Darina uznosita gordost

Nabrajanje životnih stanica Dare Sekulić izaziva fascinaciju: Kordunski Ljeskovac, Italija, Split, Zagreb, Sarajevo. Vlasotince i opet Sarajevo. Isto je i sa književnim nagradama. Ja je ipak pamtim po jednom lepom danu.Divna Dara Sekulić (Kordunski Ljeskovac, 1931 - Sarajevo, 2021). Počivaj u miru. pic.twitter.com/aF5z8Pchkp&mdash; Amila Buturovic (@amila295) April 14, 2021Prema mome proračunu bila je to 1997. Kuća u kojoj je umro nemački književni nobelovac Hajnrih Bel bila je od 1991. mesto na kojem su pisci iz celog sveta mogli da nađu utehu &ndash; obično su ostajali bez otadžbine, bez slobode ili bez oba. Dobijali bi višemesečnu stipendiju i priliku da na obroncima Ajfela, negde na sredini puta između Ahena i Kelna, provedu vreme na idiličnom seoskom imanju. Dara u Belovoj kući Tamo sam i ja boravio 1994. Dara Sekulić je u Belovu kuću došla 1997. Mora da je bilo leto. Znam da smo razgovarali kao stari poznanici, iako je bila dve godine starija od moje majke. Još uvek markantnih crta lica, uspravnog hoda, žena koja je lepo starila. Mada sam pripadao potpuno drugoj generaciji, osećao sam da smo iz istog plemena. Ljudi koji su pisali i čije su se sudbine ukrštale u predratnom Sarajevu imali su taj osećaj zajedništva, da ne kažem književnog čopora. Sećam se njenih nastupa na književnim večerima, čak sam pred rat sedeo sa njom u širem društvu &ndash; to je bilo neizbežno u Klubu Svjetlosti ili u restoranu Društva pisaca. Ali tog leta 1997. Dara mi je delovala kao još jedan slučajno preživeli član posade uništenog svemirskog broda, koji je pomoćnim padobranom sleteo u Belovu kuću. A ja, koji sam istu vratolomiju doživeo koju godinu ranije, došao sam da njoj, novopridošloj brodolomnici, pokažem da nas ima još, da nije sama. Sa mnom je bio moj trogodišnji sin Andrej. To se ispostavilo kao velika prepreka u komunikaciji. Ne zbog Andreja već zbog Dare. Kada ga je ugledala i kada smo u voćnjaku ispred verande popili kafu, Dara nas je ostavila &ndash; sa mnom su bili Stevan Tontić i Darin sin Vladimir koji je došao da je poseti &ndash; da bistrimo naše beskonačne književne razgovore. Ona je odlučila da se druži sa Andrejem. Tako će ostati naredna dva sata. Čak je pronašla neki lavor, napunila ga vodom, i posadila dečaka u njega. Zvonki dečiji smeh odzvanjao je ajfelskim pobrežjem. Taj dan će mi ostati u sećanju. Roditelji dobro pamte kada su im deca bila srećna.R.I.P. Dara Sekulic. &#128420; Mila moja teta Dare. pic.twitter.com/2N7uyVOm0O&mdash; Mirjana Kusmuk (@MirjanaKusmuk) April 14, 2021Sarajevski susreti Docnije sam se viđao sa Darom kada bih književnim poslom dolazio u Sarajevo, gde se ona vratila 2002. Jednom je na Sarajevskim danima poezije &ndash; bila je to verovatno 2009. &ndash; pročitala pesmu o Branku Čučku, jednom od najznačajnijih srpskih pesnika iz Bosne i Hercegovine, kojeg je za života pratio glas kafanskog skandal-majstora. Mada sam se sa Čuletom davnih predratnih dana povremeno družio u kafanama, pesmu mu je napisala Dara. Poslednji put sam je video 2017. u Sarajevu za vreme književnog festivala Bookstan. Bila je u razgovoru sa piscem Vladimirom Pištalom, čiji je pokojni otac Boro bio deo njenog sveta. Samo sam je kratko pozdravio, ostavivši razboj njihovog razgovora da raspreda uspomene. Sada mi je žao što joj nikada nisam rekao da je one davne godine u Nemačkoj usrećila jednog trogodišnjaka, a time i njegovog oca. Pesnikinja ponikla iz bola Ono što znamo iz biografije Dare Sekulić ne može nas ostaviti ravnodušnim. Rođena je 1931. (neki kažu 1930.) u Kordunskom Ljeskovcu. Selo na granici Bosne i Korduna je u Drugom svetskom ratu teško stradalo. Stotine meštana su bile žrtve ustaškog terora, a potom i tifusa. Dara će 1942. izgubiti roditelje. Kao i milioni dece, iz tog rata će poneti bol siročeta. Ali i poneku sliku koja će, kao u njenim &quot;Zapisima o bilju i nama&quot; ostati iza nje da nas razneži: &quot;U sećanju mi je ogromna stara kruška ispred naše kuće. Bila je jača od zemlje iz koje je izrasla, od kuće i svih nas u kući &ndash; nadvisivala je ponekad i nebo iznad naših glava. A plod joj je bio sitan, kad rodi bilo ga je više nego lista. Tada bi pune sepete trpali u stogove sijena ili slame; odakle smo ih omekšale zimi izvlačili i jeli. Kruška hraniteljica.&quot; Za banjalučke Nezavisne Novine dala je 2013. intervju povodom snimanja filma &quot;Kordun, zemlja bez ljudi&quot; u kojem je i ona svedočila o svom detinjstvu. Tada je rekla: &quot;Danas selo Kordunski Ljeskovac, gdje sam rođena i provela rano djetinjstvo, više ne postoji. Nekada je imalo više od 300 domaćinstava, sada nema ni tri. Sve je zaraslo u korov, travu, nigdje nikoga... Iz mjesta u mjesto nalazila sam slične tuge, jedna stravična prošlost i sadašnjost, jedna užasna tragedija.&quot;Domsko dete Nakon pogibije roditelja, Dara Sekulić odrasta po dečjim domovima i đačkim internatima. Školovanje je za nju značilo nomadski život. Od sela Rujevac na Baniji, pa do gimnazije u Italiji, Splitu, Karlovcu, Zagrebu i Sisku. U Sarajevo je dovodi studij na Višoj školi za socijalne radnike. Od 1953. do 1992. Dara živi u Sarajevu, tamo stiče književni ugled, kao mlada pesnikinja upoznaje Branka Ćopića i Skendera Kulenovića, njen prepoznatljiv glas se sve više izdvaja. Slede knjige poezije, prevodi na druge jezike, nagrade kao što su Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Nagrada ZAVNOBiH-a, Zmajeva nagrada, nagrade Društva pisaca BiH, nagrada &quot;Skender Kulenović&quot;. Izbeglica sa unucima Početkom krvavih devedesetih, bilo joj je namenjeno još jedno izbeglištvo koje ju je sa dva unuka dovelo u Vlasotince, na jug Srbije. Dara Sekulić je ostavila zapis da je kao dete pronašla koru od limuna, ne znajući šta je to, a da je njena majka, objašnjavajući joj da se jarkožuta kora ne jede, limun zvala &quot;lemona&quot;. U Vlasotincu je zatekla stablo limuna u dvorištu svog domaćina: &quot;Osim lemonu, upoznala sam i jedan neobičan limun, jedinstven. Othranila ga je porodica Stanislava Stankovića u Vlasotincu... I u drugim vrtovima u voćnjacima Vlasotinca gledala sam i kadulju, bademe, krupne višnje i kivi; ukrasno drveće i puzavice juga, bokore lavande. Ne znam kakvo je bilo djetinjstvo i mladost ovog limuna, srela sam se s njim kad su njegovi krupni plodovi, ko zna po koji put, dozrijevali. Neodoljivo su me mamili da otkinem koji ali bilo bi to nedostojno ozbiljne žene.&quot; Patnja i prkos Stevan Tontić prepoznaje u njenim pesmama &quot;glas jednog patničkog, trpkog lirizma&quot; ali i &quot;umne volje da se sudbina (lična i sudbina roda) podnese&quot;. Nenad Grujičić je u svojoj Antologiji srpske poezije zabeležio: &quot;Poput morske školjke, pesme Dare Sekulić skrivaju tajne melodijske šumove i biserne note maternjeg jezika, često svedene na minimalistički okvir zvuka.&quot;Dara Sekulić(1931-2021)Jedna od najvećih jugoslovenskih i bosanskohercegovačkih pjesnikinja!Počivala u miru!&#128154; pic.twitter.com/9cDqkPRPjc&mdash; Pan Šejtan-efendija (@PanJJ3) April 13, 2021Ono što neki kritičari vide kao inovativnost u jeziku u stvari je tradicionalno rudarenje u jezičkim pothodnicima. U jednoj od najlepših pesama &quot;Duh snježnih visova&quot;, Dara Sekulić naporedo upotrebljava zaboravljene reči i one koja je ona u duhu jezika skovala. Malo ko bi u reči omarje prepoznao gaj omorika. Ježur je drhtaj jeze, a može biti i nešto što je naježeno, namreškano. Verovatno većina današnjih govornika srpskog nikada nije ni čula, a kamoli izgovorila ovakve reči. Znamo šta znači fejsbučiti, a za omarik ili omarje, za ježur nismo čuli. Ali pesnikinja je to čula i sačuvala za nas. Željko Grahovac je u panorami najnovije bosanskohercegovačke poezije &quot;Ponestaje prostora&quot; o Dari Sekulić zapisao da &quot;pjesnik nikada ne ostaje 'bez riječi', ni pred najstrašnijim licem stvarnosti &ndash; naprotiv. Riječ mu je posljednje uporište, onda kada jezik u svim drugim aspektima posustaje.&quot; Razumevanje posle smrti Osvrti na nečiji život, naročito kad tek nekoliko dana nije među nama, ponekad imaju odveć turobnu nit u sebi. Ne bih hteo da ta boja preovlada. Dara Sekulić se družila sa mlađim pesnicima, koji kao Abdulah Sidran i nisu više mladi. Jedan od njih mi je rekao da je Dara posle druženja u kafani, jako davno, bosa plesala na kiši. U toj slici ima života i čežnje, zato je navodim ovde, da pokolenja koja dolaze ne bi pomislila, kako oni pre njih nisu bili spremni da udišu život punim plućima. Za banjalučke Nezavisne novine Dara Sekulić je 2013. rekla: &quot;Društvo ima razumijevanja tek kad pjesnik ode iz života i kada ostavi iza sebe djelo. On je neprimijećen sve dok ne umre, kad umre i ostavi djelo, onda društvo ima čime da se hvali.&quot; Još pre nekoliko decenija književni kritičar Mithat Begić, kojeg je Stevan Tontić citirao u svom predgovoru &quot;Novijeg pesništva Bosne i Hercegovine&quot; iz 1990, pronašao lapidarnu formulu da opiše ovu jedinstvenu pesnikinju i njeno pesništvo: Uznosita gordost. Tako ću pamtiti i Daru Sekulić i njenu liriku.