FEST - finale

Autor: Maja Uzelac

Fotogalerija - FEST 2003 Proslavljeni britanski reditelj Ken Rasel na konferenciji za novinare Festa. Rasel je izjavio da će snimiti film o Nikoli Tesli. Pogledajte fotografije sa FEST-a 2003.

A u kaleidoskopu poslednjih festovskih dana, koji je prilježnijim posetiocima, od umora i preopterećenosti slikama i zvucima, već definitivno morao delovati kao neopisivo non-strejt tvorevina, one ozbiljne filmske avanture uglavnom su se upisale na spisak sa zaglavljem >gledati u bioskopu< ili >uzeti iz DVD kluba<. Koncentracija, naprosto, ima rok trajanja. A kako se trideset prvi Fest privodio kraju, njene poslednje rezerve počele su ponovo da se upravljaju na revijalnu završnicu: dobro, Kaurismaki je napravio još jedan blesavo samosvojan film (Čovek bez prošlosti), Beninji još jedan dirljivo idiotski (Pinokio), Vinterberg još jedan nepodnošljivo >umetnički< (Kad ima ljubavi), Kronenberg još jedan sporan i verovatno ozbiljniji nego što u kolopletu godišnjih >uspeha< može da se primi (Spajder), Kluni je počeo (Ispovest opasnog uma), i, kako izgleda, neće se zaustavljati, ali...žurke se zaoštravaju. Festivalski entuzijazam trebalo je da kulminira, jer kraj je bio blizu. Sve što je delilo gluplje zagovornike adrenalinskog šoka od završnog partija u Andergraundu, bilo je filmsko >zatvaranje<. A kad tamo, film Ljubiše Samardžića, prikazan na Berlinskom festivalu, Ledina.

Donji Dorćol, apsolviran već, kako se sećaju ljubitelji, u Smokijevom ranijem delu Sky hook iliti Nebeska udica, ovde se zove Novi Beograd. I sinonim je sviju zala. Pa multinacionalna (zvalo se to >mešoviti brak<) >muzička porodica< materijalno i dizajnerski fantastično obezbeđena, ima međutim velikih problema sa životom među >tim ljudima<. Koje, u svom najekstremnijem vidu, predstavlja Zijah Sokolović. A ostale ovdašnji (Dragan Bjelogrlić, Milena Dravić, Radmila Živković, Seka Sabljić...) i hrvatski (Ksenija Pajić) glumci, po receptu sad već neizbežnom ukoliko vam je do filma i do hleba festivalskog. S tim u vezi, pominjala se poslednjih dana i semiafera vezana za Arsenovog i Gabinog sina Mateju, zagrebačkog džez-muzičara čiji je saundtrak Samardžić navodno, uprkos ugovoru, prezrivo odbio. Kako je to, bez daljnjeg, legitimno pravo svakog reditelja, >priča< je uglavnom o novcu koji je reditelj ovdašnji, opet navodno, inkasirao od lepe njihove a konto dila s mladim Dedićem, a propisanog >koprodukcijskim< zakonima. Ili tako već nekako. Slabe su šanse da je lagani sumorni aplauz u Sava centru nakon Ledine imao ikakve veze sa tim. Ili sa bilo čim osim ubijene želje za žurkama, za Andergraundom, za društvenim, ili bilo kakvim životom. Utapanje tuge u piću bilo je, naravno, opcija, ali nedovoljno utešna.

Pa je tako prošao i taj poslednji dan. A sećaćemo se: gomile odličnih reditelja koji su napravili zbunjujuće filmove, nekoliko dobrih reditelja koji su napravili dobre filmove, jednog pod znakom pitanja koji je postao odličan reditelj (Pol Tomas Anderson), nekolicine loših koji su to ostali i jednog koji je neočekivano napredovao pod uticajem sintetičkih droga (Majkl Vinterbotom), par fantastičnih uloga (Kristofer Voken kod Spilberga, Nikolson kod Pejna, Sendler kod Andersona, Kidman kod Daldrija), Kena Rasela u Beogradu, Aznavura pored Katarine Radivojević i Gorana Paskaljevića na sceni Sava centra, kuloarsko-stručnih pitalica oko >ideje i koncepta< Festa, a na temu treba li mu to ili je i ovako dobro, izgubljenih kopija filmova za koje će onda eksluzivni srećnici koji su ih uhvatili na novinarskim projekcijama svakako tvrditi kako su bili genijalni, Arsenijevićeve (A) torzije, krave, hora i Zlatnog mede, Pantelićevih vickastih konferencija za štampu, lepe Francuskinje i Vijetnamke, >gradskih dešavanja<, prijema i ćevapa, razglabanja o >umetnosti< odnosno >komercijalizaciji<, >erotici< odnosno >pornografiji<, i životu u poznatom svemiru. Sa i bez osvrta na Solaris. Ili Ledinu. Šta više? Ako je i od Festa, mnogo je.