Nešto od staračke priče ispričane drhtavim glasom, nešto od atmosfere iz Kuće starog kapetana, nešto od mirisa i boja tog letnjeg dana, ostavilo je krasnopisom trag na mojoj duši.
Nije me dugo bilo u Boki. Kada sam pre desetak godina poslom iz Beograda krenuo za Crnu Goru, na aerodromu su se putnicima počeli izvinjavati službenici Jata: snažan vetar u crnogorskom priobalju onemogućava polazak srpskog avio-prevoznika, piše Dragoslav Dedović za Dojče Vele.
Ali postoji dogovor sa crnogorskom kompanijom – ko hoće, može za sat vremena da leti sa njima. Na moje pitanje da li to crnogorskim pilotima vetar manje duva, Jatov službenik je samo slegnuo ramenima.
Đetić kao soko
Odlučio sam da krenem. U Beogradu je februarski dan bio vedar. Kratak let do Jadrana je bio relativno miran. Ono što je usledilo spada u moja najintenzivnija iskustva sopstvene smrtnosti.
Pri sletanju, udari vetra su bacali avion levo desno, tresli smo se kao da su točkovi već dodirnuli neki makadamski put. Pokušavao sam da skrenem misli nabrajajući teorije o nastanku naziva grada koji je titrao ispod nas kao slika na pokvarenom televizoru.
Jedni kažu da je ilirska vladarka Teuta tu navodno imala letnjikovac. Mojem trenutnom duševnom stanju više odgovara legenda iz Perasta po kojoj se Teuta ubila skokom sa Orijena prema steni Lipci. I pad je let, tešim i Teutu i sebe.
Drugi me u mislima upozoravaju da je keltska reč za grad – touto. Italijani do danas nazivaju Tivat – Teodo. Keltska reč za pesak je – tivad. Ova poslednja teorija mi zvuči najpribližnije, ali gde je pesak? Iza prozorčeta aviona se tresu samo brda i more. Naš avion – jedna slamka među vihorove.
I evo je pista. Iznenadilo me je da se avion u poslednjih sto metara stabilizovao. Sleteli smo. Na izlasku mi se učinilo da je na licu mladog pilota lebdeo ironični osmeh. Ipak bi adrenalinskim zavisnicima trebalo na vreme oduzeti licencu.
Da li je more slano?
Čim kročim na ovu obalu setim se prvog odlaska na Jadran: Noć, autobus pun osnovaca koji zuje kao osice. Tu i tamo do ušiju mi dopre iznervirani glas učitelja. Vozač autobusa je, naravno, brkat kao Čarls Bronson i ne vadi cigaretu iz ćoška usana.
Deca pevaju: "Oj vozaču, dodaj gas, dodaj gas, ne daj nikom ispred nas, ispred nas, ispred nas". Ovaj ritam me opija poput bajalice. Napolju sumrak prebacuje crvenkastocrni plašt perko predela. Prvi put vidim kraške gromade i čemprese.
Oko tri ujutro deca se smiruju, samo se čuje tihi vozačev bas koji ćučori sa jednom od učiteljica. Ne spavam. Čekam more.
Autobus uzdahne i stane na odmorištu. Nešto mesečine se prosipa po vodi. Deca trče ka obali sa pripremljenim flašicama. Učitelj za njima, da mu ne upadnu u more i podave se. Trčim i ja.
Voda koja je preko šljunka zapljuskivala obalu belasala se u noći. Sklopio sam šake i zagrabio. Umio sam se. Usne su mi zaista liznule so. Do tada niko od nas, derišta iz bosanske provincije, nije verovao da je more zaista slano.
Geto Baošići
Tek ujutro sam razaznao gde smo stigli. Kućice od drveta u kojima smo po četvoro ili šestoro spavali na žičanim krevetima bile su raspoređene u šumarku sa maslinama i zimzelenim drvećem. To je bilo radničko odmaralište. Veliki trem na sredini bio je menza.
Dobro se sećam doručka, omanje kuvarice su iz ogromne kante grabile kašikama marmeladu od šipka, mazale je po narodnom hlebu, u plastičnu šolju sipale su čaj – od šipka – i to bi bilo to. Boka za mene ima ukus marmelade pomešan sa slankastim mirisom mora.
Odmah izvan kruga odmarališta bila je ulica uz obalu. Nešto dalje kameni dok, pored kojeg je bilo nekoliko metara šljunčane plaže. Okrene li se čovek od mora, videće strminu, tapaciranu makijom. A i sa druge strane vode uzdizao se kameni zid skoro do neba. Činilo se da je jako blizu.
Toliko blizu, da je Memed, trostruki ponavljač, odlučio da prepliva zaliv. Posle pola sata učitelj ga je sa jednim meštaninom koji je imao barku, izvukao iz vode, pomodrelog, ali živog. "Menščini blizu, a nuto belaja", procedio je kada je pokunjen izašao na obalu.
Mesto u Boki Kotorskoj u kojem ću od sedamdesetih desetak puta letovati zove se Baošići. Tamo sam saznao šta je morski jež i kako je teško njegovu bodlju izvaditi iz pete. Tamo sam prvi put gledao utakmicu vaterpola.
Tamo sam naučio da plivam. Tamo sam bezuspešno pokušavao da se udvaram devojčicama. Tamo sam poslednji put pred rat celu noć pio vino sa drugarima i pevao uz gitaru. Od narodnjaka je bio dozvoljen samo Toma Zdravković.
Mnogo kasnije saznao sam da su devedesete zbog obračuna kriminalaca donele ovom mestašcu naziv "Geto Baošići".
Bokeljski zapis u duši
Meni su kranovi brodogradilišta u Bijeloj, šetnje do Đenovića i priče o lepotama Herceg Novog i Igala postali deo lične mitologije iz detinjstva. Izdvajam šetnju sa majkom pre pola stoleća – u Baošićima smo išli jako dugo uzbrdo, Boka se sve više otvarala pogledu.
Ušli smo u kamenu kuću, u polumračnu prostoriju gde nas je dočekao čovek izboranog lica. Unaokolo su bile nagomilane makete jedrenjaka i razni predmeti koji su mi izgledali kao veoma stare igračke.
Početkom sedamdesetih, taj čovek je mogao imati već blizu osamdeset godina.
Njegov hrapav glas, neobičan akcenat koji se jasno razlikovao od jednako neobičnog akcenta ovdašnjih ljudi, neki sok od razmućenog sirupa i bleštava svetlost koja se trudila da prodre unutra, ali je mogla samo da kroz okvira prozora baci jedan snop na ćilim sa nerazumljivim šarama.
Mnogo docnije sam saznao da sam sa majkom bio u privatnom muzeju bivšeg austrougarskog, a potom jugoslovenskog kraljevskog pomorskog oficira, pilota i slikara Miroslava Šturmbergera. Iako slovenačkog porekla, zavoleo je Boku i odlučio da tu ostane.
Ostavio je testamentom svoju privatnu zbirku mesnoj zajednici. Zemljotres 1979. i nebriga, dugo su se rugali njegovom životnom delu. Obradovao sam se kada sam saznao da je muzej obnovljen.
Tada nisam znao, a sada znam, da je težak uspon i boravak u kamenoj kući punoj legendi o dalekim morima bio jedan od najlepših majčinih poklona. Nešto od staračke priče ispričane drhtavim glasom, nešto od atmosfere iz Kuće starog kapetana, nešto od mirisa i boja tog letnjeg dana, ostavilo je krasnopisom trag na mojoj duši.
Kiša nad Bokom
Od početka devedesetih nisam više boravio u Baošićima. Do pre nekoliko godina se nisam zadržavao ni u Tivtu, on je za mene bio tek vazdušna kapija Boke, čekali su me Herceg Novi ili Kotor. Ali sam jednom odlučio da ostanem tu za vikend sa sinom koji živi u Berlinu.
On je hteo da provede koji dan na obali bez prevelikog udaljavanja od aerodroma kako bi se opušteno vratio u Nemačku. Šetali smo obalom, dobro jeli u u Sidru, obišli Porto Montenegro – skorojevićki implantat na starom telu Boke. "Zatvorene škure" pokazuju da ova "Budva za elitu", nastala na mestu Arsenala, vojnog područja sa 120 godina tradicije, ima mnogo praznih stanova.
Razgovarao sam sa sinom o prezimenu koje nosimo. Rekao sam mu – iako je prezime poticalo sa crnogorskog severa, u ovoj maloj zemlji moglo bi se desiti da i ovde, u Boki, sretnemo prezimenjaka – a to je u crnogorskom poimanju međuljudskih odnosa značilo da smo sreli nekog bliskog, makar ga pre toga nikada i ne videli.
Ali Dedovića ima i van Crne Gore. Aktuelni mostarski muftija, recimo. Ili Martin fon Dedović, visoki austrougraski oficir i inženjer s prelaza 18. u 19. vek. On je preuređivao utvrđenja pri odbrani Ulma, a istakao se i u opsadi tada osmanskih gradova Gradiške, Beograda, Šapca. Umro je kao zapovednik Petrovaradinske tvrđave.
Kiša je prekinula moju ponovo otkrivenu crnogorsku strast – maltretiranje potomaka istorijom – oteravši nas u jedan kafe. Pod tendom smo ćaskali i gledali kako more bockaju nebeske iglice u čudesnoj tivatskoj akupunkturi.
Da, čak i kiša nad Bokom ume da bude lepa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
