Glavna razlika je da je Tito sprovodio svoju spoljnu politiku s pozicije snage, dok Srbija danas to čini s pozicije slabosti. Njena sadašnja spoljna politika je potpuno proizvod žestokih internih podela i zato joj nedostaje koherentnost i kontinuitet.
Pogoršavanje odnosa Rusije sa Zapadom predstavlja sve veću dilemu za Srbiju. Po jednom nogom ona stoji čvrsto ukopana na svakoj strani stalno rastućeg jaza između Rusije i Zapada.
Gotovo pola veka centralna geopolitička borba u svetu vodila se između NATO i njegovih slično orijentisanih saveznika, na jednoj strani, i Varšavskog pakta, na drugoj. Nazvan je hladni rat, ali je to, u stvari, bio niz surogata sukoba širom sveta; nuklearnih obračuna kao što je kubanska raketna kriza; brutalne upotrebe sile da se održi vladavina komunističkih vlasti u Istočnoj Evropi; i trošenja stotina milijardi dolara da se proizvedu ogromne količine naoružanja na obema stranama. Za ljude koji su mlađi od 30 godina, to apsolutno ništa ne znači. Onima preko četrdeset, hladni rat je ostavio bolna sećanja.
U najvažnijoj vojnoj akciji van državnih granica od invazije na Avganistan iz 1979, ruski tenkovi, artiljerija, pešadijske jedinice, borbeni avioni i brodovi napali su gruzijske vojne jedinice, unutar granica te države. Rusija je osnažila svoje pozicije ne samo u otcepljenim enklavama Južnoj Osetiji i Abhaziji već i na strateški važnim raskrsnicama grada Gorija, udaljenog samo 64 kilometra od gruzijske prestonice Tbilisija.
Prema bezmalo svakom normalnom standardu, Barak Obama trebalo bi ubedljivo da pobedi na predsedničkim izborima. Sve ankete pokazuju da će Demokratska partija kao celina zabeležiti velike dobitke na nacionalnom, državnom i lokalnom nivou. Nedavna prethodni predsednički izbori demokrata privukli su rekordni broj glasača, uključujući mnoge mlade ljude koji su prvi put glasali i mnoge nezavisno orijentisane. Senator Obama je jedan od najdarovitijih govornika našeg vremena i njegovi skupovi u okviru kampanje privlače mase ljudi gotovo iste veličine kao i neki rok koncert. Preovlađujuća većina američkog naroda deli njegovo gledište o iračkom ratu, dok njegov protivnik o ovom i mnogim drugim pitanjima izgleda odražava gledišta svog vrlo nepopularnog republikanskog kolege, predsednika Džordža Buša. Obamini saradnici u kampanji nisu načinili gotovo nijedan pogrešan korak i pokazali su izuzetnu sposobnost za organizaciju, prikupljanje fondova i održavanje unutrašnje kohezije - nasuprot njegovom protivniku, koji je izgleda prolazio kroz periode ozbiljnih kadrovskih promena. Privreda je u strašnim problemima, što je obično katastrofalno za partiju koja drži predsednički položaj. Pored toga, Džon Mekejn pokazuje da je dosadan i neinspirativan predsednički kandidat.
Kinesko komunističko rukovodstvo vodilo je tešku, iscrpljujuću kampanju da stekne pravo da ogranizuje Letnje olimpijske igre 2008, koje počinju sledećeg petka. Videli su to kao glavni strateški korak u svom razvoju: svetsko priznanje povećanog statusa Kine, a u isto vreme i način da kod sopstvenog naroda pojačaju uspeh kineskog sistema.
Tokom 1996. i početkom 1997, kao tadašnji specijalni savetnik predsednika i državnog sekretara za primenu mira u Bosni, najveće sukobe i izazove imao sam ne s različitim bosanskim stranama, već u odnosu između naših ureda u Stejt dipartmentu i naših kolega u Pentagonu. Ljudi u uniformama i njihovi pretpostavljeni u civilu bili su uplašeni da bi naše trupe mogle postati meta u nekoj vrsti gerilskog ratovanja u Bosni (šteta što slična zabrinutost nije bila faktor za odlučivanje nekoliko godina kasnije u slučaju Iraka) i odlučni da ne dozvole nikakvu "puzajuću misiju" koja bi ih zadržala u Bosni.
Ako bilo ko ozbiljno pogleda kako je ovaj region politički evoluirao poslednjih deset godina, videće da je jedan od najznačajnijih faktora bila uloga koju je igrao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Imajući to u vidu, verzija memoara glavnog tužioca od 2000. do 2007. Karle del Ponte, koja se pojavila i pre izlaska knjige iz štampe, mora se pročitati. Njen zvaničan naslov glasi: "Gospođa tužilac: suočavanja sa najgorim zločinima protiv humanosti i kultura imuniteta".
U drugoj polovini 1990-ih, Milo Đukanović postao je favorit zapadne međunarodne zajednice. Ona je u njemu videla blok koji će koristiti protiv Miloševića i na kraju dovesti do pada njegove vlade. Sve se to promenilo 5. oktobra 2000. s padom Miloševića.
