"Vratile smo se iste, a drugačije": Milena za B92.net o neverovatnom iskustvu u Indiji FOTO

Milena Čeperković iz Beograda je za B92.net podelila svoju priču o putovanju koje je promenilo nju i čitav njen život zauvek. Ispričala nam je kako je iz njene vizure izgledao boravak u Indiji tokom svih 35 dana, šta je na nju ostavilo najveći utisak, kakvi su Indijci kao domaćini, kao i koje indijske specijalitete bi trebalo da probate ako posetite ovu zemlju. Uživajte!

Želja za putovanjem u daleku Indiju bila je prisutna godinama unazad, ali nikada se zaista nisam bavila ostvarenjem iste. Sve do marta 2022. godine kada je, sasvim "slučajno" stigao poziv od jedne od mnogobrojnih indijskih škola joge. Naime, ova škola je, osim klasičnih obuka za razne stilove joge, nudila nešto što do tada nisam imala priliku da vidim. Putovanje iz snova.

Odakle Indija u mojim snovima i ne bih znala reći, jednostavno se želja za otkrivanjem dalekih i drugačijih zemalja javila nakon prezasićenja evropskim destinacijama koje u mnogo čemu liče jedne na druge. Pored toga, pre šest godina je joga ušla u moj život i donela mnogo toga dobrog, a jedna od tih dobrih stvari je i moj joga studio "Pet elemenata" u Beogradu. Tokom obuka za joga instruktore koje sam pohađala u zemlji postepeno sam upoznavala drevni svet indijske filozofije, rekla bih životne i veoma primenjive i na modernog čoveka, iako stare hljadama godina.

"Bila je najbolje životno iskustvo"

Kao što rekoh, ponuda ove škole bila je potpuno jedinstvena jer je, osim obuke, uključivala i posetu mnogim znamenitostima i svetim mestima širom Indije i to u trajanju od 35 dana! Poprilično velik izazov za nekog ko ima porodicu i posao ali, budući da se sve sa lakoćom uklapalo, ovaj put je postao potpuno izvestan. Nađeno je malo i odabrano društvo, kupljena avionska karta i ostalo je samo sačekati kraj jula.

Nakon putovanja u trajanju od 16 sati, sleteli smo u Delhi. Na izlasku sa aerodroma zaplahnula nas je vrelina i vlaga ovog višemilionskog grada. I dočekao nas je osmeh čoveka koji je zaslužan za to što je naša poseta Indiji bila više od posete. Bila je najbolje životno iskustvo. Ovaj simpatični Indijac, vlasnik škole Aadhyayohshala Rishikesh, je nakon vrlo kratkog vremena postao deo naše male ekipe i činio sve kako bi naša poseta njegovoj zemlji bila savršeno organizovana. Mi smo zapravo bili prva grupa ljudi koja ga posećuje nakon perioda zatvorenosti Indije usled koronavirusa.

Prvi utisak - saobraćaj u višemilionskom gradu; Strpljenje kao zaštitni znak Indijaca

Iako je naša poseta Delhiju započela obilaskom "Qutub minar" minareta koji predstavlja najviši minaret na svetu koji je sagrađen od cigala, najjači utisak tog prvog dana ja zapravo ostavio saobraćaj ovog grada. Duž ulica prepunih svih tipova vozila, od motocikala, preko tuk tukova prepunih ljudi, do automobila i kamiona koji su se preplitali poput nekih pletenica u neverovatnoj brzini pri kojoj niko nikoga nije doticao, ležale su ili šetale krave u potpunom miru kao da se nalaze na prelepoj zelenoj livadi.

A strpljenje vozača i osmesi na njihovim licima su delovali potpuno naučnofantastično nekome ko dolazi iz Beograda gde su psovke i nervoza u saobraćaju deo naše svakodnevice. Tokom mesec dana provedenih u Indiji shvatila sam zapravo da je to strpljenje i blagonaklonost glavna karakteristika ovog naroda. Ne odnosi se samo na kravu koja se, kao i sve životinje, smatra svetom već i na sve ljude, na sva živa bića.

Da se vratim "Qutub minar“ minaretu. Smešteno u nestvarnom zelenilu, okruženo "Qutb" kompleksom građevina ovo zdanje je 1993. godine uvršćeno u Uneskovu listu svetske baštine. Njegova izgradnja započela je u XII veku i trajala je vekovima. Šetnja ovim parkom prepunim ostacima iz davnih vremena budi osećaj dubokog poštovanja i mira.

Naš obilazak Delhija nastavlja se do sledeće mete, hrama "Swami Narayan Akshrdhaam Temple". Nažalost, ovde je zabranjeno slikanje tako da nismo uspele da zabeležimo sav glamur i sjaj ove relativno nove mete za hodočašće. Hram datira iz 2005. godine ali u njemu su sadržani dokazi o hiljadama godina staroj hinduističkoj tradiciji, duhovnosti, arhitekturi i kulturi Indije. Ovo sveto mesto posvećeno je velikom hinduističkom mudracu i guruu, Svami Narajanu koji i danas ima veliki broj sledbenika u Indiji.

I naravno Tadž Mahal

Nakon dva dana provedena u Delhiju naše putovanje se nastavlja ka Agri, gradu u kome se nalazi jedno od najlepših dela svetske a ne samo indijske arhitekture. Jedno od sedam svetskih čuda i večni spomenik ljubavi: Tadž Mahal. Ovo velelepno zdanje u belom mermeru ukrašeno dragim kamenjem i okruženo raskošnim zelenilom zaista oduzima dah svakome ko ga poseti.

Na našu veliku radost, posetile smo ga u zoru pri izlasku Sunca i taj prozor prelamanja boja je zaista bio nestvaran. Poznato je da ovaj mauzolej menja svoje boje u zavisnosti od doba dana, od crvenkaste preko mlečno bele pa sve do zlatne kada je obasjan mesečinom.

"Svi su tražili da se slikaju sa nama"

Nakon ovakvog doživljaja kojim je započeo naš dan u Agri teško da bi bilo šta drugo moglo da ostavi takav utisak. Međutim Agra je velik grad prepun kontrasta koji nam je oduzeo dah. Ulična vreva, milion boja, ljudi, majmuna, krava začinjeni velikom vlagom i vrućinom, koliko god neverovatno zvučalo, uticali su na nas pozitivno jer je sve delovalo potpuno nestvarno. Nakon Tadž Mahala uputili smo se ka Crvenoj palati, istorijskom spomeniku iz 16. veka koji leži na 380.000 kvadratnih metara.

Arhitektura ovog zdanja sadrži u sebi tragove tri velike dinastije i predstavlja dokaz zajedničkog života islama i hinduizma. Pored velelepnosti ovog zdanja na nas je snažan utisak ostavila činjenica da su svi želeli da se slikaju sa nama. Delovalo je kao da smo zvezde sa crvenog tepiha sišle među običan svet. Majke sa decom, muževi sa ženama, mladi, stari...svi su od nas tražili da se slikamo sa njima! Naš vodič nam je objasnio da su ti ljudi najverovatnije prvi put došli u Agru i da nikada nisu videli osobe bele kože. Sve to je na kraju bilo poprilično zamorno jer su gužva i vrućina postali nepodnošljivi, ali mi smo pristajale na svaku sliku zbog tako čarobih osmeha na licima tih ljudi.

"U trenutku je krenula prava monsunska kiša"

Ovaj dan je trebalo da se završi na ručku u jednom prelepom restoranu koji je imao divnu krovnu terasu sa koje se iz daleka video Tadž Mahal, ali tu nije bio kraj. U trenutku je krenula prava monsunska kiša o kojoj smo toliko slušali i dopustile smo joj da nas okupa i odnese sa nas svaki tračak umora. Možda je taj trenutak stajanja na krovu dok kiša lije po nama bio jedan od najlepših. Kažem možda jer danas, nakon ovog putovanja, za mene je svaki trenutak proveden u Indiji i dalje magičan..Te iste večeri smo odlučile da se vratimo u isti lokal na živu svirku indijskog benda koja je bila pravi spektakl za nekoga poput nas. Povratak u hotel je bio u još spektakularnijem tuk tuku koji se probijao kroz gužvu vozeći bez problema sedam osoba dok smo se mi smejale shvatavši da pri svakoj rupi neka od nas može izleteti na ulicu. Zaista čaroban dan.

Sledećeg jutra putovanje se nastavilo ka još jednom od sedam svetih mesta u Indiji, Maturi. Ono po čemu je ovaj grad bitan je da važi za mesto rođenja boga Krišne, jednog od vrhovnih božanstava hindusa. Moram priznati da je ovaj grad bio poprilično naporan za obilaženje jer je u tom trenutku veliki broj hodočasnika bio u njemu i atmosfera je ličila na atmosferu nekog velikog cirkusa prepunog ljudi, boja i zvukova.

Iako su najbitnija mesta za obilazak mesto rođenja Krišne i hram Love temple, na nas je najlepši utisak ostavio Iskon temple u kome smo zatekli grupu ljudi sa svih strana sveta, koji su zajedno pevali mantre. Onako umorne nakon celog dana, bosih nogu, sele smo pored njih i uživale u magiji tog trenutka. Nakon toga je usledilo već dobro nam poznato slikanje sa desetinama ljudi. Zauvek ću se sećati žene koja je zaplakala od sreće dok su je slikali sa nama. Ta zahvalnost u njenim očima je bio najveći utisak tog dana.

Naravno da je bilo teško spavati nakon ova tri dana tako da smo noć provele prepričavajući utiske kojih smo bile prepune, a još uvek je pred nama bilo 30 dana u Indiji.

Narednog dana uputili smo se ka Rišikešu, svetskoj prestonici joge, do koje smo imali pet sati vožnje. Mislila sam da ću bar u autu odmoriti, ali vožnja do Rišikeša je bila prepuna utisaka jer smo duž puta koji je nalik auto-putu sretali ljude koji pešače, voze bicikl, voze motor u suprotnoj traci, čuvaju koze pokraj puta i,verovali ili ne, džogiraju! Na svakih par minuta neka od nas bi poskočila vičući: "Vidi ovo".

Ceremonija vatre

Dolazak u Rišikeš je bio onaj trenutak sreće koji je predstavljao dugogodišnji san jer je tu započela naša obuka na kursu Kundalini joge. Smeštene u malom hotelu sa salom za jogu i krovnom terasom radovale smo se "Fire ceremony", ceremoniji vatre kojom svečano započinje obuka. Period od 20 dana koji smo proveli u Rišikešu je bio period lične transformacije, sagledavanja sopstvene ličnosti, upoznavanja najdubljih delova sebe i ovog nestvarnog grada na obali svete reke Ganga. Rišikeš je grad mnogobrojnih škola joge, grad u kome su obitavali Bitlsi dok su se učili transcendentalnoj meditaciji i stvarali svoje najveće hitove, grad meta hodočasnika iz cele Indije.

Jednom rečju, nestvaran. Svaki izlazak na ulicu nosio je sa sobom nove avanture. Pronašle smo svoj omiljeni lokal u kome bismo pile masala čaj sa pogledom na moćni Gang, mesto za ajurvedske masaže, omiljene tezge sa pregršt predivnih stvarčica koje smo sa užitkom kupovale razmišljajući kome ćemo šta nameniti. Jednom rečju, u Rišikešu smo uživale svim čulima.

Indijska kuhinja, čaroban miks ukusa i začina

Pre odlaska u Indiju mnogi su nam govorili da pazimo šta jedemo i da ni slučajno ne pijemo vodu sa česme. Pridržavale smo se pravila, ali smo, uz našeg vodiča, jele sve ono za šta je on mislio da je u redu da jedemo. Indijska kuhinja je potpuno čaroban miks različitih ukusa i začina. Zasigurno treba naglasiti da želite "non spicy" (nezačinjenu" hranu i budite sigurni da će vam i takva hrana biti ljuta, ali nakon nekog vremena ćete se navići i na to i početi uživati u preukusnim jelima poput "paneer", "malai kofta", "lemon rise" i nana...ili preukusnom mango lasi napitku i masala čaju bez koga nismo mogle da zamislimo svoj dan.

Naš dan bi počinjao jutranjim vežbama disanja, pranayamama, zatim bi usledio čas joge nakon koga nas je uvek čekao predivan doručak na krovnoj terasi hotela i najljubaznije osoblje na svetu. Iako engleski nisu razumeli, uvek bi nas čekali sa osmesima I željom da nam budu na usluzi. Često bi nas i poneki gladni majmun koji bi ni od kuda stigao na terasu oterao sa doručka, a mi bismo trčale niz stepenice zacenjene od smeha i prestravljene od njegovog agresivnog napada.

Popodne bi opet usledili časovi jogijske filozofije i meditacije…Uveče bismo često otišle na ulicu i popile predivni masala čaj pored tezge dok bi saobračaj tutnjio oko nas, a krave nam prilazile kao da je to jedna sasvim normalna stvar. Nekih drugih večeri bismo uskočile u tuc tuc i odvezle se do pijace na obali Ganga kako bismo još malo uživale u čarima boja, mirisa I prizora koje je nudila.

Bilo je i dana kada bismo se u zoru spustile do plaže duž Ganga i svoj čas joge imale pokraj reke dok bi nas zraci jutarnjeg sunca kupali. Ti trenuci su bili zaista za pamćenje.

U toku ovog perioda imale smo veliku avanturu pod nazivom "izlet u podnožje Himalaja". Kažem velika avantura, jer je to zaista i bila s obzirom da smo išle motorima satima posmatrajući predivne predele i reku Gang. Doduše, meni lično je ova avantura bila i veliki stres jer, iako vozim motor u Beogradu, vožnja motora levom stranom u Indiji mi nije bila u planu. Ulice Rišikeša su same po sebi avantura I izazov za svakog vozača, a vožnja uz planinu i česti odroni zbog monsunskih kiša čija je sezona bila u jeku su zaista veliki cilj za prevazilaženje.

Nakon tri sata vožnje smo stigli do mesta gde se rađa reka Gang, Devprayag. Dve reke, od kojih se Bhagirathi rađa u podnožju Himalajskog glečera i teče ka drugoj, reci Alknanda, na ovom mestu formiraju svetu reku Gang. Pre puta u Indiju videla sam tu čarobnu fotografiju, a sada sam stajala na mestu gde je ta fotografija napravljena. Mestu koje ostavlja bez daha. Gang je za Indijce sveta reka i običaj je okupati se u njoj kako bi svi gresi bili sprani kao I položiti neki poklon u vidu cveća bogovima I precima. Pogled na sve te ljude koji dolaze na obalu radi tog čina zaista je probudio u nama veliko poštovanje I odlučile smo da i mi to učinimo.

Na povratku sa ovog čarobnog mesta nas je dočakala monsunska kiša koja nije obećavala lagodno putovanje. Osim gustog i uporenog saobraćaja desilo nam se I pucanje gume na motoru koje je zakomplikovalo dosta toga ali se sve dobro završilo a mi smo, sa osmesima na licu I mokre do gole kože, stigle u naš hotel..Kraj još jednog dana I još jedne avanture..

Rišikeš je zaisa doneo neverovatna iskustva i događaje za koje ovde nema mesta a za koje bi bilo potrebno napisati čitavu jednu knjigu.

Napustile smo ga nakon dvadeset dva dana sa tugom u srcu, ali znajući da ćemo mu se vratiti.

Sledeća stanica: Goa

Uputile smo se ka Delhiju i aerodromu kako bismo stigle na sledeću tapu našeg putešestvija, na Gou. Prerpostavljale smo da će nam Goa doneti malo mira I relaksacije sa svojim divnim peščanim plažama I palmama.

Sletele smo kasno noću i na aerodromu nas je dočekao naš vodič, Abhi, koji je tamo stigao par dana pre nas kako bi sve pripremio za naš dolazak. Već sam spomenula koliko je taj čovek za nas bio od značaja, jer je u svakom trenutku znao kako i na koji način da učini naš boravak u Indiji nezaboravnim. U ponoć smo stigle u predivnu kuću u okviru kompleksa vila nadomak plaže sa čije terase je pucao pogled na rastinje kakvo nikada nismo videle. Dočekale smo jutro sa željom da odmah krenemo u posetu ovom čarobnom mestu.

Goa je svetski poznata destinacija za ljude koji vole zabavu i relaksaciju, ali mi smo je posetile van sezone tako da smo imale prilike da uživamo u njenim čarima bez gužvi. Rekla bih da je delovalo kao da više nismo u Indiji, čak je i fizionomija ljudi sa ovih podneblja drugačija. Goa je nekada bila portugalska kolonija I ima dosta hrišćanskih i protestantskih crkava. Naravno, i ovog puta su motori bili idealno prevozno sredstvo kojim smo se služile da obiđemo sve što smo mogle za ovih nedelju dana. Često bi se desilo da sasvim slučajno posetimo nešto vredno svake pažnje.

Jedno od takvih mesta je bilo imanje na kome se uzgaja začinsko bilje. Smešteno u srcu južne Goe, ovo prelepo imanje je delovalo kao skriveni svet prepun najčudnijih i najraznovrsnijih biljaka. Posetili smo ga uz vodiča koji nam je pričao o svakoj začinskoj biljci I ajurvedskim receptima, a posetu završili ukusnim ručkom koji su nam poslužili. I tako, od jednog običnog dana, opet smo napravili dan za pamćenje.

Goa je takođe poznata po majstorima tetovaže i, naravno, kako ne uvrstiti i to u sve ono što smo sebi priuštile posetom Indiji. Sve tri smo uradile istu tetovažu koja je zauvek sećanje na naše dane i prijateljstvo koje se kreiralo tokom posete Indiji.

Mogla bih u nedogled o svim detaljima našeg putovanja u Indiju. Možda sve ovo i ne zvuči kao duhovno putovanje nekome ko ga nije doživeo, ali mogu reći da je bilo putovanje u kome smo se svi ponaosob sreli sa sobom nakon mnogo vremena. Otkrile smo čari Indije otkrivajući sebe i to jeste najveća blagodet ovog putovanja.

Put u Indiju dao mi je vetar u leđa, novi pogled na život i nova prijateljstva za celi život. Vratile smo se iste, a drugačije jer verujem da Indija nikome ne dopušta da je napusti onakav kakav je u nju stigao.

Kada bi me neko zapitao za savet u vezi putovanja u Indiju rekla bih mu samo jedno. Da krene otvorenog srca i bez kakvog straha od nepoznatog, jer mene moj osećaj da zapravo idem svojoj kući nije prevario. Indija me je dočekala kao nekoga kojoj se nakon dugog vremena vraća u zagrljaj..

Vratile smo se sa novom željom na čijem ostvarenju već radimo, a to je poseta Indiji u vreme Holi festivala boja u martu kojoj ćemo dodati posetu Nepalu. Sada znamo da nas tamo čeka prijatelj koji će i to putovanje učiniti nezaboravnim i radujemo se svakome ko bude želeo sa nama u novu avanturu.

Milena Čeperković