Nešto što su mogli naslućivali/priželjkivali kao melem na ranu te lepe zemlje pogođene koronavirusom, najviše od svih, a kao neka životna ravnoteža.
Jeste, glupo je porediti sport i ozbiljne stvari, ali svaki Italijan je vratio osmeh i bar na kratko zaboravio na užasnu prošlu godinu.
To su im priredili izabranici Roberta Mančinija osvajanjem titule prvaka Evrope baš u dvorištu Englesku, usred kultnog Vemblija, pa još na penale.
Kažu na "Čizmi", uvek kada je neka frka sa klubovima, najviše Juventusom, Azuri se podignu iz pepela, a takav je slučaj bio ovog leta sa Superligom (Juventus na čelu projekta), a 2006. u aferi Kalčopoli.
TIM
Ako bismo da uporedimo ovu sa tom generacijom možemo da konstatujemo da imaju samo jednu sličnost - trofej najboljeg.
Sve ostalo je drugačije, od asova u tom timu, stila, pa i kvaliteta, ali ova nova Italija ima nešto što niko na svetu nema u ovom trenutku - TIM.
Bez ijedne zvezde, sa 25 igrača podjednakog kvaliteta, Mančini je spakovao "proizvod" u nešto što se zove - nepobedivi.
A to je nešto najteže, najbitnije, da svi budu kao jedan - jedna zvezda jer samo tada dolazi uspeh (kontra primer Francuska).
Čak 34 utakmice bez poraza Azuri su zaokružili nečim što verovatno nisu mogli ni da sanjaju pre samo tri godine kada su ostali bez mesta na Mundijalu posle šest decenija.
Iz tima iskaču heroji, a možda nešto veći je golman Điđi Donaruma, izuzim Siniše Mihajlovića i zvanično najbolji igrač turnira.
Novi čuvar mreže Pari Sen Žermena je i u finalu odbranio dva udarca, u polufinalu još jedan, i pokazao da je specijalista za penale.
A sećam se da kada je debitovao za Milan kao tinejdžer nije mogao da pogodi stranu u maratonskoj seriji penala "rosonera" i Real Madrida u prijateljskom meču. Ipak, to su sada neka druga vremena...
Gospodin Mančo
EPA-EFE/Laurence Griffiths
Za transformaciju nama drage "druge domovine" najviše je zaslužan Mančini, stručnjak potcenjen u velikom delu javnosti bez obzira što je osvajao titule sa Interom (u eri kada mu je bio otvoren put zbog kazni Juventusu i Milanu) i Mančester sitijem ("kupljena titula").
Da je napravio čudo nad čudima govori i to da su Azuri igrali ultra-atraktivan fudbal, igru pasa iz peterca od golmana Điđa Donarume, pa sve do napadača, nešto što nije moglo ni da se zamisli u zemlji u kojoj je izmišljen "katanaćo".
Videlo se u grupnoj fazi da idu ka tome da postanu hit, pregazili su Tursku, Švajcarsku i Vels, potom se mučili sa Austrijom u produžecima (kakav je to turnir bez mučenja?), da bi najlepše ostavili za kraj.
Rutinirali su Belgijance, da bi posle penala izbacili Španiju i Englesku u samoj završnici.
Neko će reći da su penali lutrija i sreća, ali nisu. Možda na treningu, ne i u velikoj utakmici kada se vidi ko ima odlučnost, "kohones" i bezobraznost da reši situaciju.
"Banditi" iz Italije to imaju, uvek su i imali...
Drskost, ne nadobudnost
EPA-EFE/Laurence Griffiths
Baš te fudbalske drskosti fali Engleskoj.
Za razliku od lažne nadobudnosti i činjenice da su iznad svih u Evropi, iako nisu nikada bili kontinentalni šampioni, upali su u sopstvenu zamku.
Imali su vođstvo, bili na 45 minuta do trofeja, ali su potonuli u trenutku kada se mislili da "gaze" protivnika.
Možda i zbog toga što su imali autoput do finala, gledajući od grupe pa sve do Italije, misleći da će da "zaključaju" rivale kao što su Hrvatsku, Češku, Nemačku, Ukrajinu i Dansku.
Italija, ipak, nije taj sprat, malo iznad...
Sautgejt kao Solskjer
EPA-EFE/Andy Rain
Utisak je da "Gordi albion" nije ispunio sav svoj veliki potencijal, bez obzira na to što je bilo odličnih stvari uz "preporod" Rahima Sterlinga.
Dosta pozitivnih stvari uradio je selektor Geret Sautgejt, ali istorija pamti samo pobednike, ne i ispod toga.
Finale se ne igra, već osvaja, znao je da kaže Žoze Murinjo, koji je i sam "crtao" finala gde god da je radio.
To još ne može Sautgejt i pokazao je u najvećoj utakmici karijere kada je promašio potpuno sa izmenama.
Uveo je Džejsona Sanča i Markusa Rašforda u 120. minutu nezagrejane da mu izvode penale, ranije i Bukaja Saku, na čemu je pao kao njegov kolega iz Mančester Junajteda Ole Gunar Solskjer.
Popravnog će teško biti jer savremeni fudbal (polu)amaterske greške ne prašta.
Super EURO
EPA-EFE/SIMONE VENEZIA
EURO je nadmašio očekivanja!
Skoro pola Evrope na turniru, igra na gol više pa čak i autsajdera i timova iz senke (Severna Makedonija, Ukrajina, Mađarska, Danska, Švajcarska) oduševila je sve.
Bili smo mesec dana u "spejs šatlu", videli sve i svašta čak i u "glupim" mečevima, pa zamerke mogu da ostanu samo onima koji ne shvataju ili ne osećaju najbolje stvorenu igru.
Više ne postoje selekcije koje "igraju na rezultat" (opravdanje za defanzivu), već samo koje idu napred, ne boje se protivnika, pa šta im bude. Činjenica je da se fudbal konstantno menja i ovo shvatanje je neophodno, ali ujedno i raduje u kom pravcu sve ide.
Jer gledali smo utakmice sa toliko nestvarnog tempa, brzine, a opet sa dovoljno discipline, taktike, pa i tehnike... Idelan miks.
Neka se ponovi sve ovo u Nemačkoj 2024, ako može samo sa Srbijom...
