UVOD
U seriji je korišćen materijal iz
knjige Vladana Vlajkovića ‘’Vojna tajna’’, koja je zasnovana na stenogramima sa
sednica Generalštaba Vojske Jugoslavije. Vlajković je do stenograma dolazio
zahvaljujući pomoći iz vojnih i obaveštajnih struktura. Uhapšen je 14. marta
2002. i optužen za špijunažu. Zajedno sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Srbije
Momčilom Perišićem i pukovnikom VJ Miodragom Sekulićem još čeka suđenje. Zbog objavljivanja knjige ponovo je uhapšen
18. marta 2004. godine.
[postojeći
komentari] [pošaljite
komentar]
OFF
Devetog juna 1999. godine, potpisivanjem Vojno-tehničkog
sporazuma o povlačenju jugoslovenskih snaga bezbednosti s Kosova, okončani su vazdušni
napadi NATO-a. Dan kasnije, Savet bezbednosti UN-a usvaja rezoluciju koja međunarodnim
mirovnim snagama pod komandom NATO-a odobrava ulazak na Kosovo.
General-potpukovnik Vladimir Lazarević (jun 1999):
Vojska Jugoslavije,
posebno Treća armija, izvršila je ustavni zadatak i odbranila zemlju, sačuvala
suverenitet i integritet. Prema odluci Vrhovne komande, danas počinje izmeštanje
i čitav korpus treba da se dislocira na obod Kosmeta.
OFF
Jedanaest dana kasnije na Kosovu više nema
jugoslovenske vojske i policije. Milošević u međuvremenu sa vojnim vrhom
analizira gubitke posle 78 dana bombardovanja.
Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba
VJ,_jun 1999.
Predsednik
SRJ SLOBODAN MILOŠEVIĆ:
...Generale, koliko nam je
poginulo ljudi u ratu sada, evo sa jučerašnjim danom?
Načelnik
Generalštaba VJ general-pukovnik DRAGOLJUB
OJDANIĆ:
Sa današnjim danom ukupno su poginula 462 čoveka. Oficira
50, podoficira 34, to je 7%, vojnika 37%, rezervni sastav 136 ili 29%. E ovo
nisu uspeli, ostalo 71, to je 15% po kategorijama, tako da nije raščlanjeno...
Predsednik
SRJ SLOBODAN MILOŠEVIĆ:
Ja imam podatak da je poginulo
114 policajaca, 462 vojnika. Nama je poginuo jedan promil za ceo rat. Jer ako
imamo 400.000 ljudi,to je jedan na hiljadu, jedan promil za sve vreme rata, za
77 dana. To treba da uđe u anale vojne nauke.
General-pukovnik Nebojša Pavković:
Savremeni rat predviđa
da jedan odsto brojnog stanja budu dnevni gubici, znači 1800 ljudi dnevno izbačeno
iz stroja, od toga 30 su nepovratni gubici. Puta 78 dana, koliko je trajalo
bombardovanje, sračunajte koliko se u analitici očekivalo da ćemo imati
gubitaka, a koliko smo imali. Dakle, to je uspeh preko koga mi ne možemo preći.
OFF
Generali koji se ne slažu sa takvim mišljenjem napuštaju
vojnu službu. General Blagoje Grahovac odlazi u Crnu Goru, nudeći svoje
savetodavne usluge tamošnjoj vlasti. On
svoju nameru krajem decembra 1999. godine lično najavljuje načelniku Generalštaba
generalu Dragoljubu Ojdaniću. U to vreme, već ima saznanja o tome da se nalazi
pod prismotrom Vojne službe bezbednosti.
General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za
odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):
Rekao sam mu sledeće:
Dragoljube, znam šta spremate prema Crnoj Gori, došao sam da ti kažem tri
stvari, da ne čuješ ni od koga sa strane, da čuješ od mene. Idem u Crnu Goru i
biću radno angažovan za potrebe organa Crne Gore. Znam šta spremate. Ne gajite
iluzije da ćete Crnu Goru nadmudriti. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru, u
slučaju sukoba, poraziti. Ne gajite iluzije da za sve ovo nećete odgovarati (2:02:46).
OFF
Napetosti između Beograda i Podgorice i dalje rastu. Predsednik
Milo Đukanović ne prisustvuje sednicama Vrhovnog saveta odbrane od 24. novembra
1998. godine. Crnogorska vlast ne priznaje ni Saveznu vladu Momira Bulatovića.
Vojska je jedina savezna institucija koja još funkcioniše u Crnoj Gori i njeno
prisustvo u toj republici postaje sve vidljivije.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Naravno, kad nisu
uspeli političkim manipulacijama ostvariti svoje ciljeve na političkoj sceni Crne
Gore, upotrebili su vojsku kao instrument represije i zato im je dobro poslužila
NATO intervencija, kada su izvršili mobilizaciju rezervnog sastava u Crnoj Gori.
Prethodno su formirali Sedmi bataljon, formirali ga isključivo na partijskoj
osnovi, promenili kadrovsku strukturu u vojsci, doveli sebi poslušne oficire,
oficire koji su imali isključivo partijske preporuke, i oficire, komandni kadar
koji je hteo da realizuje politiku Slobodana Miloševića.
OFF
Slobodan Milošević ozbiljno razmatra mogućnost da uz
pomoć Vojske i lojalnih političkih snaga u Crnoj Gori sruši aktuelnu crnogorsku
vlast. Svaki podatak o namerama vojnog vrha je dragocen. A jedan čovek ima
informacije. Vladan Vlajković, građevinski preduzimač i nekadašnje vojno lice,
po izlasku iz pritvora, gde je završio zbog sukoba sa lokalnim funkcionerima
JUL-a, odlučuje da svoje kontakte u vojsci stavi na raspolaganje Vladi Crne
Gore. Krajem jula odlazi s porodicom u
Budvu, a odatle sam dolazi u Podgoricu.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Po mom dolasku u Crnu
Goru pojavio se problem, jer ja u crnogorskom rukovodstvu nisam znao nikog,
niti u crnogorskom MUP-u. Svaki moj kontakt na temu koja je bila aktuelna mogao
je da bude kontraproduktivan po mene. Nisam imao nikakvu preporuku, a ne treba
zaboraviti činjenicu da je dosta agenata vojne bezbednosti bilo infiltrirano u
delove crnogorskog MUP-a.
OFF
Vlajković odlučuje da stupi u kontakt sa prvim čovekom
crnogorske policije Vukašinom Marašem.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Kontakt sa njegovim
kabinetom dobio sam preko Službe za informisanje. Dobio sam broj šefa kabineta,
on je rešio da me primi u MUP-u, što mi je bio znak da je Crna Gora u priličnoj
paranoji zbog Miloševićevog režima i da im je svaka informacija krajnje bitna.
OFF
Vlajković iz opreza kasni na sastanak i dolazi u kafić
‘‘Maša’’, preko puta zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova. Posmatra ima li u
okolini nekih neuobičajenih aktivnosti. Za slučaj da se telefoni ministarstva
prisluškuju, u razgovoru sa Maraševim šefom kabineta, predstavio se kao Popović.
Posle pola sata kašnjenja, odlučuje da ipak ode na sastanak. Svom sagovorniku objašnjava da je u mogućnosti
da redovno dobija informacije sa sednica Kolegijuma Generalštaba i da može da
uspostavi i kontakte sa oficirima u Crnoj Gori. Dobija instrukcije da ode u
Budvu, gde će uskoro sa njim kontaktirati Marašev čovek od najvećeg poverenja.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Pozvao me je Maraš u
kabinet i rekao da ima jednu važnu misiju. Da se upoznam sa Vlajkovićem i da na
neki način vidim šta taj čovek nudi i da li ima mogućnosti da mi sa njim
stupimo u neki oblik saradnje.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Sutradan je u Budvu
došao Serdar, to mu je nadimak, čovek koji je imao izuzetno poverenje gospodina
Maraša, koji je držao sve te operativne kontakte sa ljudima koji su mogli pomoći
ne Crnoj Gori nego Srbiji, da ne uđe u problem ka kome smo išli.
OFF
Serdar je operativno ime Budimira Šćepanovića, savetnika
Vukašina Maraša, još iz vremena dok je on bio na čelu Službe državne
bezbednosti Crne Gore. Posle Maraševog prelaska na funkciju ministra unutrašnjih
poslova, Šćepanović jedno vreme obavlja i funkciju vršioca dužnosti načelnika
crnogorskog DB-a. Sa Vlajkovićem se
sastaje u budvanskom kafiću ‘‘Pod lozom’’, u blizini stana koji je Vlajković
iznajmio.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Moj prvi susret sa
gospodinom Vlajkovićem bio je kao
susret obaveštajca sa čovekom koga prvi put sreće. Sa određenom dozom
nepoverenja, ali i uvažavanja, jer nikada se ne zna šta iz toga može da izađe.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Posle nekih sat vremena
razgovora došli smo do zaključka da se to mora i treba uraditi, da ti kontakti
moraju dati rezultate.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Na tom prvom susretu
date su određene informacije koje su se odnosile na njegove mogućnosti, gde on
može da prodre kad je u pitanju Generalštab VJ, vojna obaveštajna služba... I u tom smislu, na tom prvom susretu,
on nije dao konkretne podatke o licima preko kojih može da dođe do informacija,
ali je uglavnom dao jednu dobru osnovu da nas zainteresuje, da smo naišli na
pravog čoveka sa kojim može da se uđe u ozbiljan razgovor ili, kako bismo mi to
rekli policijskim žargonom, u igru.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Predložio mi je da se
sastanem s gospodinom Marašem, i za vreme boravka u Crnoj Gori ja sam se sastao
više puta s njim. I u njegovom kabinetu, i u vili u Budvi. Maraš je čovek koji
je znao svoj posao, poznavao dobro strukture vlasti u Srbiji, Miloševićeve mogućnosti.
Znao je da odredi prioritete, znao je da odredi način da se neke stvari odrade
do kraja i, što mi je bilo najvažnije, imao je bezbednosnu kulturu i držao se
zadate reči.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore:
Na sastanku kod Maraša
procenili smo da za ovaj naš susret sa Vlajkovićem ne sme niko da zna. Znači,
postojala su tri čoveka - Maraš, ja i predsednik Đukanović, zbog važnosti
informacija, jer se radilo o informacijama od najveće tajnosti, državne i službene
tajne, tako da te informacije ne bi curile, da bi na taj način zaštitili celu
akciju i Vlajkovića.
OFF
Vlajković ima svog čoveka, koji redovno prisustvuje
sednicama Kolegijuma Generalštaba. Potpukovnik Miodrag Sekulić ima pristup
zapisima sa sastanaka vojnog vrha i mogućnost da ih kopira.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Mi smo prišli tome
veoma ozbiljno i napravili smo plan mera i aktivnosti koji je iziskivao i morao
da sve detalje razradi, do toga kako će se primati informacije, ko će koristiti
informacije, kako će se ostvarivati kontakti itd.
OFF
Vlajković organizuje mrežu od desetak ljudi sa
zadatkom da se crnogorskoj vlasti obezbedi blagovremeni dotok informacija o
namerama vojnog vrha. Lanac dobro funkcioniše.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Tako da smo mi imali,
ako je sednica kolegijuma danas, već sutra smo imali taj stenogram, predsednik Đukanović
ga je imao na stolu.
OFF
Gotovo u isto vreme kada Vlajković stupa u kontakt sa
crnogorskim MUP-om, u toj republici proces formiranja specijalne jedinice ulazi
u završnu fazu. Bila je to jedinica opasnih namera.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Sedmi bataljon je
jedna paravojna formacija formirana pri komandi Druge armije i komandi ratne
mornarice, istovremeno stavljena pod komandu ta dva komanadanta, što je
neprirodno i što nije u skladu sa organizacijom VJ tada i po normativnim aktima
koji uređuju njihovu unutrašnju organizaciju.
General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za
odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):
Prvo, u formiranju
tog bataljona bila je zla namera. U nomenklaturi jedinica ne postoji to što je
bilo u nomenklaturi Sedmog bataljona. On se zvao Sedmi bataljon specijalne
namene. Teorija i propisi znaju šta su to specijalni zadaci. A ono što je
pisalo u naimenovanju Sedmog bataljona ostalo je na naredbodavcima da sami tumače,
šta je specijalna namena i da im izdaju zadatke u skladu s tim.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Sedmi bataljon je bio pandan srpskim ‘‘Crvenim beretkama’’.
Sloba je mnoge stvari resavao pomoću te jedinice, uklanjao političke protivnike
i trebala mu je slična jedinica i u Crnoj Gori. Rešenje su našli u formiranju te
jedinice. Sedmi bataljon trebalo je da broji 1.000 ljudi.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Istina oko Sedmog
bataljona je mnogo jednostavnija. Naime, radi se o tome da su posle pobede te procrnogorske
opcije u Crnoj Gori morali napustiti poslove u policiji i u državnim organima
svi oni koji su imali neko projugoslovensko opredeljenje. Desetine, stotine,
hiljade ljudi je ostajalo bez posla i bez egzistencije. Oni su vršili na nas
pritisak i ja znam da je osnovni zadatak formiranja Sedmog bataljona bio da se
reše egzistencijalni problem policajaca i ljudi koji ni na koji drugi način
nisu mogli da imaju neku platu, primanja, koji su ostali bez ičega, a imali su
svoje porodice i želeli su da organizuju koliko-toliko normalan život.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Kadrovi za regrutovanje
Sedmog bataljona, od komandnog kadra pa do poslednjeg pripadnika, bili su po
partijskoj preporuci tadašnjeg SNP-a i njegovih funkcionera, po prethodno
pribavljenim spiskovima. Oni su regrutovani
u Sedmi bataljon, oblačeni u uniformu i dobijali su status vojnog
policajca.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Moguće je da je bilo
1.000 zloupotreba, u kojoj to instituciji toga nema, ali ideja da se formira
takav jedan bataljon jeste bila politička, i ja sam stajao iza nje. Ponavljam,
ne s namerom da bilo kome napravimo nekakvu štetu ili da ratujemo između sebe,
a sva ostala realizacija je bila u skladu sa zakonom jer je, konačno, i Generalštab
to sproveo.
General-pukovnik Nebojša Pavković:
Ja sam u to vreme bio
komandant armije. Bataljon je formiran još za vreme agresije, ne znam kako je
formiran. Znam da je bilo nekih stvari koje su ukazivale na to da postoje stranačka
obeležja itd. Više puta sam razgovarao sa tadašnjim predsednikom Crne Gore Đukanovićem
i on mi je na to ukazivao. Međutim, kad sam ja došao, to je već bila završena
stvar. To je pitanje za čoveka koji je u to vreme bio, i to formirao.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Taj Sedmi bataljon je
bio sastavljen od profesionalaca, uglavnom podoficira i oficira, a najmanje je
bilo onih sa vojnom akademijom. Bilo je ljudi iz DB-a, iz Momirovog otcepljenog
krila, ali i onih iz kriminalnog miljea, koji nisu prošli bezbednosnu proveru.
Ljudi iz Druge armije nisu se slagali s tim i utoliko mi je bilo lakše da s
njima uspostavim normalan kontakt.
OFF
Sedmom bataljonu naređenja stižu direktno iz Beograda,
ona preskaču lanac komande. Januara 2000. godine, na sednici Kolegijuma Generalštaba
VJ, načelnik Generalštaba general
Ojdanić indirektno ukazuje na probleme koje ta jedinica može da napravi.
Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, januar
2000.
GENERAL-PUKOVNIK DRAGOLJUB
OJDANIĆ:
U vezi sa tim, jednu informaciju gospodinu predsedniku Savezne vlade,
saveznom ministru odbrane, o stanju, o kvalitetu, o kvalitativnoj popuni, ponašanju
dosadašnjem, koje su postupke do sada napravili, kako su postupili i šta za ubuduće
zahtevamo. I s obzirom na to da su oni bili ti koji su to podigrali, neka
izvole na koji god hoće način da pomognu vojnoj organizaciji. Znači, nema šta,
dogovorno. Mi sa njima raščišćavamo, za dva minuta raščišćavamo, ne interesuje
me uopšte ko je, jer može nam se desiti da baš taj Sedmi bataljon bude uzročnik
nečega što niko ne želi.
OFF
Zahvaljujući oficirima iz vrha Druge armije, Vlajković
redovno dobija informacije o namerama Sedmog bataljona i prosleđuje ih
crnogorskom vrhu.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Imao sam dobar
kontakt sa jednim od oficira Druge armije i od njega sam dobijao sve
informacije o upotrebi Sedmog bataljona i ko ga čini, podatke o svim fazama
formiranja bataljona.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore:
Umnogome zahvaljujući
i ovim informacijama koje smo dobijali od Vlajkovića dat je jedan ogroman
doprinos Crne Gore da se mir sačuva jer smo mi zahvaljujući tim stenogramima sa
sednica kolegijuma Generalštaba znali sve planove VJ.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Svakodnevno smo bili
u situaciji da dobijamo nove informacije o namerama Sedmog bataljona, imali smo
dobru procenu situacije i vladali smo situacijom apsolutno u svakom delu
teritorije Crne Gore. Jedna takva dobra procena je, mislim, i rezultirala
ishodom koji smo u krajnjem slučaju imali. Znači, ne nedostatkom volje
pripadnika Sedmog bataljona da izazovu incident, nego mudrim reagovanjem ukupne
politike u Crnoj Gori.
Beskonačan je broj
primera da su oni napravili incidentne sutuacije - izazivanja tuče, pucanje iz
vatrenog oružja na ulicama, restoranima, javnim mestima. Čak, mislim da imamo i
slučaj ubistva pripadnika MUP-a koje je počinio pripadnik Sedmog bataljona. Mislim
da je jedna takva formacija u ukupnom zbiru incidentnih situacija koje su
proizvedene u Crnoj Gori bila najveći remetilački faktor u tom vremenu na
teritoriji Crne Gore. Spremna uvek da konkretnu situaciju koju ona napravi
incidentnom pretvori u nešto što može eskalirati u širi sukob.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Onda je to neka druga
Crna Gora koju ja nisam gledao i nisam živeo. Apsolutno nije istina. Apsolutno,
zadatak Sedmog bataljona nije bio to.
General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu
predsednika Crne Gore (1999-2000):
Zamislite kad se, recimo,
ulicama Podgorice, neprekidno, u jednom danu, vrti 10 kamiona na kojima su neću
reći vojnici nego zlonamernici, odakle se s oružjem uperenim prema građanima glasovima
imitira plotun. To je bilo ružno.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000) :
Kao što je Milo Đukanović
imao tada 30.000 policajaca, to je bilo tužno pogledati, niste mogli,
jednostavno fizički ne možete, ne preti vam nikakva opasnost, nego ne možete da
stignete od Podgorice do Nikšića. Stotine patrola, svi ti policajci moraju nešto
da zarade, da vas izmaltretiraju, da pišu neke prijave. Sve je to bilo i, srećom,
prošlo.
OFF
Situaciju u Crnoj Gori prate i van granica zemlje.
NATO ima spreman plan za intervenciju u slučaju da Milošević pokuša da uz pomoć
vojske obori vlast u Crnoj Gori.
Informacija o planu evakuacije izbeglica iz Crne Gore stigla je i do
vojnog vrha.
Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, decembar
1999.
Načelnik Uprave bezbednosti VJ general-potpukovnikGeza Farkaš:
...Mi smo operativnim putem došli i pribavili nacrt operativnog plana za prihvat izbeglica iz SRJ, koji je u prvoj polovini septembra 1999. godine sačinio regionalni ured UHCR-a za južnu Bosnu i Hercegovinu. Plan je izražen na osnovu predviđanja UHCR-a da bi u slučaju nasilne ili sporazumne secesije Crne Gore moglo doći do građanskog rata u Crnoj Gori između crnogorskih separatista i VJ. Procenjuju da su sukobi mogući čak i u nepovoljnim meteorološkim uslovima već krajem 1999. i početkom 2000. godine...
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
U Crnu Goru su se
tada slivale velike količine novca, agenata je bilo sa svih strana, jer je to
bilo bojno polje na kome će se lomiti koplja sa Miloševićem. To je bila oaza
gde su bežali opozicioni lideri Srbije, gde su delimično bili finansirani preko
Vlade Crne Gore, gde su pravljeni svi planovi kako da se ruši Milošević. Svima
nama je bilo jasno da Milošević ne može pasti na izborima i da su iluzije da ga
možemo srušiti tako što ćemo mu reći: ‘‘Znate šta, čiko, vi ste sad izgubili na
izborima, hajde se sad lepo povucite.’’ Jedini način da on padne jeste način na
koji je on vlast održavao.
OFF
Incident koji Crnu Goru dovodi gotovo na ivicu rata dogodio
se u decembru 1999. godine na podgoričkom aerodromu Golubovci. Aerodrom je bio
u vlasništvu vojske, ali ga, kao zakupci, godinama koriste i JAT, Jugopetrol,
kontrola letenja, Montenegro erlajnz, carina i MUP Crne Gore.
General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za
odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):
Samo je MUP Crne Gore
trebalo da napravi hangar, jer kupljena letelica nije mogla da uđe u postojeći.
Trebalo je samo napraviti neki koji ima veće gabarite u visinu i veća vrata. I
to nije nikad bio spor, da zakupci grade šta im treba, niti se to nekom
osporavalo, ali se u suštini to nije odobravalo MUP-u, jer je trebalo povoda za
eksces.
OFF
U vojnom vrhu veruju da je gradnja hangara smišljena
provokacija. Prvi obaveštajac Vojske general Branko Krga na sednici Kolegijuma
Generalštaba iznosi svoju procenu.
Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, decembar
1999.
Načelnik Obaveštajne uprave GENERAL-POTPUKOVNIK BRANKO KRGA (str. 226):
Nema zvaničnog reagovanja u vezi
sa ovom akcijom VJ na aerodromu, jedino su zapadni mediji osudili to kao još
jednu meru vlasti u Beogradu protiv reformskog crnogorskog rukovodstva. Sa
stanovišta mogućeg daljeg reagovanja stranog faktora bilo bi dobro da se ova
napeta situacija što pre smiri, jer je sasvim moguće da se radi o insceniranom
postupku crnogorskog MUP-a u dogovoru sa Zapadom s ciljem da se isprovocira
reagovanje vojske i iznesu dodatne optužbe na naš račun, pa ne bi trebalo da
dozvolimo da nas u to uvuku.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Ojdaniću su pokušavali
na mapi da objasne gde se nalazi taj hangar što ga MUP Crne Gore kani da napravi.
On to nije mogao da uoči, ali je zato bio spreman da upotrebi jedinice armije
da se obračuna s rukovodstvom Crne Gore.
OFF
Dozvolu za gradnju na aerodromu izdaje Savezno
ministarstvo odbrane, čiju nadležnost crnogorska vlast ne priznaje. Komandant
aerodroma pukovnik Luka Kasatović insistira na dozvoli.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Tadašnji komandant
aerodroma Golubovci upotrebio je delove Sedmog bataljona i delove jedinica koje
su stacionirane na vojnom delu aerodroma Golubovci, uperio oružje, kompletnu
količinu naoružanja i arsenal kojim je on raspolagao u tom trenutku uperio u
pripadnike MUP-a. I šta se desilo? Nisu se povukli pripadnici MUP-a. Bili su na
aerodromu Golubovci, a istovremeno više dana pred uperenim cevima Vojske
Jugoslavije, tada pod pretnjom da se povuku. Nisu se povukli, nažalost. Oni su
za taj svoj čin imali i podršku tada predsednika Savezne vlade Momira Bulatovića
koji je njih javno, u svojim političkom obraćanjima, pohvalio za jedno takvo
delovanje, i druge političke činioce koji su podržavali politiku Slobodana Miloševića
u Crnoj Gori.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Sam incident svodio se
na to da se jedna grupa od 10-15 ljudi u crnim uniformama muvala oko aerodroma,
izlazila iz neke šume tamo, nije se znalo jesu li to pripadnici crnogorske policije
ili su ljudi iz Albanije, ali osim medijske i političke prašine tu jednostavno
nije bilo nikakve mogućnosti ni povoda da izbiju bilo kakvi sukobi. Građanski
rat - ni na kraj pameti. Oko čega, pobogu?
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Situacija je bila
toliko opasna da je došlo do konfrontiranja, na jednoj strani, pripadnika VJ i,
s druge strane, naših policijskih snaga. Praktično su bile uperene cevi sa
jedne i sa druge strane, ali, opet kažem, mi smo delovali u sklopu redovnih
aktivnosti obezbeđenja poslova koji su se odvijali na jednom legalnom zadatku
na hangaru koji mi koristimo. S druge strane, nama su se preko noći pojavile
snažne vojne snage sa topovskim cevima i tu je posebno ekstremno prednjačio
oficir Kastratović.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Pa, ne. Sad se, dok
se sećam tih incidenata na aerodromu, smeškam iz prostog razloga što oni jesu
bili preuveličani i sa jedne i sa druge strane. Znao sam tada veoma dobro
komandanta aerodroma. Mislio sam i mislim da se radi o jednom časnom, korektnom
i poštenom čoveku.
General-pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO,
arhivski snimak, decembar 1999. godine:
Što se tiče naoružanja
pripadnika VJ, kojima je povišena borbena gotovost, njima je podeljena
municija, a što se tiče naoružanja aviona sa kasetnim bombama, i tu vam je
informacija pogrešna, nije tačno.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Pa, naravno. Normalno
je. Podignuta je uvek borbena gotovost na aerodromima, na svim aerodromima. Čim
se desi neki incident, čim neko dođe sa strane, vi morate jednostavno da zaštitite
taj aerodrom da bi avioni mogli slobodno da sleću i poleću.
OFF
Napetost na aerodromu traje
nekoliko dana.
General pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant RV i
PVO, arhivski snimak, decembar 1999:
U zoni spornog
objekta i dalje su pripadnici MUP-a, ne znam broj, ali i dalje se zadržavaju mere
pripravnosti na aerodromu u Podgorici. Ukoliko dođe do eskalacije u vezi sa
spornim događajem, sigurno ćemo zatvoriti aerodrom i preduzeti druge mere.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Maraš je tada
koordinirao, bio stalno u dogovorima sa predsednikom Đukanovćem, šta i kako da
se radi, i kroz naše tako neposredno prisustvo na terenu i diplomatsko ponašanje
u kontaktu sa tim ljudima i sa rukovodstvom armije i sa generalima VJ u poslednjem
trenutku je izbegnut otvoreni sukob.
OFF
MUP i DB Crne Gore kompletiraju podatke o pripadnicima
Sedmog bataljona. Načelnik vojne službe bezbednosti general Geza Farkaš u februaru
2000. godine iznosi svoja saznanja na sednici Kolegijuma Generalštaba.
Sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, februar
2000.
Načelnik Uprave bezbednosti VJ
general-potpukovnikGeza
Farkaš:
Što se tiče Crne Gore, Služba državne bezbednosti Crne
Gore pribavila je fotografije skoro svih pripadnika Sedmog bataljona, ažurirala
kriminalističke podatke, odnosno evidenciju o njima i o članovima porodica,
proturila vest među pripadnicima Sedmog bataljona da predstoji njihovo
rasformiranje, što dodatno uznemirava celokupan sastav i postavljaju pitanje šta
će sa njima biti. Ako budu rasformirani i napuste Sedmi bataljon, da li će biti
izloženi maltretiranjima i problemima sa aktuelnom vlašću.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Mi smo zahvaljujući
saradnji sa Vlajkovićem ušli praktično u sve strukture tog obaveštajno-bezbednosnog
sistema VJ.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
Prioritet SDB Crne
Gore u to vreme bio je očuvanje stabilnosti na teritoriji Crne Gore i služba
bezbednosti Crne Gore takođe nije sedela skrštenih ruku i čekala podatke iz
Beograda. Oni su imali svoje operativne podatke. Nije bilo teško doći do njih,
jer su Sedmi bataljon činili bivši pripadnici DB-a Crne Gore i neki ljudi iz
kriminalnog miljea, uglavnom po preporuci SNP-a, tako da se jasno znalo ko je
pripadnik Sedmog bataljona. Onog momenta kad se neko verifikuje kao pripadnik
Sedmog bataljona, MUP i DB već imaju njegove podatke samim tim što su mu izdali
ličnu kartu u Crnoj Gori. Malo im je teže bilo, ali njih je bilo malo, za ljude
koji su došli iz Srbije, pošto je saradnja između MUP-a Srbije i Crne Gore bila
svedena na minimum, ako ne i potpuno ugašena.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
MUP Crne Gore je tada
dostavio Generalštabu VJ spisak svih pripadnika Sedmog bataljona koji imaju
kriminalnu prošlost. Nije dostavljen samo spisak nego i podaci o konkretnim
krivičnim delima koja su oni počinili. O konkretnim kaznama na koje su osuđeni.
Bilo je i pripadnika Sedmog bataljona koji su višestruki povratnici u slučajevima
najtežih krivičnih dela protiv života, razbojništva, teške krađe.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Da, moguće. Moguće je
da su bili sa kriminalnim dosijeom, ali isto tako sigurno je da su pre toga
bili u crnogorskoj policiji.
Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih
poslova Crne Gore:
Mi smo imali u tom Sedmom
bataljonu infiltrirane ljude i mi smo blagovremeno dobijali sve informacije, tako
da smo znali gde, na kom mestu je bio svaki njihov pojedinac, šta je planirao, i
odmah smo slali naše ljude da daju upozorenja tim ljudima, da im pariraju u
njihovim aktivnostima. No, bez obzira na takve naše informacije, mi nismo mogli
izbeći neke incidente, kao što je ubistvo našeg policajca.
OFF
Dvadeset drugog septembra 2000. godine, dva dana uoči
saveznih izbora, ispred kafića u podgoričkom naselju ‘‘Zlatica’’ dešava se obračun
između pripadnika Četvrtog bataljona vojne policije i Ministarstva unutrašnjih
poslova Crne Gore. Posle kratke i žustre rasprave, vojni policajac Momčilo Mojašević,
bivši pripadnik Sedmog bataljona, ubija pripadnika posebne jedinice MUP-a Crne
Gore Nebojšu Lekovića. Komanda Druge armije saopštava da je njen pripadnik
pucao u samoodbrani, dok crnogorska policija tvrdi da se incident dogodio zbog
bahatog ponašanja pripadnika vojske. MUP Crne Gore objavljuje da je ubica i
ranije imao krivični dosije i upozorava na to da su se pripadnici vojne
policije otrgli kontroli.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
To sve za njih nije
bio dovoljan razlog da te ljude demobilišu, da te ljude uklone iz sastava VJ,
već su ih zadržali. Ja bih rekao da su bili u povlašćenom položaju. Zašto? Zato
što su verovali da će upravo oni, takvi kakvi jesu, biti najspremniji da izvrše
njihova naređenja, koja, uveren sam, ne bi izvršio profesionalni sastav VJ. I
oni su upravo čuvali te ljude.
General-pukovnik Nebojša Pavković:
I sad, od mene se traži
da uradim nešto što nije u mojoj nadležnosti. I ja sam bio taj most preko čijih
leđa su se rešavala ta pitanja, ali ta tenzija je sređena. Mi smo rešili pitanje
Sedmog bataljona i sve ostalo na najbolji način.
OFF
Ubistvo policajca jedan je od najdramatičnijih trenutaka
trogodišnjih sukoba naoružanih predstavnika dveju političkih opcija u Crnoj
Gori, sukoba započetih 13. januara 1998. godine, posle pobede Mila Đukanovića
na izborima za predsednika Crne Gore, kada se desio obračun između pristalica
Momira Bulatovića i policije.
Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):
Ja bih rekao da je,
po mom nekom sudu, iako tada nisam bio u vlasti, najozbiljnija kriza bila 1998.
godine, kada je trebalo da se izvede smena na čelu države. Po mojim
informacijama, koje treba proveriti, jer su svi ti ljudi živi, tada je Milošević,
a na pritisak Momira Bulatovića, najozbiljnije razmišljao o eventualnoj upotrebi
vojske.
OFF
Tenzije su nastavljene i u vreme intervencije NATO-a. Savezna
vlada insistira na mobilizaciji, crnogorska na radnoj obavezi. Crnogorski
parlament donosi rezoluciju o očuvanju mira u Crnoj Gori koju potpisuju sve
stranke, ali strah od obračuna vojske i policije i dalje postoji.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Ma, to su takve
gluposti. Mislim, zaista se želelo pokazati, kao da će sad neko da napadne i u
tom opštem metežu koji je nastao zbog NATO agresije, sad će neko da smeni i da
ugrozi tu demokratsku vlast. Ja sam na samom početku agresije pozvao Filipa
Vujanovića i rekao mu da se ne igramo, ozbiljni smo ljudi, neka se sklone
ispred VJ, VJ neće da ulazi u strukturu vlasti države Crne Gore, a mora da
brani Jugoslaviju, čiji je ona sastavni deo. I to je bio jedan sporadičan
incident koji su svi naduvali. Znate, odnos snaga je bio takav da tu nije bilo
priče o mogućnosti sukoba.
OFF
Vojska blokira Luku Bar, ulazi u demilitarizovanu zonu
i blokira granični prelaz Debeli brijeg. Komandanta Druge armije generala
Martinovića na tom mestu smenjuje general Milorad Obradović. Nezvanično se čuje
da on nije dovoljno ažuran u sprovođenju mobilizacije na teritoriji Crne Gore.
Osamnaestog aprila, samo nekoliko sati pošto je
Generalštab VJ tražio od vlasti u Podgorici da se crnogorska policija stavi pod
vojnu komandu, rezervisti Druge armije upadaju u selo Kaluđerski Jaz kod Rožaja
i ubijaju šest albanskih izbeglica s Kosova.
Nemile scene viđaju se gotovo svakodnevno.
Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):
Jedna se desila prilikom
preuzimanja graničnog prelaza, vrlo mali broj ljudi zna da je tu maltene bilo
na ivici. To je nekako prošlo nezapaženo, u sudaru čoveka koji je u ime
policije trebalo da preuzme odgovornost i komandanta iz Vojske desio se
konflikt, ali se, srećom, desio u ograničenom obimu i ograničenom krugu ljudi i
to nije dobilo javne konotacije koje bi podigle tenziju. Bilo je nekoliko
incidenata kad je vojska blokirala deonice puteva, kad je bilo spekulacija oko
toga da li će se možda to zloupotrebiti da se zaustavi kolona u kojoj ide
predsednik Đukanović. Najviše tenzija je bilo na Cetinju. I s jedne i s druge
strane su bili ljudi koji nisu shvatali šta bi značilo da se desi konflikt.
OFF
Šesnaestog maja na Cetinje stiže oko 1.000 pripadnika
rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, uglavnom iz Srbije. Ubrzo, u nekadašnju
crnogorsku prestonicu stiže i više stotina pripadnika MUP-a Crne Gore.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Cetinje je bio grad u
kojem je bio najmanji odziv rezervista na poziv VJ za mobilizaciju rezervnog
sastava. Da bi kaznili Cetinje i i pokazali koliko su oni moćni i gde je
njihovo mesto, napravili su potpunu opsadu Cetinja. Izveli su artiljerijske
jedinice, uperili topove prema Cetinju. Kada smo ih pitali zašto su to uradili,
oni su rekli: ovo je odbrana od NATO agresije.
Onda smo ih pitali: a
kako su cevi uperene prema gradu, NATO nije u gradu - tu nisu imali odgovora,
ali nisu okrenuli cevi u drugom pravcu.
Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000):
Beznačajan incident.
Znate kakvi su Cetinjani, izmisle nešto, veljaju se, apsolutno nikakav incident
nije bio.
Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):
Kao relaksiranje
situacije došlo je kada su stigli rezervisti iz Srbije na Cetinje. Tada se
atmosfera opustila. Tada su problem napravili rezervisti iz Crne Gore u vojsci
i policiji. Ne znam čija je to ideja bila, ali se pokazala kao blagotvorna kada
su došli neki momci iz Kraljeva, Čačka, Užica, nebitno. Cetinjani su odjednom
počeli da shvataju. Oni su došli i rekli: ‘‘Znate, mi nismo ovde došli zato što
smo želeli, nego po naređenju. Mi ne želimo nikakve probleme.’’ Onda su oni (Cetinjani – prim. M.V.) rekli: ‘‘Dobro došli,
mi ne želimo probleme.’’
Miodrag Živković, politički lider Liberalnog saveza
Crne Gore:
Ja sam siguran da su
ti događaji na Cetinju, koji su trajali jedan dan, poslužili i jednima i
drugima za dodatnu homogenizaciju, a posebno Đukanoviću da jedan znatan broj
mladih ljudi, dotadašnjih glasača liberala, zavede i navuče ih da nakon tog
događaja obuku uniforme, jer su smatrali da se u tom trenutku pravi Crna Gora i
da treba pristupiti toj crnogorskoj vojsci. Mi smo se zalagali među našim biračima
da ne ulaze u te podele, da ne oblače uniforme, jer smo bili protiv svih sukoba
i ratova.
Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):
Nagli rast preko
realnih potreba MUP-a jeste proizvod upravo tog pritiska koji je krenuo u
januaru 1998. godine, i pre NATO agresije, pritisak Miloševićevog režima prema
novoj vlasti, koja je bila protiv njega.
Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:
MUP je bio daleko
inferiorniji od vojske, to je Slobodan Milošević znao i to je iznosio pred
Generalštab. MUP Crne Gore, pre svega, kao formacija nije bio napravljen da može
da bude pandan armiji. Čak je puštena priča da MUP ima 25.000 ljudi, ne bi li
to bio neki odvraćajući faktor. Zapravo je brojao 7.000, što je bio dvostruko
veći broj ljudi, jer u redovnim okolnostima broji oko 3.500 ljudi.
OFF
Posle rata, osim trojice generala Vojske Jugoslavije,
koji su postali savetnici crnogorskoj vlasti, raste i broj oficira koji žele da
napuste vojnu službu. Neki od njih nalaze mesto u MUP-u Crne Gore.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
MUP je imao potrebu za
jednim brojem tih kadrova, posebno srednjeg starešinskog nivoa, jer bi mogli
iskoristiti njihova stručna znanja koja su mogla doprineti kvalitetu rada MUP-a.
I mi smo rekli – dobro, ti ljudi su kvalitetni, ti ljudi svojim profesionalnim
dignitetom zaslužuju da budu pripadnici MUP-a i oni su na lep način iskazali
sebe u MUP-u, istovremeno izražavajući neslaganje sa politikom Slobodana Miloševića,
svojih pretpostavljenih starešina koje su im izdavale naređenja koja su se
kosila sa njihovom profesionalnom etikom i nisu bili spremni da izvršavaju
takva naređenja. Takvih starešina bilo je na svim nivoima i njihovo prisustvo u
MUP-u, i na savetničkim i svim drugim funkcijama, bilo je zaista dragoceno.
OFF
Tokom 2000. godine dolazi do pokušaja da se spusti tenzija
u Crnoj Gori. Predstavnici vojske i policije sastaju se u više navrata da bi
razmotrili probleme.
Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
Crne Gore (1997 - 2000):
Ono što ja nosim kao
utisak sa tih sastanaka jeste činjenica da su tada generali koji su
prisustvovali tom sastanku bili veoma stereotipni u tom pogledu da pripadnici
vojske poštuju ustav, zakon i da je to nešto što mi njima imputiramo. Pritešnjeni
količinom argumenata koje smo im saopštavali, davali na uvid, oni bi naprosto
rekli: dajte vremena da vidimo, mi ćemo odgovoriti. Nikada nam ne bi odgovarali.
Dragan Šoć, ministar pravde Crne Gore (1998-2000):
Ali u toku tog
perioda, ja bih rekao da je to sve više bilo plod aktivnosti SNP-a, odnosno
Momira Bulatovića, nego samog Miloševića. Neću reći da Milošević nije želeo da
dođe do promene u Crnoj Gori, ali bih rekao da je taj dodatni naboj bio
isprovociran iz tog dela vladajuće strukture koja je tada bila u Beogradu, više
nego što je to sam Milošević hteo.
Mislim da je on već
imao ozbiljnih problema u Srbiji i da je bio pritisnut mnogo većim problemima
da bi se bavio Crnom Gorom.
OFF
U Srbiji se obračun sa opozicijom zahuktava. Vojni vrh
stavlja svoju infrastukturu u službu borbe protiv Miloševićevih političkih
protivnika, u bezbednosnim strukturama poznatim i pod nazivom – unutrašnji
neprijatelj.
[pošaljite
komentar]
Pišite
nam
