri rade sa njima tehničke stvari za koje garantujem da su zapostavljene u drugim klubovima. Pokret je prihvaćen od FIBA, sada je već ozbiljan brend, otvoren i u Kini, u Japanu vlada veliko interesovanje. Sinonim je za masovnost u ženskoj košarci. Imamo obavezu da odemo gde god nas u svetu traže da pokažemo sistem i model pokreta kako funkcioniše. Iz rezultata pokreta dobijam veliku podršku Vlade Srbije koja je sasvim slučajno bila na otvaranju pokreta u Kini. Delegacija od 100 ljudi na čelu sa premijerkom Anom Brnabić je posetila to i oduševili se kako to sve izgleda. Kako to ljudi poštuju u celom svetu i zamolili su me da to uradim za ženski sport. Mala smo zemlja, talentovani smo za sport. Sigurno je lakše ili brže kroz ženski sport doći do medalje za Srbiju i tako je krenuo "Institut".
Nezvanična istraživanja ukazuju da devojčice imaju znatno manji pristup sportu nego dečacima u Srbiji.
"Sada će biti potrebno samo da dođu u salu ili borilište, da izaberu sport kojim žele da se bave. Institut je potpuno besplatan. Neće biti uskoro potrebna ni oprema. Neće biti više izgovora za roditelje. Teško je čak i da svi živimo dobro odvojiti novac za članarine za dva ili tri deteta. Naravno da roditelji idu logikom "neka se brat bavi košarkom, ti si devojčica ti nećeš". To želimo da skroz eliminišemo. Interesantna priča se dogodila u Aranđelovcu kroz naše sjajne karatistkinje Roksande Atanasov. Sada dolaze kod nje dečaci i mole da dođu na trening jer je ona pokrenula sjajnu stvar za karate pri Institulu. Pa su se sada uloge zamenile. Moja velika želja je da, pošto znamo kakve probleme imaju devojčice iz manjih sredina i sa sela. Koje nisu nikad imale priliku da se bave sportom, a lako možete da analizirate odakle su naše vrhunske šampionke i koliko ih dolazi iz manjih mesta i sela. Želimo da omogućimo šansu svim devojčicama iz svih sredina Srbije da se besplatno bave sportom".
Najveći problem srpskog sporta generalno, a posebno ženskog su prema Marininom mišljenju treneri
"Iskreno teško, veoma teško nalazimo trenere. Ja sam, mogu da kažem ljuta. Smatram da smo mi zemlja koja genetski ima strašno talentovane sportiste – i brata i sestru. Institut za ženski sport se ni sa kim ne takmiči. Obožavamo sve naše sportiste. Samo želimo da neke stvari sagledamo realno. Zna se koliko medalja ženski sport osvaja, kakve sjajne devojke imamo u ženskom sportu poput Milice, Tijane, Zorane, Ivane i tako dalje. Kakve odbojkašice, rukometašice i košarkašice imamo. Prosto da shvatimo da je to medalja za Srbiju i da svi uživamo u njoj bez obzira da li je osvojio muškarac ili devojka. Svi smo genetski talentovani, uvek smo bili i jesmo. Živela sam po svetu pa mogu da kažem da smo talentovaniji nego Španci, Italijani ili Italijanke. Ali smo izgubili ono što smo imali ranije, a to su veliki treneri, ozbiljna škola. Ja sam ponosna jer sam imala tu sreću da u košarci upoznam i provodim vreme sa profesorom Nikolićem sa Rankom Žeravicom. To je neka sasvim druga dimenzija koja danas ne postoji. Izgubili smo sistem u radu i obrazovanju trenera u svim sportovima. Onda su nas počeli da stižu neki Španci i Italijani i u ženskom i muškom sportu jer imamo talenat, ali smo izgubili vrhunske trenera. Suština je da se to radi. Naravno da je ogromna obaveza da formirano takve trenere i ličnosti. Radim na tome koliko god mogu. Ide teško, da se ne lažemo jer je mnogo propušteno unazad 20 godina, što lično mogu da tvrdim. Problem je u svim sportovima. Poslednih dana razmišljam i koliko godina su imali naši veliki treneri kada su postali prvaci Evrope? Koliko je godina imao Željko (Obradović)? Svi su bili ozbiljni treneri i osvajali medalje do 40. godine A ko je danas trener u kom sportu do 40. godine? Možda ženski sport može tu malo, da ne budem lažno skromna, da se sa mnom pohvali tako da nismo u zaostatku u odnosu na muški sport".
"Ljudi ne znaju šta se dešava unutra i misle sve je super, ali mi smo se mučili"
Pre 11 godina kada je došla u KK Partizan rekla je da joj je cilj da u našim klubovima imamo "leđa" za reprezentaciju. To smo izgubili.
"Ja sam otišla iz Srbije 2013. i tada sam, mnogi su mi to zamerili, nakon EP i četvrtog mesta se žalila jer sedam, osam devojaka koje su kičma reprezentacije nemaju klub!", seća se Marina.
"Mi smo bukvalno na ulici", rekla je tada Maljkovićeva.
"Možete li to da zamislite. Ja kao trener stojim iza njih u svakom trenutku. Jeste bilo malo ružno i u senci rezultata. Ali sam morala da kažem. Tu je počeo sunovrat ženske lige. Tu smo otišli svi kud koji mili moji, preko noći teško pronalazili klubove. A ja sam tad mogla da pripremim jedan put, program i sistemski pripremim za žensku košarku Srbije. Tada sam imala program do 2024, kao za Olimpijske igre u Parizu. Sa ciljem da srpska ženska košarka non-stop bude u samom vrhu, osvaja medalje i da ne propušta ni jedno takmičenja, nijedno SP, EP i td. To nije urađeno tad. Možda čudi mi smo posle toga postali prvaci Evrope, ali ljudi ne znaju šta se dešava unutra i misle sve je super, ali mi smo se mučili. Zato nam je 2019, kada sam se vratila u reprezentaciju i sa trudnim kapitenom, Miljanom Bojović, milion problema koje smo imali tad i odgomnim uticajem jer smo propustili jedno veliko takmičenje SP, zbog koga i sad patimo u priremi za OI, ta bronza iz Beograda bila velika kao zlato u Budimpešti".
Da li ste imali utisak da se borite sa vetranjačama?
"Imala sam tad apsolutno utisak da se borim sa vetranjačama ali sam isto tako verujem u sebe, u njih, kao što već godinama verujem u Pokret i sada u Institut da ozbiljan rad donosi rezultat. Nisam nikad dozvoljavala sebi nešto što ne dozvoljavam ni košarkašicama, ta neka patnja, letargija. Ne prihvatam to. Tada to jeste bila borba sa vetranjačama ali danas ne, nema potreba da to tako predstavljamo jer je laž. Danas sport u Srbiji ima neverovatnu podršku. U ovom momentu činimo sve da ženski sport ima podršku koju zaslužuje i ništa više. Danas to zaista nije borba sa vetranjačama i lagala bih kada bih rekla da je tako".
Ženski sport u svetu ima slične problema kao i u Srbiji, ali su pomaci sve vidljiviji. Takav primer je Beki Hemon koja je ove sezone postala prva žena koja je vodila jedan NBA tim.
"Ja to ne vidim kao nešto čudno. Potpuno normalna situacija. Ne ulazim svojim košarkašicama u svlačionicu jer sam žensko. Ironija, pošaljem nekog od pomoćnika, a sve su muškarci, da pokuca i uđe ako nešto treba. Ja sam glavni trener šta ja ima tamo da tražim. To su nijanse koje mogu da budu nekome zanimljive. Ali imaš kvalitet ili nemaš. Poznavajući Beki Hemon još dok je igrala košarku i njen karakter iz razgovora sa Bogdanom Bogdanovićem koga je isto trenirala. To su čak i neke vrlo pozitivne stvari. Ništa ja tu ne vidim čudno".
"Nemamo nikakav izgovor, ko hoće, ko ima želju..."
Vrlo važno za razvoj ženskog sporta je i uključivanje bivših sportistkinja, kako u rad sa mlađima, tako i u komunikaciji sa medijima.
"Ja zameram strašno našim sportistkinjama i one to znaju. Mnoge sam pokušala, neke uspela neke nisam da aktiviram, neke veteranke, da se uključe u rad da pomognu. U vreme kada je ženski sport kod nas bio strašno zapostavljem, početkom 2000, tada su žene upale u depresiju 'niko nas ne voli' i slično. E tada sam se borila sa vetranjačama. Ali na kraju je došao uspeh. Evo ja sam pre šest dana došla iz Japana i jedan dan sam u Aranđelovcu, drugi u Požarevcu, treći u Zrenjaninu. To je moje slobodno vreme, retko vidim familiju i prijatelje. Ali ja to želim da uradim za svoju zemlju, mogu to da uradim i ja to radim. Ali i dalje se dešava često da neke naše sportistkinje, a meni je to van svake pameti, prosto ne umeju da se odazovu i medijima i institucijama i slično. Nemamo nikakav izgovor, ko hoće, ko ima želju, ja pokušavam da naučim košarkašice da rade sa decom, da se slikaju sa svakom devojčicom, da se uvek odazovu medijima. To je naša obaveza, a i zadovoljstvo".
Pred ženskom košarkaškom reprezentacijom Srbije su ove godine dva velika takmičenja u razmaku od mesec dana – Evropsko prvenstvo, pa Olimpijske igre.
"Ta situacija je potpuno posebna, nikad se nije desilo. I dešava se samo nama, ne dešava se drugima. To je preteško. Nismo u ritmu odbojkašice koje su navikle da imaju svakih mesec dana neka važna takmičenje, mi to prosto ne znamo. Iz tog razloga koristim svaki momenat da testiram mlade košarkašice, sve koje su rođene u Srbiju. Znate da sam radila na tome i da dovedem naše koje su odrasle u Americi, a jako su talentovane. Tu pokušavamo da napravimo logičnu smenu generacija. Bilo šta da se priča o pripremi za takmičenja previše je nepoznanica. Rekla sam da je neučestvovanje na SP 2018. veliki minus. Mi smo na SP 2014. prvi put osetili neke stvari – kako se igra protiv Kine, kako protiv Japana, protiv Brazila. Mi imamo taj problem, s druge strane imamo sreću što sam uspela da svoj tim da pola bude u Japanu pola u Kini i znamo kako igraju ekipe iz Azije koje su vrlo važne u ženskom sportu. Mogu da obećam da ćemo da napravimo veoma ozbiljne pripreme, malo duže nego ranije da bismo sve to uradili kako treba. Biće veoma komplikovano, praktično dva tima koja se uporedo spremaju. Jedan tim moramo da zadržimo na EP da radi koji će eventualno da nam se priključi kada završimo EP, a u pripremi za OI".
"Vrlo malo pojedinaca zna kakva je ženska košarka u Evropi, a kamoli u svetu"
Javnost očekuje dve medalje od Srpkinja predstojećeg leta, što bi moglo da stvori pritisak ekipi.
"Ne, ne opterećuje. Nikad me nije opterećivalo. Mene opterećuje samo da ovaj svoj posao uradim kako tregba, da te pripreme budu savršene. One su odavno realizovane, spremne i predate gde treba. Moje opterećenje je da probam svaku srpsku košarkašicu i mladu pre nego što se odlučim na neku Ivon Anderson koja je danas deo našeg tima, kao što je nekad bila Danijel Pejdž. Samo da sve uradim na najbolji mogući način da stvarno budemo spremni da damo sve za Srbiju. Uvek je tako bilo, šta će biti ne mogu da kažem. Jer vrlo malo pojedinaca zna kakva je ženska košarka u Evropi, a kamoli u svetu i kakva se košarka igra u Japanu ili Portoriku. A ja znam i biće nam u svemu mnogo teško, ali verujem u te devojke koje mnoge treba da završe karijeru nakon OI u Tokiju. Koji veći motiv mogu da imaju od EP i OI. One su to pokazale i protiv Turske".
Jedan od važnih detalja kako se dobro radi u ženskom košarkaškom nacionalnom timu je u uloga naturalizovanih košarkašica, nekada Danijel Pejdž, a danas Ivon Anderson.
"Devojke koje dolaze u Evropu su uglavnom ozbiljne WNBA zvezde. Kod nas to nije slučaj. Ja prvo to nikad nisam želela, bez obzira da li bi se složio KSS, država ili ko već. Nisam želela ni da pomislim da dovedem košarkašicu koju treba da platimo kao što je slučaj u svim drugim reprezentacijama, da se ne lažemo. Mislim da je to jedini način da u ovom timu bude devojka koja može da se uklopi u duh ovog tima. Ja sam se odličila da dovedem manje zvezde poput Pejdž i Anderson, a sada se dobro zna kakva je ličnost Pejdž. A sada smo videli šta je Ivon uradila za Srbiju, i nadam se da ćete je još bolje upoznati".
Marina se posebno raduje Igrama u Tokiju koji joj je trenutno dom.
"Poprilično sam se zaljubila jer ima neku francusku notu. Francuska mi je druga država i zaista je tako. Tokio je fascinantan grad i Japan je sam po sebi fascinantna država. Što se tiče OI, iskreno narod je strašno protiv. Na svakom koraku kad sprovode neke ankete narod ne želi jer se boje kovida. Ali organizatori u Japanu su izvanredni, MOK ne pominje opciju da ne bude OI. Da će biti preporuka sportistima da se vakcinišu, neće morati ali će biti dobro da se vakcinišu, što je i logično. Ja verujem da će biti OI i zbog iskustva odande jer kad ulazim u halu u Japanu ne mere mi samo temperaturu već prolazim kroz skener gde miše ime, godište, grad rođenje, šta je obukla... Ako negde mogu u ovom trenutku da se održe OI to je Japan. Ako ih ne bude onda nema teorije da se igre u svetu održe. To šta oni imaju i koja je to disciplina je samo tamo izvodljivo. Sigurno".
Poslednjih nedelja u centru pažnje srpske, ali i svetske javnosti je nasilje nad ženama. Istraživanje u našem sportu pokatuje da je čak 45% ispitanika doživelo neki vid seksualnog uznemiravanja.
"Ne želim da dozvolim sebi da pričam o nečemu što ne znam, ali ono što mogu da kažem, neka dođu meni da se jave, nekome kome veruju, samo neka se jave, neka kažu o čemu se radi. Bilo je toga svuda, ima sličnih situacija. Ljudi samo moraju da pričaju. Ja mogu samo iz svog ugla da kažem kako vaspitavam svoje košarkašice. Da li je moguće da neko ne kaže – moguće je. Apsolutno podržavam devojke koje ćute i ne mogu da kažu, ali ja jedino što mogu da uradim ako toga ima u ženskom sportu, a sigurno ima kao i svuda, je da se jave, da pomognemo, napravimo neki tim, grupu ljudi koja će da pomogne, pruži podršku, razgovara sa nadležnim organima da vidimo šta i kako. Institut za ženski sport se stavlja u službu ukoliko neko želi da se javi pa da se prenese gde treba. Nažalost toga ima svuda, mogu samo da pozovem ljude, devojke da pričaju, da ne ćute ako ima neki problem. Siguran sam da će se to rešiti", zaključila je Maljkovićeva.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
