Vanredno stanje u Gruziji

Pročitajte izveštaje iz Gruzije koje je slao Metju Kolin, dopisnik BBC-ja i autor knjiga &quot;This is Serbia Calling: Rokenrol radio i beogradski pokret otpora&quot; i &quot;Izmenjeno stanje&quot;.Vanredno stanje u GruzijiIzveštava Metju Kolin iz Tbilisija BBC News, 16. novembar 2007. Bilo je jutro nakon najgoreg akta nasilja koji se desio nakon mnogo godina glavnom gradu Gruzije, i grad je bio u stanju šoka i neverice. U toku vanrednog stanja koje je zaveo predsednik, Mihail Sakašvili, samo je televizijskom kanalu koji finansira vlada bilo dozvoljeno da emituje vesti. Nezavisne stanice prikazivale su filmove i sapunice. Pro-opozicioni kanali bili su zatvoreni. Prethodnog dana, policija je koristila suzavac, palice i vodeni top da razbije proteste hiljada pristalica opozicije koji su šesti dan u nizu demonstrirali ispred gruzijskog parlamenta i tražili prevremene izbore i ostavku predsednika. Pored medija koji se maltene nisu čuli i mnogo ljudi koji su se previše plašili da otvoreno razgovaraju telefonom, jedini način da se sazna šta se zaista desilo bio je da se obiđe grad i da se ljudi, licem u lice, pitaju šta su videli. Moja prva stanica bila je crkva na vrhu brda, visoko iznad Tbilisija. Čuo sam da su se neki antivladini demonstranti tamo sakrili nakon što su se protesti završili. Grupice mladih ljudi okupljale su se i muvale unaokolo, dok su neki još nosili bele poveze za glavu koji su postali simbol protesta i medicinske maske koje su koristili kao zaštitu od suzavca koji je ispaljivala policija. Jedan mladić mi je rekao da su on i njegovi prijatelji u panici pobegli kad je policija jurnula. Trčali su uzbrdo do crkve gde su ih sveštenici preko noći sakrili u podrumu. Pokazao mi je gumeni metak za koji kaže da je policija ispalila na njega. &bdquo;Ovo pokazuje kakvu slobodu imamo u ovoj zemlji,&ldquo; kaže on. Otišao sam odatle u staru oronulu bolnicu u kojoj je prihvaćeno na stotine ljudi koji su povređeni u sukobima. U maloj prašnjavoj sobi ležao je sredovečni čovek sa slomljenom ključnom kosti i povređenim plućima. Rekao je da je izašao da potraži rođaka koji je nestao u haosu prethodnog dana. Ali, on je završio u svađi sa policajcima koji su onda stali u red i smenjivali se dok su ga udarali i šutirali sve dok konačno nisu stigla kola hitne pomoći. Kasnije me na konferenciju za štampu pozvao jedan opozicioni političar koji je vodio proteste. Ruka mu je bila uvijena u zavoje, na glavi je imao ranu, a na licu posekotine. Pokazao je na svoju izudaranu glavu i jednostavno rekao: &bdquo;Ovo je lice demokratije u Gruziji.&ldquo; Mnogi ljudi u zemlji su duboko potreseni zbog stvari koje su se desile. Jedna prijateljica mi je rekla da je došla kući i zatekla svog sinčića kako igra igru &bdquo;policija i demonstranti&ldquo;. Koristio je zamišljeni mitraljez da razbije demonstracije. Izgledalo je da se realnost ne razlikuje mnogo. Nakon što je okončala proteste, policija je napala pro-opozicionu televizijsku stanicu za koju su vlasti tvrdile da je navodno pozivala na rušenje vlade. Jedan od urednika rekao je da su ljudi sa crnim maskama upali u studio i pod pretnjom oružjem naterali novinare da legnu na pod. Onda su razbili opremu i ukrali hranu iz kantine. Dok nije u potpunosti bilo moguće da proverim ono što mi je ispričao, prijateljica koja je bila tu u toku upada rekla mi je da je bila primorana da traži sklonište i sakrije se u obližnjoj zgradi nakon što je policija po ulicama ispaljivala gumene metke jedan za drugim. Naredne večeri rečeno mi je da dva visoka saveznika predsednika Sakašvilija žele da mi daju svoju verziju događaja koji su uzdrmali gruzijski glavni grad. Pozvali su me na ponoćni brifing preko puta parlamenta. Da, priznavali su, ono što se desilo bilo je užasno i žalosno. Da, priznavali su, to je načinilo štetu slici Gruzije kao jednoj od najnaprednijih i demokratskih bivših sovjetskih republika. Ali želeli su da shvatim šta oni misle da stoji iza svega toga. Televizijski kanal koji podržava vlada prikazivao je u tajnosti napravljene snimke onoga za šta su vlasti govorile da su telefonski razgovori i sastanci između gruzijskih opozicionih lidera i radnika obaveštajnih službi iz ruske ambasade. Gruzija je zaglavljena u sve žešćem diplomatskom sukobu sa Moskvom od kako je predsedik Sakašvili došao na vlast i zarekao se da će zemlju približiti Zapadu. Često je optuživao Kremlj da pokušava da ga sputa. Ovog puta, kako su mi dvojica političara rekla, ruski špijuni pokušavali su da iskoriste proteste u pokušaju da izvedu puč. Tvrdili su da je postojala istinska pretnja za državu koja se morala rešiti pre nego što zbog nje Gruzija zapadne u haos. Ne, tvrdili su da policija nije neumereno reagovala.Boni M u zoni sukoba u Južnoj OsetijiIzveštava Metju Kolin iz Tamarešenija The Observer, 23. oktobar 2007. Oblaci žute prašine dizali su se sa sasušene zemlje dok se naš rasklimatani auto zanosio i ječao kako se penjao uz zemljani put koji kruži oko teritorije koju drže separatistički pobunjenici iz Južne Osetije &ndash; preko vrha pa se spustio u selo Tamarešeni. Svuda oko nas bili su minibusevi, rasklimatane stare lade i mnoštvo ljudi koji peške i sa mukom vuku preko uskog stenovitog prolaza da dođu na svirku. Duž puta nalazili su se naoružani muškarci u maskirnim uniformama koji su držali stražu od potencijalnih snajperista. Bend je već projurio pored nas u grupi crnih vozila sa vučom na sva 4 točka uz policijsku pratnju, zauzimajući i traku u suprotnom smeru u smelom gruzijskom stilu. Ovde, u kavkaskoj oblasti, nikad ne fali suludih i nepotvrđenih glasina koje se predstavljaju kao istina, ali one o skorom dolasku grupe Boni M (Boney M) delovale su isuviše nadrealno, čak i meni. Ipak, ispostavilo se da su istinite: Boni M (ili makar grupa koja sebe naziva Boni M) trebalo je da sviraju uživo u zoni sukoba u Južnoj Osetiji. Južna Osetija nije baš mesto na kom biste očekivali da gledate vodeće svetske izvođače disko himni za venčanja. To je mesto na kom pucnjava često počinje čim padne noć. Mesto gde više ne traje rat, ali gde nema ni pravog mira. Gde napetost raste cele godine. A svirka je trebalo da se održi u nekom malom, udaljenom selu&hellip; Ali, to će doći kasnije. U vreme ručka, čila pedesetdevetogodišnja pevačica ovog benda, Marša Beret, držala je brifing za štampu u foajeu sa hromiranim staklima u jednom od malobrojnih gruzijskih &bdquo;elitnih&ldquo; hotela. Pesme Boni M-a dugo su bile popularne u bivšem Sovjetskom savezu; oni su bili jedan od malobrojnih zapadnih bendova koji je dobio dozvolu Komunističke partije da drže koncerte u SSSR-u pre nego što je pao. Ali, koliko je Beretova zaista znala o mestu na kom će da se šepuri u svojim fanki stvarima- u nestabilnom konfliktnom regionu koji ima potencijal da postane tačka oružanog sukoba između Gruzije i njenog moćnog suseda, Rusije? &bdquo;Ne mnogo&ldquo;, iskreno je priznala. &bdquo;Ali, pošto je ovo festival mira, zaista sam, zaista, počastvovana što sam pozvana da dođem i učestvujem.&ldquo; &bdquo;Ne plašite se što idete u zonu sukoba?&ldquo; pitao sam. &bdquo;Ne&hellip; da se plašim?&ldquo; odgovorila je, nakratko malo nervozna. &bdquo;Da li bi trebalo da se plašimo?&ldquo; Onda se srdačno nasmejala i prebacila se na način na koji nastupa diva šou biznisa: &bdquo;Ne&hellip;mi ćemo da izvodimo muziku! O, ovo je sjajno! Učinićemo da se ljudi dobro osećaju uz naš nastup. Dodaćemo gas na sceni i izvesti one hitove Boni M-a!&ldquo; Neke reči koje je Beretova upotrebila &ndash; kao što je &bdquo;festival mira&ldquo;- zahtevaju malo objašnjenje. Južna Osetija je neznano parče siromašne zemlje na gruzijskoj planinskoj granici sa Rusijom. Otprilike je veličine Somerseta i ima manje od 70.000 stanovnika. Uprkos ovome, od rata koji se između ove dve strane desio u ranim devedesetim u kom je živote izgubilo na stotine ljudi, separatisti pokušavaju da se odvoje od Gruzije, proglase nezavisnost i na kraju se pridruže Ruskoj Federaciji. Kada je nova prozapadna vlada Gruzije došla na vlast nakon Ružičaste revolucije 2003. godine, zarekla se da će vratiti Južnu Osetiju. Koncert Boni M-a trebalo je da bude deo njene kampanje &bdquo;srca i umova&ldquo;, da pokaže separatistima da Gruzija ima sve najbolje melodije- da će život biti mirniji, bogatiji, i verovatno više u fanki stilu ukoliko se vrate pod kontrolu vlade. Separatiste u Južnoj Osetiji podržavaju Rusi koji su im dali ruske pasoše i obećali da će štititi njihove interese ukoliko rat ponovo izbije. Za separatiste, Gruzija predstavlja neprijatelja, i oni ne žele njen deo. Odatle noćna pucnjava i, s vremena na vreme, sevanje raketa. U lobiju hotela u kom je Marša Beret držala pres konferenciju, naleteo sam na Vladimira Sanakojeva, koji je ključni čovek kampanje za skidanje separatističkog predsednika Južne Osetije koju finansira gruzijska vlada. Sanakojev ovde nije bio slučajno: bend je angažovan da svira na &bdquo;festivalu mira&ldquo; za njegovu antiseparatističku ideju, iako to možda nisu shvatili. Sanakojev je sjajan pripovedač i posvećeni aktivista koji kaže da je izbačen iz Južne Osetije jer je javno govorio protiv separatista &ndash; pod pretnjom oružjem vezan, ubačen u auto i bukvalno isteran. Kada sam ga sreo pre nekoliko meseci, on je izvaljivao vulgarne viceve i nazdravljao Kraljici sa prepunom čašom vina. Ali, sada, on je orkestrirao nastup ležerno i odlučno. &bdquo;Kako ovaj koncert može da pomogne u rešavanju sukoba u Južnoj Osetiji?&ldquo; pitao sam ga na ruskom, jer slabo govori engleski. Sanakojev je odgovorio u stilu političara na dužnosti, što on i jeste: &bdquo;Koncert je kao poruka mira&ldquo;, tvrdio je. &bdquo;Boni M, grupa poznata u celom svetu, dolazi u zonu sukoba. To znači da ljudi u zoni sukoba hoće da slušaju muziku, pevaju pesme i igraju. To znači da je ovo koncert od ogromnog značaja.&ldquo; Ali, zašto od svih izabrati baš Boni M? Objasnio je da je tako zato što njihov ritam ima &bdquo;kavkaski duh&ldquo;. I zato što ih on voli. Onda su se Sanakojevi mladi aktivisti okupili oko benda noseći žute majice antiseparatističke kampanje i pozirali pred televizijskim kamerama. Gruzijcima se ovo dopadalo: stranci, pop zvezde, štaviše, podržavaju našu kampanju da skinemo buntovnike i vratimo našu značajnu teritoriju! Disko veterani su se na kratko pojavili u gorkoj kavkaskoj drami koju izgleda skoro da nisu razumeli. Nije ovo prvi put da gruzijske vlasti koriste pop propagandu za svoje političke ciljeve. Ova bivša sovjetska republika ima mladu vladu sa zapadnim obrazovanjem: predsednik ima samo 39 godina, a neki ministri u vladi su tek ušli u tridesete. Nije baš da ih možemo nazvati gomilom mladih rejvera, ali oni su svakako u godinama u kojima razumeju motivacionu snagu rokenrola. I zaista, Ružičasta revolucija koja ih je dovela na položaj bila je delom politički protest, a delom rok festival. Pre četiri godine, kada su korupcija, siromaštvo i pokradeni izbori podstakli masovne demonstracije ispred gruzijskog parlamenta, grupa najpoznatijih rokera iz zemlje došla je kamionom pod plaštom noći, postavila improvizovanu binu i počela da svira non-stop, tako održavajući zajednički duh. Kako su dani prolazili i temperatura padala, oblaci su se provalili i iscrpljeni prljavi i mokri revolucionari drhteći su se šćućurili ispod celofana i zapalili mangale da se zgreju i osuše. Ali bendovi su nastavili da sviraju, zarobljeni u ritmu. &bdquo;Zvali smo ih &bdquo;kišni muzičari&ldquo; jer jednostavno uprkos vremenu nisu prestajali,&ldquo; rekao mi je jedan od začetnika revolucije. &bdquo;Jedne noći u 3 sata im je eksplodirala oprema od kiše, ali oni su i dalje svirali.&ldquo; Rok muzika se koristila kao kulturno oružje i u drugim mirnim revolucijama koje su se dešavale na bivšem komunističkom istoku početkom ove decenije. U Srbiji je 2000. godine stodnevnim festivalom započelo odbrojavanje do rušenja Slobodana Miloševića. Među stotinama hiljada ljudi koji su izašli na ulice na dan revolucije bilo je mladih koji su sebe videli kao deo &bdquo;izgubljene generacije&ldquo; Srbije. Osećali su da im je Milošević oduzeo mladost u godinama nacionalističke agresije i međunarodne izolacije. Beogradski ustanak bio je njihova osveta: dok su se taktovi elektronskog ritma čuli iz zvučnika postavljenih na kamionu, protestanti su prokrčili put kroz redove policije i upali i zgradu parlamenta. &bdquo;Bilo je kao na filmu- parlament gori, sa zvučnika se čuje tehno, ljudi na ulicama plešu ne znajući da li će vojska da krene&ldquo;, seća se kasnije jedan Srbin. &bdquo;Mislim da je to bila jedna od najluđih žurki u istoriji sveta.&ldquo; &bdquo;Žurka&ldquo; se 2004. godine preselila u Ukrajinu za vreme događaja koji je postao poznat pod imenom Narandžasta revolucija. Ogromna bina u srcu Kijeva, glavnog grada zavejanog snegom, primala je rok bendove, narodne trubadure i tradicionalne horove koji su konstantno pristizali, kao i pobednicu takmičenja za pesmu Evrovizije, Ruslanu. Zabavljali su masu i održavali proteste iz noći u noć u temperaturnim uslovima ispod nule sve do konačne pobede. &bdquo;Bilo je veoma posebno iskustvo za jednog muzičara da svira na toj bini u tom periodu,&ldquo; rekao je jedan ukrajinski pevač koji je tu nastupio. &bdquo;Mnogo ljudi bilo je spremno da umre za tu stvar. To je bilo kao rat, ali u isto vreme i kao karneval u Rio de Žaneiru.&ldquo; Ovi revolucionari dvadeset prvog veka shvatili su da rok muzika može da se obraća ljudima do kojih političari ne mogu nikad da dopru, i inspiriše na načine kakve govori i manifesti nikad ne bi mogli ni da se nadaju da će dostići. Izgleda da je takva logika delom navela gruzijsku vladu da unajmi disko grupu iz sedamdesetih da svira za &bdquo;mir&ldquo; u južnoosetijskoj zoni sukoba, iako se mora reći da je ovo sveukupno teži teren. Sumrak se brzo hvatao dok je grupa izlazila na improvizovanu binu ispred ogromnog žutog antiseparatističkog banera. Masu od nekoliko stotina ljudi već je zagrejao harmonikaš koji je odsvirao izbor folk pesama, dok su ljudi skandirali: &bdquo;Pobeda!&ldquo; nakon što je gruzijski reper, Lekeseni, izveo himnu antiseparatističke kampanje. Zvuk je već bio toliko jak da zatrese zemlju u krugu od nekoliko milja, i tamo gde su separatistički vojnici ukopani na položajima. Ubrzo je postalo jasno da je ovde samo jedan član iz originalne postave Boni M-a: Marša Beret, pomognuta jednim triom i pratećom trakom. Disko revija je takođe izgledala pomalo neugledno jer je bend izgubio svoje kitnjaste kostime za nastup negde na putu do Gruzije. A ako su bili iznenađeni što sviraju u ruralnom okruženju na prašnjavom seoskom trgu dok stražar na krovu iznad njih puni pušku, nisu dozvoljavali da se to primeti. Kako je ovo bila zona sukoba, oni su očito rešili da bi dobra ideja bila da ponove jedan od njihovih loših pokušaja društvenog komentara, mučni &bdquo;Belfast&ldquo; sa svojim apsurdno naivnim stihovima o &bdquo;nevoljama&ldquo; u Severnoj Irskoj. Jedan stih ove pesme- nešto o tome da je &bdquo;mržnja koju jedni prema drugima osećate prošlost&ldquo; jeste zvučao donekle značajno na mestu na kom se istorijom manipuliše za političku korist, ali ljudi iz Južne Osetije ovde nisu došli da bi im gomila pevača iz inostranstva držala predavanja o potrebi za oproštajem i mirnim pomirenjem. Došli su da igraju, i stvarno su počeli da reaguju tek kada je grupa počela da svira klasike za beg od realnosti poput pesama &bdquo;Rasputin&ldquo; i &bdquo;Sunny&ldquo;. A onda, iznenada, kada su se sa snimka začuli besmrtni rifovi pesme &bdquo;Daddy Cool&ldquo;, na drugoj strani trga nastupila je nova vrsta uzbuđenja. &bdquo;Miša je ovde! Miša je ovde!&ldquo; neko je povikao. Predsednik Gruzije, Mihail Sakašvili, došao je i stao ispred bine da uživa u svom kulturnom trijumfu nad separatistima. Miša, kako uglavnom svi u Gruziji zovu predsednika Sakašvilija, radosno se osmehivao i usklađivao telo sa ritmom. Uzbuđena deca gurala su se kroz kordon njegovog obezbeđenja da bi zatražila autograme i slikala se sa svojim liderom. Iako Sakašvili za ovu priliku nije bio obučen u belo odelo u stilu Džona Travolte, po reakciji mase bilo je jasno da te večeri u Južnoj Osetiji postoji samo jedna pop zvezda: Dedi Kul, Fanki Predsednik. Shvativši ovo, bend je ponovo zasvirao &bdquo;Sunny&ldquo; i posvetio ga gruzijskom igraču broj jedan, dok sam ja sa njegovim čuvarima uspešno pregovarao da mu priđem i postavim jedino pitanje kog sam mogao da se setim koje je imalo ikakvog smisla: šta se nadao da će postići dovođenjem pevača u godinama na ovo udaljeno, nestabilno mesto izrešetano mecima. &bdquo;Pa, znate, ovo je vrsta disko pristupa rešenju konflikta,&ldquo; vikao je Sakašvili da bi se čuo od ritma koji je udarao. &bdquo;Ovim činom nadamo se da ćemo izmamiti ljude iz rovova, naterati ih da ostave kalašnjikove, dođu ovde i igraju sa ostalima, i shvate da ništa nije tako lepo kao mir, da ništa nije tako lepo kao pomirenje.&ldquo; &bdquo;Ovo mesto je poznato samo po ubistvima, nasilju i kriminalu,&ldquo; nastavio je. &bdquo;Sada dobija nešto novo, izgleda mnogo živopisnije, mnogo manje nasilno- jednostavno normalno. A biti normalan je ovde takva novina!&ldquo; Onda je predsednik Miša klimnuo glavom, okrenuo se u cipelama od meke braon kože i vratio se ritmu. &bdquo;Disko pristup rešavanju konflikta&hellip;&ldquo; Prosto sam morao da se nasmešim. Gruzijski lider ima čudesni talenat za smišljanje fraza za pamćenje, a ova mu je bila jedna od najboljih. Ali, šta je ona zaista značila? Svakako je dan disko hedonizma morao biti bolji od još jedne noći pucnjave u Južnoj Osetiji. Ali, kolika je verovatnoća da separatističke snage ostave oružje i u ovom procepu dođu da plešu i uhvate se za ruke u miru i ljubavnoj harmoniji? I da li bi se nadrealni događaj čiji smo svedoci upravo bili stvarno mogao opisati kao &bdquo;normalan&ldquo;? Ubrzo nakon što se koncert završio, moj telefon je počeo da zvoni i počeo sam da dobijam još neočekivanih vesti. Rečeno mi je da se druga članica originalne postave iz sedamdesetih, Liz Mičel, žalila da grupa koju smo upravo gledali nema prava da koristi to ime. Izgleda da je, nakon klasičnog rascepa od pre par decenija, Boni M postao predmet pravnog spora. Razne rivalske postave trenutno održavaju turneje širom sveta, koristeći isto ime i pevajući iste stare hitove. Mičelova tvrdi da je jedina originalna verzija njena verzija, a njene tvrdnje podržava nemački pop guru, Frenk Farijan, koji je začeo grupu Boni M pre mnogo godina. Bio je to čudan kraj još čudnijeg dana, ali nekako prikladan: kako se to u regionu Kavkaza često desi, ispostavilo se da su stvari mnogo komplikovanije nego što su izgledale. Diskoteka na otvorenom u zoni sukoba uz grupu koja je takođe postala žarište žestokog i nerešenog istorijskog spora. Moglo bi čak da bude i smešno da jedan od ova dva sukoba nije tako smrtno ozbiljan. Dok je naš auto krčio put iz sela planinskom stazom, svetla farova obasjavala su ljude u borbenim uniformama koji i dalje čuvaju stražu sa puškama, osmatraju i čekaju u mraku.