Bakman u misiji da zaseni Abu: "Mi protiv vas"
Ponovo je Frederik Bakman uspeo da protrese kritičku čitalačku javnost. Iz njegovog pera, a u izdanju kuće "Laguna" stiže štivo koje može da zaceli rane. Pre toga da ih otvori i dobro pročačka. Sukob na nivou dva grada, dva mentalno različita sklopa, dva individualca obolela od kolektivnog revanšizma i tvrdoglavosti. Uostalom, uverite se i sami. Sledi odlomak romana pred kojim su se poklonili i najsuroviji književni kritičari današnjice – "Mi protiv vas".
Izvor: B92
"Zora je, grad spava, pust je veliki put koji vodi iz Medvedgrada, ali ga pogledi devojaka ipak prate odozgo sa brda. One strpljivo čekaju.
Maja više ne sanja silovanje. Ne sanja Kevinovu šaku na svojim ustima, čitavu težinu njegovog tela kojom prigušuje njene krike, niti njegovu sobu sa hokejaškim peharima na policama i pod na kom je odskočilo dugme sa njene bluze. Sada sanja samo stazu za trčanje koja vodi oko Brega, a i sada je vidi. Kao i ono kada je Kevin tuda trčao sam, a ona iskoračila iz mraka sa puškom. Prislonila mu je cev na glavu, dok je drhtao i plakao, moleći je za milost. U snovima ga ubija, svake noći.
Tras. Tras.
Koliko puta je ova mama navela svog sina da se zakikoće? Koliko je puta on nju naveo da se nasmeje na sav glas? Sve u nama kao da se izvrne naopako kada to prvi put učine namerno, kada primetimo njihov smisao za humor. Kada se šale i kada nauče da manipulišu našim osećanjima. Ako nas vole, ubrzo potom nauče da lažu iz obzira prema našim osećanjima, i prave se da su srećni. Toliko brzo nauče šta mi želimo. Umišljamo kako ih poznajemo, ali oni imaju svoje foto-albume, a u prazninama između slika iznenada odrastu.
Koliko li je samo puta ova mama stajala kraj auta ispred kuće, gledala na sat i nestrpljivo dozivala sina? Danas ne mora. Dok je ona pakovala stvari, on je nekoliko sati ćutke sedeo na suvozačkom mestu. Njegovo nekada tako mišićavo telo sada je tanko, posle nekoliko nedelja u kojima je morala na silu da ga hrani. On gleda kroz prozor, u prazno.
Šta sve mama može oprostiti svom sinu? Kako može da zna unapred? Nijedan roditelj ne pomisli da će njihov dečačić kada poraste jednog dana biti počinilac krivičnog dela. Ona ne zna kakve košmare on sada ima, ali se iz njih budi uz vrisak. Još od onog jutra kada ga je zatekla na stazi za trčanje, ukočenog od hladnoće, zanemelog od straha. Upiškio se, a suze očajanja su mu se smrzle na obrazima.
Silovao je jednu devojku, a to nikada niko neće moći da dokaže. Uvek će biti ljudi koji će tvrditi da se samim tim izvukao, da je njegova porodica izbegla kaznu. I u pravu su, naravno. Ali njegovoj mami to nikada neće izgledati tako.
Tras. Tras. Tras.
Kada je auto krenuo putem, Maja ga je pratila pogledom sa brda, znajući da se Kevin više nikada neće vratiti tu. Da ga je slomila. Uvek će biti ljudi koji će tvrditi da je samim tim ona pobedila.
Ali njoj to nikada neće izgledati tako.
Tras. Tras. Tras. Tras.
Stop-svetla su se upalila samo na tren, mama je bacila poslednji pogled u retrovizor, ka kući koja je nekad bila dom, i mrljicama lepka na poštanskom sandučetu s kog je prezime „Erdal“ skinuto slovo po slovo. Kevinov tata je sam napunio stvarima drugi auto. I on je onog jutra stajao pored mame na stazi za trčanje i posmatrao svog sina kako leži tamo sa uplakanom duksericom i umokrenim pantalonama. Njima se život raspao još mnogo
pre toga, ali je ona tek tada ugledala krhotine. Tata je odbio da joj pomogne dok je upola vukla, a upola nosila dečaka kroz sneg. Od tada je prošlo dva meseca, a Kevin za sve to vreme nije izašao iz kuće, dok njegovi roditelji jedva da su razmenili ijednu reč. Muškarci sebe definišu na mnogo preciznije ograničene načine nego žene, život ju je naučio tome, a njen muž i sin su oduvek sebe definisali kroz jednu jedinu reč: pobednici. Činilo joj se da je otac dečaku oduvek utuvljivao u glavu jednu istu poruku: „Postoje samo tri vrste ljudi. Oni koji pobeđuju, oni koji gube i oni koji to gledaju.“
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
