Erve Kubi: "Potrebna je promena naše svesti i našeg uskog ugla posmatranja"
Godine života između Francuske i Alžira, na suprotnim obalama Mediterana, večita su inspiracija Ervea Kubija. Njegovu trupu iz Kana gledaćemo u okviru 17. Beogradskog festivala igre na sceni Ateljea 212. "Varvarske noći" se oslanjaju na istoriju, prateći ljude bez porekla, sa sličnim pedigreom i iskustvom.
Izvor: B92
Komad govori o Imazigenima, slobodnim ljudima, kao svojevrsna posveta onima koji su uprkos ratovima govorili o jedinstvu, koji su okretali leđa tvrdnjama o identitetu, koji su uzimali najbolje od svakoga i poštovali čoveka kao svoju himnu. Diplomirani farmaceut i najbolji student svoje generacije u Francuskoj, Erve Kubi je danas jedan od najzanimljivijih evropskih koreografa.
Šta Vas je inspirisalo da kreirate "Varvarske noći"?
"Ovo delo je nastavak priče 'Šta dan duguje noći' nastale po romanu Jasmine Kadre. "'Varvarske noći' ili 'Prve zore sveta' govore o mediteranskom basenu."
Pokušavate da pomirite podele među ljudima sa različitih strana Mediterana za koje verujete da zapravo imaju mnogo toga zajedničkog. Zašto je to važno?
"Biti Mediteranac, danas znači biti Francuz ili Italijan, Marokanac ili Tunižanin, ali naša mediteranska civilizacija je mnogo više od pojma nacije. Mislim da je neophodno da svi poveruju u jedinstvenu kulturu, istovremeno podeljenu i povezanu, kako bi se kreirala zajednička budućnost. Ko su bili Varvari sa Severa, misteriozni ljudi sa mora, pominjani u Bibliji, u hronikama i na drevnim spomenicima, o kojima se uvek govorilo bez pravog zaključka? Ko su bili Varvari sa Istoka, oni Persijanci, Jonjani, Vavilonci, arapski muslimani? Iz koje nepoznate, zaboravljene, prerađene, asimilovane ili izbrisane istorije smo ih nasledili? Pokušao sam da rasvetlim ono što osećam da je najlepše: vekovnu mešavinu kultura i religija, kakva dopušta da skiciramo temelje zajedničke geografije na kojoj danas stojimo, najčešće bez znanja."
Deluje ambiciozno. Kako igra može pomoći da se kreira univerzalna kultura za kojom tragate?
"Inspiraciju sam pronašao u istoriji i kulturama nekadašnih civilizacija. U koreografiju sam uneo različite elemente, poput 'zurkane'. U pitanju je drevni persijski stil rvanja i dalje popularan u Iranu. Zatim, romantične vizije XIX veka, strast za kristalima i nakitom arapskih i gotskih kultura... Najvažnija mi je bila dramaturgija, kako bi poruku preneo pokretom. Želeo sam da govorim o strahu, jer strah je uvek od nepoznatog. Ako pružite ruku i pokušate da razumete suseda, onda možda uspete da izgradite budućnost zasnovanu na poštovanju, poverenju i razumevanju. Igra nam pomaže, svojim univerzalnim jezikom.
Alžir je napadan mnogo puta. Da li je moguće prevazići tu istoriju ratovanja?
"Alžir nije bio Alžir pre dolaska fracuskih kolonizatora. Pre toga, na tom prostoru su živela brojna plemena u dobrim odnosima, ali nije bilo države, što nas ponovo vraća pojmu nacije. Čak i u Evropi imate nezavisne entitete, Korzika u Francuskoj, Katalonija u Španiji... Ne ratuju samo nacije. Neki ljudi jednostavno osećaju da su napadnuti. I danas imate primer migranata. Kao umetnik, osećam povlačenja u savremenom društvu, i smatram da je potrebna promena naše svesti i našeg uskog ugla posmatranja. Voleo bih da ljudi otvore oči, da postanu zainteresovaniji za stvari koje nisu ono što znaju ili misle da znaju, da se otkriju druge kulture koje su temelj ovog istog sveta.
Zanimljivo je da ste za svoje alžirske korene saznali tek sa 25 godina. Kako je izgledalo učiti o svom nasleđu kao odrasla osoba?
"Bio je to šok, ali i prilika da istražim deo svog, do tada nepoznatog života. Da bolje razumem svoje roditelje koji su želeli da postanu veći Francuzi od samih Francuza, pa su me odgajali u skladu sa francuskim načinom života. Kada spoznate svoje korene kao odrasla osoba, postoji nekoliko scenarija: odbacivanje, prihvatanje i znatiželja. Ja sam se odlučio za treću opciju. Ja sam Erve i ponosan sam na to francusko ime. Takođe, veoma sam srećan što sam odrastao u multikulturalnoj sredini koja mi je ponudila horizonte za istraživanje.
Zašto ste napustili farmaciju i okrenuli se igri?
"Sa 15 godina bio sam primljen u Međunarodni centar za igru Rozele Hajtauer u Kanu. Kasnije sam otišao u Operu u Marsej, pa u Koreografski centar u Nant, radio u briselskoj trupi Tor, ali i u Koreografskom centru u Kanu... Svoju trupu sa osnovao daleke 2000. godine. Paralelno sa studijama igre, studirao sam farmaciju. Moji roditelji su želeli da steknem dobru diplomu. Ja sam želeo da igram, a istovremeno sam hteo da moji roditelji budu ponosni na mene. Dobio sam diplomu farmaceuta da bih im udovoljio, ali nisam mogao da podnesem da radim u apoteci i nisam odoleo porivu da igram. Srećom, nisu bili previše razočarani. Verujem da su stali iza moje odluke tek kada sam od ministra kulture Francuske nagrađen Ordenom viteza umetnosti i književnosti. Bilo je to 2015. godine. Ipak, farmacija me je naučila istraživanju. Danas eksperimentišem i istražujem kada radim na koreografiji. Tako sam konkretno za ovaj komad koji donosimo u Beograd istraživao orjentalno slikarstvo, arhitekturu, poeziju, muziku....
U svom pristupu kombinujete sve vrste igre, od drevnog afričkog pokreta do hip-hopa.
"Pokret mi nije zanimljiv ukoliko nema kvalitet i značenje. Pokreti su beskorisni ako ne nose neku misao. Inspiriše me energija, slikarstvo, arhitektura, ali i raspoloženje, gestovi svakodnevnog života ili pak ceremonijalni gestovi. Moje predstave posmatram kao putovanja, niz zanimljivih pejzaža.
Tako ćete doputovati i u Beograd?
"Da, veoma se radujem. Beogradski festival igre je važno mesto za sve koreografe i igrače. Ponosni smo što učestvujemo!"
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
