"Politika mora da krene u rešavanje pitanja Kosova"
Beograd -- Futuristički institut iz Beograda, osnovan u decembru prošle godine, objavio je danas analizu - "Kosovo - cena nerešavanja".
Cilj analize je sagledavanje istinske cene različitih kosovskih scenarija.
Osnivači Instituta su Vladimir Čupić, Marko Čadež, dr Milko Štimac i Ivan Radovanović, a pomagao je, savetima i svojim još neobjavljenim radovima, i dr Vladan Kutlešić.
Analizu prenosimo u celini:
"U Teoriji haosa postoji teza o 'leptirovom efektu', koja kaže da kada leptir zamahne krilima u Pekingu, to može da izazove ozbiljan uragan na Floridi. Usudili smo se da, u ovoj analizi, malo izokrenemo stvar, ne dirajući u osnovni koncept uzročno-posledičnog sleda događaja.
Dakle, pošli smo od pretpostavke šta bi se dogodilo da se ništa ne dogodi, to jest, metaforički, da svi leptiri, u jednom trenutku prestanu da mašu krilima. Pojednostavljeno, pokušali smo da pretpostavimo cenu nečinjenja, što je inače jedna od jasnih mogućnosti u priči o Kosovu.
Šta nečinjenje izaziva, kakve su njegove posledice, čemu vodi, šta zaustavlja zauvek, a šta na određeno (i koje) vreme, šta pokreće, u kom smeru, i šta je krajnji rezultat, za Srbiju, izbegavanja suočavanja sa bilo kojom cenom, koja nas, u kosovskoj priči, u svim njenim mogućim nastavcima, svakako čeka. A čeka nas zato što Kosovo košta, u svim scenarijima.
I ako krenemo od onog najgoreg, ratnog, zna se kolika bi mu cena bila, i to na osnovu podataka o ratu s kraja dvadesetog veka. Šteta koju je Srbija tada, 1999. godine, pretrpela, procenjuje se na iznos od 30 milijardi do 130 milijardi dolara.
Naravno, najveći iznos toga ide na ono što je prouzrokovalo bombardovanje, ali, kako nema nikakvih garancija da iste zemlje, ponovo, u slučaju sukoba ne bi bombardovale Srbiju, ne može se izbeći ni zaključak da bi, upravo u tim procenama, trebalo tražiti i osnovnu, ekonomsku, cenu onoga šta bi, u njemu, opet izgubili.
Druga prognoza je ona o životima. U tromesečnom ratu iz 1999. godine izgubili smo, po našim zvaničnim procenama, oko 2.500 civila i 1.008 policajca i vojnika. Kako je, koliko god to nama izgledalo nehumano, i ljudski život sklon statistici i izračunavanju i procenjivanju, ovde dolaze na red upravo te neprijatne cifre. Ljudski život je, po raznim osnovama, neprocenjiv, ali neumoljiva statistika ga zvanično procenjuje na između 300 i 700 hiljada evra (U svetu se tim poslom najviše bave osiguravajuće kuće, pa tako, u Americi, osiguranje jednu godinu ljudskog života vrednuje na nivou od 50.000 dolara. S druge strane, istraživači univerziteta Stanford tvrde da godina ljudskog života vredi skoro 130.000 dolara. Mi smo koristili domaće i evropske procene).
Ako to prihvatimo i odlučimo se za neku srednju vrednost, dobijamo podatak da smo, samo kroz tako izračunatu cenu života, u ratu 1999. godine izgubili dodatnih 1,75 milijardi evra. Ako se prihvati računica Stanford univerziteta (vrednost jedne godine života, puta broj poginulih, puta izgubljene godine), račun je mnogo veći – gotovo 15 milijardi dolara.
I to je cena bez svih onih mnogobrojnih vrednosti koje idu uz jedan život – od vrednosti izgubljenih radnih sati, stečene imovine, socijalne i kulturne uloge, do demografske vrednosti, to jest gubitka mogućih budućih generacija. Ako se sve to doda, cena je višestruko veća, a ako se celoj računici pridruže i sve cifre o ceni municije, goriva, čitave logistike, medicinske opreme, oporavka ranjenih, već pomenute materijalne štete... jasno je da bi nas novi, pa i tromesečni rat, koštao desetak puta više od konsolidovanih državnih rashoda u 2017. godini koji su iznosili oko 16 milijardi evra.
Ako znamo da su rashodi približni budžetskim prihodima, ali i da je Srbija u stalnom suficitu i da je budžetom predviđen rast BDP-a za ovu godinu na nivou od 3,5 odsto, lako je zaključiti da bismo morali da radimo bar sto godina, sa istom uštedom i stepenom rasta kao danas, da bismo zaradili dovoljno novca za tri meseca ratovanja na Kosovu. Taj period bi se smanjio, za nekih desetak godina, kada bi, u rat na Kosovu, odmah uložili naše devizne rezerve, koje iznose nešto više od 11 milijardi evra, što je ponovo desetak puta manje od ukupne cene eventualnog rata.
Toliko o najgorem scenariju. Postoje još dva, jako loša, ali i njih smo ostavili za neko drugo istraživanje.
U prvom, koji nastaje ukoliko mi odlučimo da poništimo sve dosadašnje dogovore, prekinemo buduće i odbijemo, unapred svako rešenje, verovatno ponovo doživljavamo sankcije i ekskomunikaciju iz međunarodne zajednice, zamrzavanje imovine, trenutni prekid donacija i investicija... Koliko bi to koštalo, nemoguće je reći, ali, poređenja radi, treba pomenuti da su ekonomisti štetu od sankcija uvedenih 1992. godine (čijeg se osnovnog efekta, hiperinflacije, još dobro sećamo), procenili na nekih 125 milijardi dolara.
Ekonomska cena nerešavanja
Prvi deo te cene svakako je sve ono što je vezano za Evropu.
1. Evropska unija je ubedljivo naš najveći trgovinski partner. Ukupna spoljnotgrovinska razmena Srbije u 2017. godini iznosila je 34 milijarde evra, pri čemu se na uvoz odnosi 19 milijardi evra, dok izvoz roba iznosi 15 milijardi evra. Učešće EU u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni iznosi 64%. Učešće izvoza u EU u ukupnom izvozu je 66% dok uvoz iz EU učestvuje sa 62% u ukupnom uvozu roba.
2. EU predstavlja blok zemalja iz kojih dolazi najviše stranih direktnih investicija. Samo u periodu od 2010. godine, oko 70% stranih direktnih investicija poreklom je iz zemalja EU.
3. Ukupan javni i privatni spoljni dug Srbije iznosio je na kraju 2017. godine 26 milijardi evra. Od ovog iznosa, izvori finansiranja iz razvojnih banaka i institucija kao što su EBRD i EIB iznose oko četiri milijarde evra. Sa druge strane, od ukupne bilansne sume domaćeg bankarskog sektora koji je na kraju 2017. iznosio oko 28 milijardi evra, čak oko 70% se odnosi na banke čija su sedišta u zemljama EU.
4. Ukupna strana bespovratna pomoć EU Srbiji je u periodu od 2001. godine do 2015. prema podacima Delegacije EU u Srbiji, iznosila preko tri milijarde evra i u ukupnim bespovratnim sredstvima učestvuje sa oko 75%.
Drugim rečima, prilično je jasno kakav niz posledica bi nastupio ako se, zbog nerešavanja kosovskog pitanja prekinu, na nedoređeno vreme, pregovori o pristupanju EU.
Sledilo bi, redom - ukidanje predpristupnih fondova i bespovratne pomoći; pad priliva sredstava po osnovu linija od međunarodnih finansijskih institucija; smanjenje kreditnog rejtinga i povećanje rizika zemlje; rast kamatnih stopa; pad domaćih i stranih investicija; ponovni fiskalni deficit i njegov rast; depresijacijski pritisci; inflatorni pritisci; slabljenje privredne aktivnosti; pad deviznih rezervi; otežana nabavka sirovina; rast nezaposlenosti, ponovo iznad 25 odsto; socijalna nestabilnost; osiromašenje.
U najgorem scenariju, sve ovo bi značilo da bi prosečna plata 2027 godine bila ispod 400 evra, a penzija bi bila na nivou od 220 evra. Samo po osnovu propuštenog rasta, Srbija bi, u sledećih devet godina, do 2027, ostala bez 100, do 110 milijardi evra. Ovakvi ekonomski imali bi ogroman uticaj i na demografske trendove.
Stanovništvo bi se smanjivalo za oko 40.000 ljudi godišnje, a nije nemoguće zamisliti, na osnovu pomenutih pokazatelja, ni mnogo jače opadanje broja ljudi, što bi dovelo do toga da nas, već krajem sledeće decenije, nema mnogo više od šest miliona. Takođe, ovo bi uslovilo i smanjivanje prosečnog životnog veka (danas je on u Srbiji 75 godina, a, primera radi, u Sloveniji 81 godinu), nataliteta, a značajno bi se smanjio i broj obrazovanih ljudi, lekara, inžinjera, profesora...
Zaključak
Postoji jedna nemačka poslovica, precizna, surova i tačna, koja glasi: 'Bolje užasan kraj, nego užas bez kraja'. I koliko god da nam delovala strašno, bolja preporuka, sa jasnijim objašnjenjem, za rešavanje dugotrajnih konflikata, ne postoji. I možda mi, u Srbiji, danas odbijamo da primetimo, ali pitanje Kosova ponovo preti da se pretvori u naš dugotrajni, gotovo beskrajni užas.
Nestabilna država, nezaokružena, siromašna, napuštena, besperspektivna, devastirana, opljačkana, kriminalizovana, zaostala... to su sve jasni i više nego izgledni rezultati scenarija koji smo razmatrali. I to sve u trenutku kada, po prvi put u poslednjih tridesetak godina beležimo napredak, u gotovo svim poljima, od ekonomije preko infrastrukture, turizma, saobraćaja, kulture, do bezbednosti. I kada smo, više nego ikad, uradili u približavanju Evropskoj Uniji.
Politička ocena svega toga, naravno da je različita, nekima je malo, hteli bi više, nekima je mnogo, i hteli bi manje, ali niko ne može da opovrgne činjenicu da se stvari u Srbiji pomeraju. Upravo zato, danas najvažnija politička odluka, i to donesena konsenzusom, mora da bude nastavak tog pomeranja, uz sve razlike različitih političkih opcija, koje moraju i treba da postoje, ali i da nikako to pomeranje ne zaustave.
Zato što će zaustavljanje ovih procesa, i pogotovo zaustavljanje, još jedno odlaganje, rešavanja kosovskog pitanja, ne samo zadržati Srbiju u mestu, nego je i vratiti daleko unazad. I nove hiperinflacije, propast privrede, devastiranje infrastrukture, opšta kriminalizacija, ogromna nezaposlenost, strmoglavi pad standarda, masovno osiromašenje, urušavanje, propadanje zdravstva, školstva, socijale, nisu, pokazali smo, više samo plod mašte, nego sasvim realan ishod. I jeste reč o katastrofi i o užasu.
U krajnjoj konsekvenci i o nestanku države i nestanku, biološkom, jednog naroda.
Primer Kosova, na kraju, mora da nam posluži i da shvatimo koliko su neka pitanja više biološka, nego politička, bez obzira na to kako ih mi predstavljamo i doživljavamo.
Zvanični podaci popisa govore da je na Kosovu, 1921. godine živelo 288.000 Albanaca i 114.000 Srba. Da bi 1991. godine broj Albanaca bio 1.600.000, a broj Srba – 194.000.
Oni su porasli više od pet puta, a mi se nismo ni udvostručili.
I upravo je to možda i ključni razlog da politika krene da rešava pitanje Kosova, pošto, sa ovakvim trendovima, vrlo brzo neće imati ni šta ni za koga da rešava. Ni u Srbiji, ni na Kosovu. Zato, koliko god nam kraj te priče danas izgledao užasan, moramo da se, svaki put, prisetimo činjenice da je užas bez kraja, gora opcija. I da za sve, pa i za ono što nam izgleda najskuplje, postoji cena koja mora da se plati. Kao i da svako odlaganje plaćanja tu cenu nikako ne čini manjom, već, naprotiv, sve većom i većom.
Poseban aspekt te cene je nešto što čini osnovnu polugu svakog napretka, a to je vera u sopstveno društvo. Pre briselskih razgovora, 2011. godine, čak 70 odsti ispitanih tvrdilo je da Srbija nije na dobrom putu. Danas, više od 60 odsto ispitanih misli da zemlja jeste na dobrom putu. Menjanje te slike na gore, povratak na staro, ubijanje vere i u društvo i u sebe i svoj opstanak, razvoj, napredovanje u tom društvu, gurnulo bi Srbiju verovatno i mnogo više unazad u odnosu čak i na najcrnje prognoze.
Ljudi koji ne veruju u svoju zemlju, ne žele u njoj ni da žive, ni da rade, i ona im postaje teret kojeg žele da se oslobode. Koliki bi tada, posle svih ratova, sankcija, isprobavanja raznih neuspešnih modela, odliv stanovništva nastao, zbog ispuštanja verovatno poslednje prilike za život u normalnom stanju, predvidivom okruženju oslobođenom neizvesnosti i stresa, danas je nemoguće izračunati, ali reč «egzodus», sigurno nije daleko od istine.
Ko bi, posle toga, u Srbiji ugasio svetlo, najmanje je važno pitanje. Svetla svakako ne bi bilo".
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
