Plač mačke božije: Bajka o nikada snimljenom filmu Gorana Paskaljevića

Verovatno svi znaju za proslavljenog jugoslovenskog i srpskog reditelja Gorana Paskaljevića. Sa druge strane, malo njih zna za njegov film &quot;Mačiji plač&quot;.U pitanju je priča o devojčici koja je rođena sa nedostatkom kratkog kraka petog hromozoma i zbog toga je nesposobna za samostalan život. Oni koji imaju ovaj sindrom ne mogu da govore i da hodaju, već puze i mjauču, te se zbog toga ovaj poremećaj i zove &quot;sindrom mačjeg plača&quot;. Da stvar bude gora, devojčicina majka i otac su problematični ljudi sa margine društva. Grubi, i sami povređeni i odbačeni od društva, oni su se odmah odrekli takvog deteta. Kao neka vrsta spasioca i svetionika u oluji života pojavljuje se devojčicin deda Milan, radnik otpušten iz &quot;Namenske&quot;, koji se sada izdržava uzgojem zečeva i pravljenjem i prodajom šećerlema deci. Dobrodušan kakav jeste, i ma koliko i sam marginalizovan i odbačen, Milan želi svoju unuku, jer to je jednostavno ispravno. &quot;Na snimanju 'Posebnog tretmana' u nekoj pauzi na setu, upitao sam Ljubu Tadića, rukom pokazujući prvo na glavu, a zatim na srce, odakle on igra. Ljuba me je pogledao, zastao i podigao otvorenu šaku negde oko ramena, baš na idealnoj polovini između glave i srca, i zavrteo je kao da imitira ringišpil. 'Odatle igram', rekao mi je Ljuba. I to je to! I ja odatle gledam. Zato nekad gledam očima, nekad srcem, ali vidim ono što se susretne, pamtim samo ono između, u čemu oči i duša zajedno učestvuju.&quot; Međutim, on za to nema saglasnost bioloških roditelja (ćerka mu nikada nije oprostila što se posle smrti njene majke ponovo oženio, a zet mu je&hellip; pa&hellip; kreten), a &quot;&hellip;red je red&quot;, kako već peva Đorđe Balašević. &quot;Sve ja to poštujem jer više bilo bi ubica nego ptica koje odleću ka severu.&quot; Zakon je neumoljiv i Milan se, na putu ka svojoj unuci, suočava sa gomilom zakonskih prepreka i začkoljica. Ma koliko ljudi na koje nailazi u institucijama bili predusretljivi i spremni da mu izađu u susret, njegov poduhvat traje previše dugo.Ovde se u priči pojavljuje i proslavljeni režiser Goran Paskaljević, koji zajedno sa svojim prijateljem i saradnikom Đorđem D. Sibinovićem radi na scenariju za novi film. Paskaljević je u to vreme završio film &quot;San zimske noći&quot; o autističnoj devojčici. Želeo je da nastavi svoj započeti filmski ciklus u kome kroz priču o bolesti kao različitosti i drugosti prikazuje žal što društvo ovakve prilike ne koristi za sopstveni razvoj kroz empatiju, već poseže za konfliktom i sopstvenom devolucijom. U potrazi za takvom pričom saznali su za slučaj dede koji se bori za svoju unuku. &quot;Hoću da snimim još jedan, drugačiji film o bolesnoj devojčici. Film o razlici koje se svi kod nas plaše i zgražavaju. Hoću metaforu različitosti koja će pokazati da nije ljubav ako volimo samo one koji su nam slični. Hoću da pokažem kako možemo biti bolji ljudi samo ako shvatimo da nas razlika određuje prema drugima i prema sebi.&quot; Priča ih je toliko dotakla da oni počinju da pomažu deda Milanu (u stvarnom životu to je Zoran Živanović iz Kragujevca) u njegovoj borbi i granice između umetnosti i života se polako brišu. &quot;Agresija branilaca ljudskih prava bez predmeta ugroženosti skrenula mi je pažnju da pazim šta radim i govorim hiljadu puta više nego dečaci iz moje generacije koji su se voleli kao mi s devojčicama.&quot; Nekako se desilo da u to vreme i Sibinović i deda Milan obole i da je obojici bila potrebna pomoć. Paskaljević im je pomogao da se izvuku i izleče. Bili su na ivici smrti, a slavni reditelj je bio tu za njih i pomogao im je da izađu živi i, koliko-toliko, zdravi. Ironija je da je on u tom trenutku bio zdraviji od obojice, a da su ga obojica nadživela. Zato je i tako malo ljudi čulo za ovaj film. Autori su završili scenario, dobijena je i podrška Filmskog centra Srbije. Goran Paskaljević je bio pun energije i bio je spreman da dođe na set.Pretekla ih je smrt. Veliko Paskaljevićevo srce prestalo je da kuca, a film &quot;Mačji plač&quot; nikada nije snimljen. Ipak, ne želeći da toliki rad, energija i emocije koje su uložili u ovo delo budu bačene u vetar, Đorđe Sibinović je iste večeri kada je saznao za Paskaljevićevu smrt seo i počeo da piše bajku, bajku o režiseru, scenaristi i filmu na kome su radili. To je takođe bajka o jednom dedi, baki i unuci. Roman je završen za svega četrnaest dana, a objavljen je na dan rođenja preminulog reditelja. Izdavač je Službeni glasnik. Poput nesnimljenog filma i roman govori o različitosti kao potencijalu da razvijemo ili otkrijemo ono najbolje u nama. Bolesna devojčica, kao drugost, prilika je da ljudi pokažu kakvi jesu. Ili da otkriju kakvi jesu. &quot;&hellip;nema primera usvojene hendikepirane dece koji bi osnovano podržali samosvest o humanosti koju poslovično gajimo o sebi kao izraženom svojstvu našeg naroda. Takvo stanje pati za nas bolna činjenica: hendikepiranu decu usvajaju samo porodice iz inostranstva.&quot; Milan je svestan da je njegova borba gotovo uzaludna. On ne ispunjava uslove ni za hraniteljstvo, a još manje za starateljstvo. Njegova čovečnost se ogleda u neodustajanju od borbe za dete. On postaje otelotvorenje one čiste, nepatvorene dobrote koja postoji u nama. &quot;Ljudi zaziru od svega što ne razumeju, a plaše se svake razlike. Mirni su samo kada u okruženju prepoznaju iste primerke, sopstvene kopije. Nisu ljudi loši, ali su lenji da aktivno žive, teško se menjaju, a još teže prihvataju tuđe promene.&quot; Iako je tema mračna i crna, ovo je ipak bajka, pozitivan priča koja slavi život i dobrotu. Napisana je u slavu i na čast svih onih koji se, poput deda Milana, brane iz prazne puške. I koji ne odustaju od toga. Piše: Milan Aranđelović www.bookvar.rs