verzija za stampu

Gospodine Koštunica, za kratko vreme mnogo toga se dogodilo u Srbiji. Ubijen je premijer Đinđić, pohapšeno je mnogo ljudi. Uhapšen je i osumnjičeni za ubistvo premijera, pripada Crvenim beretkama koje su rasformirane. Kako sve to tumačite?

Koštunica: “Ne mogu da se ne setim zapravo svega onoga što sam govorio u proteklih godinu-dve dana, ima sigurno više od dve godine kako sam upozoravao na opasnost od organizovanog kriminala. I kako smo dan za danom mogli da pratimo ubistva, otmice, pretnje, nesigurnost, nespokoj u Srbiji, i Srbiji i Crnoj Gori, a da se pri tom preko toga nekako olako prelazilo. Govorilo se zapravo o svemu od vremena do vremena, a da su ipak stvari pod kontrolom. Nije preduzimano ono što se moralo preduzeti, a to su, naravno, pre svega odgovarajuće zakonske mere i suočili smo se jednostavno sa velikom nesrećom, sa ubistvom premijera Srbije, sa vanrednim stanjem, sa merama koje ovog puta posle tog nesrećnog ubistva funkcionišu i dovode do otkrivanja počinilaca zločina i organizovanog kriminala u Srbiji, ali naravno, postavlja se pitanje da li je to sve moralo da se desi i da li se to moglo sprečiti ranije. Ja sam uveren da je moglo i ne mogu da ne podsetim da se na sva moja prethodna upozorenja odgovaralo dosta olako. I čak da sam bio napadan zbog toga, setite se samo ubistva Gavrilovića posle dolaska u moj kabinet i napada zapravo i na štampu, kako je moglo uopšte da se o toj stvari piše, napada na pokojnog Gavrilovića i sumnjičenja pokojnog Gavrilovića, napada, na kraju krajeva, na moje saradnike koji su sa njim razgovarali, razgovarao sam i ja jedanput sa njim. I to se ponavljalo vrlo često, čak i u samoj kampanji je bilo zazorno i sporno govoriti o postojanju organizovanog kriminala u Srbiji i veza tog organizovanog kriminala sa delovima, segmentima vlasti. Sada se pokazalo da je to sve tačno i pokazalo se da je bilo pogrešno nojevski zabijati glavu u pesak. Morali smo da se suočimo na odgovarajući način sa ovim velikim zlom. Sada se, naravno, postavlja pitanje da li je ovo suočavanje sa zločinom danas na pravi način. Da li su mere prave, da li su one adekvatne, jer nije stvar samo u tome da se organizovani kriminal iskoreni, već da se očuvaju institucije, i to ne bilo kakve institucije već demokratske institucije, institucije u začetku, i da se učvrsti nešto čega nije bilo, a to je vladavina prava.”

B92: Policija je za ubistvo premijera Đinđića osumnjičila čoveka koji je bio zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije nekadašnje Državne bezbednosti. Da li vas to čudi, i u kojoj meri?

Koštunica: “Svakako da to izaziva strah, ali i čuđenje i veliku zabrinutost. Radi se o većem broju ljudi, radi se o povezanosti sa jednim od kriminalnih klanova u zemlji, ali ne i jedinim. I tu opet zapravo dolazimo do jednog važnog pitanja. Ima ih više, očigledno je da su neki imali povlašćen položaj ili su pak u početku svi imali povlašćen položaj, pa se onda dosila jedna diferencijacija i neki su i dalje ostali zaštićeni, a neki ne.”

B92: Neke informacije kažu da su pohapšeni ljudi iz svih klanova zvučnih imena koja se ovde znaju.

Koštunica: “Ima još zvučnih imena koja nedostaju, ili nedostaju iz nekih klanova o kojima se govori i govorilo se od samog početka. To je nešto što nesumnjivo privlači pažnju i isto onako kao što se, bojim se, nekada u stara vremena govorilo o tome da pored seljaka i radnika postoji i poštena inteligencija, sada kao da se uvrežilo da, kada je reč o kriminalcima, postoje pošteni kriminalci. Znate i sami da je nekad postojao jedan klan, bila je jednom jedna država, bio jedan klan, preko Save i Dunava se taj klan podelio. Sem toga, onaj o kome je još zazorno govoriti, onaj u Surčinu, na jedan način povlašćen od oktobra 2000. godine, čije su mašine za asfaltiranje puteva letele pre izvesnog vremena u vazduh, i to nesumnjivo treba ispitati. Kao što treba ispitati i činjenicu da Skupštini grada Beograda od svih mera kada je reč o jačanju lokalne samouprave padne na pamet da izdvoji jedan deo zemunske opštine Surčin i od nje da pravi posebnu opštinu, odnosno da pokuša da napravi posebnu opštinu.”

B92: Da li ste vi čuli da su i Surčinci pohapšeni? Pominje se ono jedno čuveno ime.

Koštunica: “Ima još nekoliko zvučnih imena pored onih koji su pohapšeni. Ja hoću da verujem da će se u tome ići do kraja, jer to je veoma važno. Zaista, tu nikakve razlike ne može biti, nikakvog povlašćivanja ne može biti. U početku je bilo. Reći ću vam na onaj isti način na koji je zaprepašćenje izazvalo sve ono što je rečeno posle ubistva Momira Gavrilovića, da se u tom trenutku u medijima sa velikim podozrevanjem ili strahom moglo pisati o nekim poslovima kojima se ta družina preko Save i Dunava bavila. Čak su i pojedini zvaničnici, uključujući one čiji resor su unutrašnji poslovi, govorili o tome da se, eto, i kriminalni poslovi mogu legalizovati posle 5. oktobra. Oni se ne mogu legalizovati, a nekoliko meseci kasnije jedan nedeljnik je otvorio pitanje o asfaltnoj mafiji. Stvari su počele da se otvaraju. Trebalo je reagovati brzo i kada je reč o policijskim merama, reorganizaciji policije, trebalo je reagovati brzo kada je reč o odgovarajućim zakonskim propisima koji su morali biti doneti, ali ja vas podsećam da je negde u julu prošle godine donet ovaj propis kojim se omogućava formiranje specijalnih i mera i institucija za borbu protiv organizovanog kriminala, uključujući i specijalnog tužioca. Dakle, taj zakon je donet u julu mesecu, specijalni tužilac je izabran nekih desetak dana pre ubistva premijera Đinđića, u martu. Više od sedam meseci je prošlo od toga.”

B92: Upravo premijer Živković je na nekoj konferenciji za štampu rekao da su neke stranke kočile prolazak svih tih zakonskih mera kroz Saveznu skupštinu, pa je zbog toga sve to išlo relativno sporo. To je i otprilike i stranka koja je nekada vlast, nekada između vlasti i opozicije. Jeste li se tu prepoznali?

Koštunica: “Da, odmah ću vam reći u čemu je stvar kada je reč o republičkom propisu. On je donet jula meseca i od tada, od 27. jula, ako se ne varam kada je stupio na snagu, do marta meseca 2003. trebalo je da prođe više od sedam meseci da se izabere specijalni tužilac. To je prvo. Na saveznom nivou su takođe donošeni određeni propisi. Nijednog trenutka poslanici DSS-a nisu bili smetnja donošenju tih propisa, čak jedno vrlo komotno ponašanje u preostalom delu DOS-a, ili u DOS-u, kada je reč o stranačkoj disciplini, dolasku na sednice Saveznog parlamenta, gde se ponašalo vrlo liberalno i komotno, doprinelo je tome da se donošenje i tih propisa na saveznom nivou odloži. Ali, ovaj veoma važan, vezan za specijalnog tužioca donet je jula meseca i primenjen, kada je reč o izboru specijalnog tužioca sedam meseci kasnije.”

B92: Nedeljnik “Vreme” je u prošlom broju objavio stenogram prisluškivanih razgovora iz vremena pobune Crvenih beretki. Između, sada se to već priča, više neimenovanih ljudi i Dušana Spasojevića, dakle jednog od čelnika zemunskog klana. Tu se pominje i vaše ime. Spasojević, prema tom stenogramu, a čuje se da je to tačan stenogram, u jednom trenutku kaže, citiraću: “Nema sile osim Koštunice.” Znate li o čemu se tu radi?

Koštunica: “Problem je u nečemu drugom, kada je reč o jednoj drugoj stvari. Ne znam na koji način jedan transkript telefonskog razgovora može da dospe u javnost, iz dva razloga. Postoji tajnost, kada je reč o telefonskim razgovorima i samo u slučaju posebnog odobrenja državnih organa i odgovarajućih mera telefonski razgovori mogu biti prisluškivani. Dolazimo do druge stvari, novinski izvori u uslovima onoga što se zove vanredno stanje ne mogu objavljivati nešto što mogu po naredbi objavljivati samo državni organi. Prema tome, imamo jedan razgovor, ja ne znam da li je on autentičan i ne znam šta on zapravo kazuje, sem da postoji jedan broj čak i zvaničnika koji imaju kontakte sa ljudima koji se pominju u tom razgovoru. Moje ime se pominje kao ime nekoga ko ne učestvuje u razgovoru, nego kao nekoga ko ima određenu poziciju na političkoj sceni ili u institucijama, ili deluje kao neka integrativna ličnost u svim tim odnosima, i to je sve. Za mene je mnogo veći problem i zanimljivo je kako je to dospelo u javnost, da li je moglo dospeti u javnost, da li ima karakter državne tajne, ko su ostali sagovornici u tom razgovoru, i mnogo drugih pitanja. Ja ne znam, naravno, pošto se tim poslom prisluškivanja ni na koji način nisam bavio i bojim se da one mere koje su propisane nisu čak ni poštovane kada je reč o razgovorima ove vrste.”

B92: A da li ste vi ili neko iz vašeg kabineta imali kontakte u to doba, da li sa Legijom ili sa Spasojevićem, ili sa nekim iz Crvenih beretki?

Koštunica: “Nikakve razgovore, nikakve kontakte, i ja ću gledaoce i slušaoce B92 podsetiti na jedan jedini razgovor koji sam imao sa Miloradom Lukovićem Legijom. Desilo se to 8. oktobra, na poziv Zorana Đinđića, tada još nije bio premijer. Rekao je da bi želeo da me upozna, dakle nekoliko dana posle 5. oktobra, sa jednim interesantnim sagovornikom. Ja sam se sa njim sreo u Palati federacije. Razgovor je trajao 5 minuta. Svrha tog razgovora je, po želji Zoranovoj, bila da ono što je on znao i pre 5. oktobra, jer je bio u kontaktu i sa Legijom i sa još nekim brojem ljudi iz Crvenih beretki, da ono što je on uspostavio 5. oktobra i posle 5. oktobra na neki način bude utvrđeno, zajamčeno i susretom sa mnom, kao predsednikom Savezne Republike Jugoslavije. Samo lojalnost novim vlastima i ništa više, to je razgovor koji je trajao 5 minuta i to je jedini moj susret sa Miloradom Lukovićem Legijom. Kao što znate, drugi su tih susreta imali više i pre 5. oktobra i posle 5. oktobra. Bilo je onih, poput ministra unutrašnjih poslova Srbije gospodina Mihajlovića koji su u nekim prilikama početkom 2001. godine, kada je Legija napadan, njega branili i tvrdili da ti napadi dolaze otuda što se Legija stavio 5. oktobra na stranu naroda. To je bilo jednostavno izvan mog delokruga posla. Situacija je posle 5. oktobra u zemlji bila vrlo rovita, postojala je samo jedna institucija – predsednik, i vojska pored toga, i u takvim prilikama, kao što rekoh, Zoran Đinđić je smatrao da i ja treba da se upoznam sa Miloradom Lukovićem, ja sam se tom prilikom upoznao sa njim. On je ispoljio spremnost, iskazao je jednu vrstu lojalnosti prema novim vlastima, i to je cela sadržina razgovora. Nijedno od ovih imena koja se pominju, bilo da je adresa Šilerova, bilo da je reč o Surčinu, nijedno od onih imena koje možete naći na fotografijama jednog nedeljnika, ako pogledate brojeve unazad, reč je o 'Nedeljnom telegrafu', nijedno od tih imena ne spada u krug onih ljudi koje sam ja ikada sreo. Imao sam tu nesreću ili privilegiju, znate, da Slobodana Miloševića sretnem posle 5. oktobra, da Mila Đukanovića sretnem posle 5. oktobra, da ljude iz Crvenih beretki, Lukovića Legiju, sretnem samo tada, 8. oktobra, a da sve ove druge ljude koji se pominju sada u ovim kriminalnim zapisima nikada ne sretnem, ni pre, ni posle 5. oktobra do dana današnjeg.”

B92: Da li to važi i za vaše bliske saradnike?

Koštunica: “I za moje saradnike, naravno, važi i za njih, ali ono što je najvažnije u celoj priči jeste da, kada je reč o mojim kontaktima i kada je reč, naravno, o onome što se zbivalo, možemo se i na to vratiti, novembra 2000. godine, u vezi s protestima ili pobunom Crvenih beretki, kako se u početku govorilo, mada nije bila reč o tome, ja nikakvog kontakta sa njima nisam imao. Kao što znate, u tom trenutku nas nekoliko bilo je izvan zemlje, sticajem okolnosti. Braća Banović su izručena uz asistenciju Crvenih beretki Haškom sudu, oni zapravo nisu to znali. Kasnije je jedan od braće oslobođen. Dešavalo se to 9. novembra, posle toga je usledio njihov protest. Sa njima su razgovarali i premijer Đinđić i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović. Nuđene su ostavke, i Mihajlovićeva ostavka je bila u pitanju. Načelnik resora Državne bezbednosti i njegov zamenik podneli su ostavke. Bilo je više tih razgovora. Moja ocena je bila, bez obzira na to što je to izvan mog resora, da Državna bezbednost nije na nivou savezne države, moja ocena je bila jednostavno da se stvari još na neki način nalaze pod kontrolom, da se radi o protestu, i ni o čem više. Ono što je najvažnije od svega, tu moju ocenu su kasnije potvrdili i ministar unutrašnjih poslova i pokojni Zoran Đinđić, koji je rekao da, na kraju krajeva, tačno se sećam njegovih reči, ne treba isterivati mak na konac.”

B92: Ja se ne sećam da li ste vi citirali Legijine reči ili je Legija citirao vaše reči, da, kada su se pojavili u uniformama, nije ništa strašno što oni protestuju pod punom ratnom opremom jer i lekari kada protestuju idu u belim mantilima.

Koštunica: “Da, ja sam to rekao, dakle nisam citirao ničije reči, to su moje reči. Da li je to još neko rekao pre mene ili posle mene nevažno je, smatrao sam da svako protestuje na način koji mu to profesija kojom se bavi diktira. Za mene je bilo bitno da oni nisu ugrozili čak ni odvijanje saobraćaja u tom trenutku, da je taj protest bio krajnje ograničen i, na kraju krajeva, da su s tim složili oni koji su odlazili u Kulu, i premijer Đinđić koji je razgovarao sa njima.”

B92: Crvene beretke u to doba nisu mogle biti rasformirane. Kako su sada rasformirane za jedno veče? Vi imate mnogo više informacija nego običan svet.

Koštunica: “Dosta informacija, ali ne onoliko koliko možete očekivati. Podsetiću vas na činjenicu da u jesen 2001. godine Demokratska stranka Srbije nije bila u vladi Srbije, dakle nije bila u izvršnoj vlasti, nije imala nikakav uvid ni uticaj na zbivanja, kada je reč o resoru unutrašnjih poslova. Ja mogu da odgovorim uopšteno, da su mnoge stvari koje su urađene danas mogle da budu urađene ranije. Ali, najvažnije od svega je da je taj rat i iskorenjivanje organizovanog kriminala nešto što je moglo biti učinjeno mnogo, mnogo ranije umesto što se to čini danas.”

B92: Vraćamo se unazad, i to na 6. oktobar. Dan posle Đinđićevog ubistva već je pominjano da sada počinje 6. oktobar. Zašto se onda nije dogodio 6. oktobar, posle tog čuvenog 5. oktobra, i da li je bilo nemoguće zbog okolnosti i institucija kakve su bile da se 6. oktobar dogodi posle 5. oktobra?

Koštunica: “Podsetiću vas na to kakvo je stanje bilo. Mi nismo imali vlast. Kada govorim mi, govorim o demokratskim snagama, DOS-u, Demokratskoj stranci Srbije, nekim drugim strankama, mi nismo imali vlast u Srbiji. Stvari su stajale drugačije. Imali smo veoma tešku situaciju na jugu Srbije, s vremenom se to pokazalo, možda 6. oktobra ne toliko, ali kasnije se to pokazalo. Od saveznih institucija postojao je samo u tom trenutku predsednik, praktično u narednim danima predsednik i vojska Jugoslavije, i ništa više. S druge strane, ja nisam zagovornik 6. oktobra, ja sam zagovornik toga da se stvari menjaju u Srbiji u danima i mesecima koji su zatim došli, da se menjaju jačanjem institucija, donošenjem zakona. Ako neko kaže 6. oktobar, on kaže revolucija. On kaže ono što je urađeno oktobra 1944. širom Srbije, a posebno u Beogradu. Kad je egzemplarno jedan broj intelektualaca streljan, mnogi od onih koji su bili vinovnici tog streljanja i ubijanja po Srbiji tada danas se ponovo mogu čuti, ponovo govore o tome da je potrebno obračunati se sa masovnim ubicama. Dakle, oni koji su nekada učestvovali u ubistvima našli su se odjednom posle nekoliko decenija u tom istom reformskom frontu.”

B92: Ali 6. oktobar mogu da budu i crni džipovi na ulicama i sloboda da se prave nekažnjeno ozbiljna krivična dela. Borba je i protiv toga.

Koštunica: “Ne znam, 6. oktobar je bio jedan lep dan, lep dan utoliko što smo videli kako je narod još jedanput proslavio pobedu nad prethodnim režimom. Dakle, onog trenutka kada je Milošević priznao svoj poraz na izborima, narod je još jedanput izašao na ulice. Tu je trebalo stati, a od sutra, od 7. oktobra, 8, 9. oktobra i danima zatim raditi na učvršćivanju institucija, na donošenju zakona koji nisu doneti. Mere vanrednog stanja su u Srbiji uvedene – vi to dobro znate i sećate se događaja od 9. marta 1991. godine – na osnovu Miloševićevog zakona. Zakona koji je donet kao reakcija na 9. mart, da se spreči svaki budući 9. mart. Ono što je zanimljivo, Milošević nikada taj zakon nije primenio. Zanimljivo u ovom trenutku posebno je to da nikome nije palo na pamet da pored tolikih drugih zakona, izbornih, ovih, onih, donese i zakon o vanrednom stanju, koji bi bio primeren u ovom trenutku – a ne oslanjajući se na Miloševićev zakon. Sa takvim situacijama se zemlje suočavaju, donose odgovarajuće zakonske propise. I mi ćemo sada, za koji dan, ući u Savet Evrope, sa Miloševićevim Ustavom, sa Miloševićem u Hagu, i sa Miloševićevim Ustavom, i sa Zakonom o vanrednom stanju, i svim tim.

B92: Zakon jeste podoban, Zapad se nije otvoreno bunio protiv vanrednog stanja ili ga je podržao.

Koštunica: “Zato što Zapad interesuje iskorenjivanje organizovanog kriminala kao što nas interesuje, kao što mene interesuje. I Zapad polazi od toga da je vanredno stanje jedna mera kojom se organizovani kriminal može iskoreniti, pri čemu, naravno, ne razmatraju to da li je ta mera adekvatna. Ja mislim da ona nije najbolja, da ima boljih mera i pri tom polazim od zapadnih aršina. Uzmimo, na primer, samo Ameriku, ona je imala iskustvo sa nekoliko ubistava predsednika, zapravo u novije vreme s jednim ubistvom predsednika, govorim o predsedniku Kenediju. Šta je urađeno posle toga? Obrazovana je državna komisija na čijem čelu je bio predsednik Vrhovnog suda Erl Voren. Ta komisija je u određenom vremenskom periodu, za tih desetak meseci, trebalo da podnese izveštaj. Da vas podsetim samo na neuspeo atentat na jednog drugog američkog predsednika, Ronalda Regana, ali šta su Amerikanci uradili? To je za mene posebno zanimljivo posle 11. septembra. Da vidimo kako radi Zapad – oni su obrazovali komisiju koja je trebalo da ispita sve propuste u obezbeđenju. Dakle, šta je propušteno pa se desio 11. septembar. Ta komisija je svoj izveštaj podnela. Tu komisiju čine predstavnici Kongresa, i to oba njegova dela, iz obe stranke – i republikanci i demokrate. Zatim su obrazovali jednu drugu državnu komisiju, koja je mnogo šira, u koju ulaze predstavnici sve tri vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske – za koju je u početku bilo namenjeno da njen predsednik bude Kisindžer, pa onda kasnije senator Džordž Mičel. I jedan i drugi su se toga odrekli, zato što su morali na neki način da učine transparentnim poslovne veze koje su imali, a to njima nije odgovaralo, i onda se našao treći, to je bivši guverner Nju Džersija Kin. Podsećam na činjenicu da je Džordž Mičel inače demokrata, dakle i demokrata je bio podoban da bude predsednik državne komisije. Njihova ideja, u stvari ne ideja nego stav, bila je da u roku, tako je to regulisano, za dve godine, ta komisija – znači to će morati da uradi sada do 11. septembra – podnese izveštaj o svemu što je bilo. Dakle, imamo prvo nešto što su uže mere, kako je do svega došlo, da li se to moglo sprečiti, ko je odgovoran za to što se desilo, a zatim jedna mnogo šira stvar u koju ulaze predstavnici jedne i druge stranke i sve tri vlasti.”

B92: Gospodin Živković je najavio formiranje državne komisije, mislim da to nije u koliziji sa ovim policijskim akcijama.

Koštunica: “Nije u koliziji, samo se to u Americi radilo vrlo brzo. Nekoliko dana posle toga ta komisija je obrazovana, ali u svakom slučaju u Americi nisu obrazovana neka druga tela, ili se nije poseglo za nekim drugim merama koje se primenjuju u Srbiji u ovom trenutku i koje uveliko prevazilaze čak i slovo i duh naredbe o uvođenju vanrednog stanja. Reč je o obračunu s političkim neistomišljenicima. Navešću vam jedan primer, samo predsednik poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije predložio je formiranje jednog anketnog odbora, ali i jedne komisije koja bi ispitala izjave stranaka pre i posle atentata i utvrdila na koji način su političke stranke doprinele, dale svoj doprinos, kako je on rekao, raspirivanju atmosfere linča.”

B92: Ako bi se utvrdilo da je neka stranka imala udela na ovaj ili onaj način u pripremi atentata, kako biste reagovali? Da li bi takvu stranku trebalo odmah zabraniti?

Koštunica: “Svakako. Moram reći da je meni teško zamislivo da bi se cela jedna organizacija mogla u to upustiti, pod uslovom da se upusti svakako. Mislim da se više nalazimo na terenu individualne odgovornosti.”

B92: Čak je i počasni predsednik jedne stranke u zatvoru.

Koštunica: “Da, ali vam ja pominjem drugu stvar, da imate veoma mnogo izjava zvaničnika DOS-a, uključujući, ako se ne varam, i predsednika Skupštine Srbije i Crne Gore Dragoljuba Mićunovića, koji to smatraju najgorom mogućom merom, odnosno praktično isključuju meru zabrane stranaka. Ja mislim da to je to loša mera, naravno. Individualna odgovornost je jedno, ali ako je reč i o zabrani stranaka opet dolazimo na neverovatan teren. Treba da primenimo jedan propis iz 1990. godine. Nikome nije padalo na pamet da se može doneti zakon o političkim strankama koji predviđa i način njihove zabrane i postupak za zabranu, a to je vrlo lako. To je inače jedan zakon o političkim organizacijama koji je donet još pre usvajanja Ustava 1990. godine. Ali ono što je važnije od svega, ne može se ovakvo stanje koristiti za obračun sa političkim neistomišljenicima. I ono što DOS u ovom trenutku radi jesu po meni dve stvari: jedan pokušaj da se obračuna sa političkim protivnicima, a s druge strane da utvrdi nešto što ima sva obeležja jednopartijskog sistema. Dakle, ako se vi niste slagali sa DOS-om u nekim stvarima, vi ste odgovorni, upleteni u atentat na Zorana Đinđića. Te stvari ne mogu nikako ići zajedno. Političke razlike su političke razlike. Kome bi palo na pamet da kada je ubijen predsednik Kenedi za to krivi republikance? Naravno da nikome nije palo na pamet. Ali ću vam reći kome je to palo na pamet, Josifu Visarjonoviću Staljinu. Kada je 1934. godine ubijen Kirov, Staljin je, naravno, mada se znalo kao na dlanu, jer atentator je bio poznat i nije se krio, Staljin je krenuo na svoje političke protivnike Nakamenjeva i Zenovjeva, krenuo je sa ovom istom retorikom koju mi čujemo, od zaista strašne zloupotrebe nad Đinđićevim grobom, nadalje reči izgovorene nad grobom, do dana današnjeg. O političkim inspiratorima, o strankama koje su stvarale atmosferu linča i tako dalje. Vi vidite iz svega toga da se pokušavaju zapravo eliminisati politički protivnici, a stvoriti nešto što je jednopartijska struktura u Srbiji. Kao što je nekada postojao Savez komunista, pa se govorilo, eto ta jedna stranka, doduše nije prava stranka jer je savez. Ona obuhvata sve, svi su u njoj, tako da se sada pokušava predstaviti da je i DOS neka vrsta Saveza komunista, Saveza komunista broj 2, i ne treba nam više ništa van svega toga, sve ovo drugo je sporno, sve ovo drugo je sumnjivo sa stanovišta tog strašnog događaja koji se desio i koji nas je sve pogodio 12. marta ove godine.”

B92: Vi ste odmah predložili formiranje koncentracione vlade, na šta je odgovoreno iz DOS-a da to ne dolazi u obzir, ja ću pokušati da kažem otprilike, zato što bi se u toj koncentracionoj vladi – a koncentraciona vlada podrazumeva da u nju ulaze sve parlamentarne stranke – možda našla i neka stranka koja je, hajde da tako kažemo, ono što ste vi rekli, bila inspirator atentata na Zorana Đinđića. Da li se još zalažete za ideju koncentracione vlade?

Koštunica: “Ne, ja sam posle predložio nekoliko načina da se kriza prevaziđe. U nekom državnom, policijskom smislu, ona se prevazilazi formiranjem državne komisije – jedne komisije koja treba da utvrdi okolnosti i propuste, kada je reč o obezbeđenju, unutrašnjim poslovima, koji su doveli do atentata. A u drugom smislu, računam da je potrebna jedna vrsta okupljanja političkih snaga u jednom teškom trenutku za zemlju, koje će se zajedno lakše poneti sa ovim zlom koje nas je zadesilo, ali pokazalo se da snage koje su u ovom trenutku na vlasti nisu bile u stanju da to učine. One nisu bile u stanju da spreče atentat i sve ono što će doći posle njega. Prema tome, ako nisu bili u stanju da to spreče, onda je potpuno logično u tom teškom stanju u kome se zemlja našla da pokušamo da vidimo ko je još tu, i u Parlamentu i van Parlamenta. Nisam ja nikog posebno imenovao, smatrao sam da treba poći od jednog poziva i, naravno, nije nikakva tajna da tu postoje stranke koje bi se odazvale i stranke koje se ne bi odazvale. Ali, opet sam pošao od toga kako se radilo u nekim drugim zemljama, u Izraelu posle Rabinovog ubistva je isto takva jedna vlada obrazovana da bi se na neki način zajedničkim snagama izašlo iz teške situacije u kojoj se zemlja našla. Rečeno – učinjeno, što se mene tiče. Ja na toj stvari neću insistirati, mislim da je to bolje sredstvo, mislim da je državna komisija bolje sredstvo, mislim da je jedna komisija neophodna da ispita sve propuste, kao što s druge strane mislim da će ovo proganjanje političkih protivnika, pritisci na medije, pretnje i sve ostalo ugroziti ionako krhke demokratske institucije i javne slobode u zemlji. Vanredno stanje se ne uvodi, ako se uopšte uvodi u ovakvim prilikama, mislim da Amerikanci nisu to uradili, nisu uradili ni Rusi kada su čečenski teroristi upali u pozorište. Te mere se ne uvode, ali ako se već uvode, one se uvode da bi se iskorenilo jedno zlo, da bi se ono detektovalo, utvrdilo, a ne da bi se gušile javne slobode, a toga imate okolo koliko god hoćete.”

B92: S obzirom na sve ove okolnosti i atmosferu u kojoj počinje da radi novi premijer Živković, da li ste spremni da mu na neki način pružite određenu podršku?

Koštunica: “Ta podrška, evo, dolazi kroz ove savete, oni su krajnje dobronamerni, oni su krajnje konstruktivni. Ja znam da je to prošlost uveliko, ali prihvatiti jednu ideju o političkoj saradnji, o koncentracionoj vladi znači preuzeti odgovornost i za nešto što je prethodno urađeno, a nije trebalo raditi, ili nije urađeno, a trebalo je uraditi. To je jedan način.”

B92: Da li vidite sada SPS i radikale u vladi?

Koštunica: “Oni će se odazvati ili se neće odazvati. Nema nikakve sumnje da jedna od te dve stranke to ne bi uradila. U svim prilikama do sada ona to nije htela da učini, nije htela, govorim o radikalima, nije htela da učini 2000. godine, a nisu socijalisti 2000. godine bili u prelaznoj vladi. Bili su spremni.”

B92: Tu se postavlja pitanje da li je trebalo ili ne, ali to je jedna druga priča.
Koštunica: “U čemu je problem sa socijalistima? Da li i tu postoje neki koji su sa stanovišta DOS-a politički podobni, a oni drugi nepodobni? Dakle, Ivkovićevi su u redu. Ako Ivkovićevi socijalisti i Stranka srpskog jedinstva omogućavaju da se pojedini zakoni, pojedini projekti DOS-a usvoje u Skupštini Srbije, onda je to sve u redu. A ako ovi drugi, većinski nesumnjivo, dolaze u obzir za neku saradnju, onda je to sporno. Ja ne vidim u čemu je stvar.”

B92: Ja sam se pitao za parlamentarnu podršku, pored savetodavne, da li ste spremni?

Koštunica: “Sada se nalazimo na terenu, Skupština se bavi svojom zakonodavnom aktivnošću. U svakoj prilici, tamo gde imamo razloga da neki propis podržimo mi ćemo ga podržati, ili nećemo, i to na vrlo razložan način. Kada govorim o atmosferi linča, onda ću vas podsetiti na to šta je sve rečeno na račun DSS-a, a i na moj račun u protekle dve godine. Ako bismo stavili na tasove nekih velikih terazija sve to što se sasulo iz raznih priručnih televizija, nedeljnika, na moj račun, šta je sve izgovoreno, kakve su predstave o aferama stvarane, šta je sve govoreno, to je bila atmosfera linča. Ja govorim sasvim drugačijim jezikom, i u ovom našem razgovoru i u svakoj drugoj prilici sam govorio, i većina poslanika Demokratske stranke Srbije govori na taj način. Na silu nećemo odgovarati silom, na teške reči, na govor mržnje nećemo odgovarati govorom mržnje. Ovo je stranka koja sledi tradiciju jedne stranke koju su osnovali Ljubomir Davidović i Milan Grol. Milan Grol je, naročito posle II svetskog rata, u onim teškim prilikama, boreći se protiv komunista koji su hteli da zavedu jednopartijsku diktatutu, i to su uradili vrlo brzo za nekoliko meseci, svojim protivnicima odgovarao na jedan pristojan način ma koliko su oni vređali i pretili. Mi to do dana današnjeg tako činimo.”

B92: Mnogo ljudi pisalo je svoje poruke u knjige žalosti posle ubistva Đinđića. Jedna poruka glasi: Srbijo šteta, Srbijo grehota, Srbijo sramota. Jedan pripadnik DSS-a iz Rače, kako sam pročitao u štampi, upisao je: S tobom teško, bez tebe još teže. Kako vi vidite budućnost Srbije posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića?

Koštunica: “Đinđićevo ubistvo će ostaviti veliki trag na dalji razvoj Srbije. Ja to govorim i na jedan drugi način, kao neko ko je Zorana znao dugo, dvadesetak godina, i ko se sa njim, naravno, u nečemu slagao, a u mnogo čemu nije slagao, i to neću da krijem. I u ovom trenutku i onog momenta kada nisam mogao ništa drugo da izgovorim, nego: strašno, kada sam saznao za tu vest. Nisam krenuo da se ponašam kao da su te razlike nestale, one su postojale između nas, ali je postojalo i nešto zajedničko, i znam zapravo koliko je on bio čovek pun energije, dinamizma, i koliko je, na kraju krajeva, u stranci na čijem čelu je bio i još u nekim strankama koje je okupljao, koje su se okupljale oko Demokratske stranke, bio za jednu politiku integrativna figura. Ovo su stvari koje ostavljaju naravno posledice, i kada je reč o doprinosu jednog čoveka i kada je reč, naravno, o samom činu, i sa onim s čim se Srbija u ovom trenutku suočila. Ali, posle jednog dana postoji i drugi, i posle pada u očajanje ili strah postoji nada. Na kraju krajeva, u svim zemljama se tako ponašalo kada su se stvari poput ove dešavale. Ni na koji način ne smemo od ovoga da stvaramo situaciju koja je stvarana pre dvadesetak godina posle smrti jednog čoveka koji se nalazio na čelu tadašnje Jugoslavije. Ono što mene najviše muči jeste da se ovo moglo izbeći i da nije učinjeno sve što je moglo da se učini da se ovo izbegne, i da oni koji su imali zapravo poluge vlasti, određene poluge vlasti, to nisu sprečili.”