Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu“, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo.
Najstariji dnevni list na Balkanu javlja da je u trezoru Narodne banke Srbije svečano pohranjeno deset vreća blaga dinastije Karađorđević zapečaćenih švajcarskim zlatnim pečatima, ne znam kako kraljevske kuće uspevaju toliko da zarade i uštede, bilo kako bilo ovo će biti veliki podstrek drugim porodicama da i same šparaju, tugaljivo je to što kraljevska obitelj nije imala poverenja u domaće banke nego je toliki teret prebacila u Švajcarsku.
Odbor za rešavanja sukoba interesa smatra da je Slavica Đukić Dejanović bila nevoljna i takoreći nesvesna žrtva baš takvog sukoba jer je davala nebesplatne savete akcionarskom društvu „Galenika“, Odbor je predsednici parlamenta izrekao tajnu opomenu uzevši verovatno u obzir njenu dobrodušnu prirodu i to što su saveti imali doprineti narodnom zdravlju a ne pukom povećanju profita kapitalističke tvrtke, opomenuta je rekla kako će koliko sutra izvestiti neutešni bord „Galenike“ da njena misija smesta prestaje te neka odsad sami vide šta će i kako će, pretpostavljam da će novac zarađen na ovaj sve u svemu ipak nebogoudan način savetnica uplatiti u humanitarne svrhe.
Zbog pretnji smrću jednome posleniku tiska i jednom prosvetnom radniku policija je privela vojvodu Vučinića na jednonedeljni informativni razgovor pokazavši da ni tak čuveni feudalci nisu izvan domašaja pravde,Velji Iliću nije oduzet magnum za čije nošenje i vatreno dejstvo ima blagoslov MUP-a, vožd Nove Srbije nišani sa slobode jer nije pretio određenim licima nego će pucati u glavu kretenima koji se bezvezno ponašaju, pa ko se prepozna u ovoj sintagmi taj neka i strepi; g. Ilić kaže da provodi dosta vremena u streljani gde mu paljba ide od ruke, pretpostavljam da mete imaju samo glavu i torzo, pa revolveraš i ne može da vežba pucanje u noge, a kako mnogi kreteni koji se bezvezno ponašaju nose pancir, najsigurnije je prosvirati im lobanju.
Srbija je zemlja velikih mogućnosti. Građanin Hrvatske g. Roso je u njoj preko televizije reklamirao a uživo bogme i naplaćivao patronažno lečenja raka i leukemije, obolelih ima i u Švajcarskoj, ali ovde lažni čika doktor nije imao nikakvu jezičku barijeru, a donedavno izgleda ni zakonsku, državljanin BiH je uortačen sa vojvođanskim domorocem za jednu noć ubio devet srndaća i jednu košutu radi snabdevanja restorana što zdravijom hranom, u Srbiji ljudi imaju i po trideset kuća, kao građanin Uskoković, država mu je oduzela šest da bi ih nakon adaptacije predala porodicama koje nemaju nikog zaposlenog u EPS-u ni u Generalnom sekretarijatu pa žive kao podstanari.
Najpoznatiji srspki beskućnik Milorad Čavić skućio se u Bežaniji, naselju koje svojim imenom podseća na teški vakat kad je menjajući postelju svake sedmice plivač pao u sleep disorder, ali je prkos hroničnoj neispavanosti u Srbiju došao sa dvema medaljama.
Ministarka finansija izjavila je da bi se na plate iznad četrdeset hiljada dinara mogao uvesti porez dvadeset odsto, u Vladi su svi ogorčeni što je uznemirila javnost, ministarki se posle letnjeg raspusta smeši smena, ne samo zbog poreza kojeg se boljestojeći staleži prirodno gnušaju, nego prevashodno zato što se ogrešila o omertu, zakon ćutanja bez kojega nijednoj udruzi nema budućnosti.
Srbija je republičko kraljevstvo u kojem sunce nikad ne zalazi, toliko je nepregledno naše milo rasejanje koje je, ako izuzmemo Dražu Mihajlovića, Vladi preče od sviju nas koji se nismo iselili; akademik Nedeljković pre nekoliko godina izbroja da je Srbadija raseljena u preko sto deset država, taj je broj do danas možda i veći, e, Vlada će zakupiti satelit pa će RTS Srbi da gledaju u Australiji, Evropi i u Americi, niko ne kaže koliko će da košta satelit, možda će poslužiti onaj izraelski koji još nismo platili; ministarstvo za dijasporu nada se da će najesen zvanično biti amnestirani svi omladinci koji su propustili da odsluže vojni rok u starom kraju, ministarstvo odbrane oduševljeno je ovim predlogom koji ismeva sve oni koji su se, nemajući vize, stipendije niti rodbinu u inostranstvu, naivno i nevino odazvali zovu Otadžbine, ministarka financija tek sad nam je, kad nema više opasnosti, rekla da su ona i njeni bližnji u ministarstvu svojim koracima i merama lane spasli zemlju od kolapsa, pa ko je državu uopšte i doveo na rub besvesti nego njeni rođeni organi: vlada, skupština, partije...
Za tri nedelje moga izbivanja Srbija je uznapredovala kao nijedna druga zemlja: industrijska proizvodnja za koju sam mišljah da je već na izdisaju pala je 19,5%, gde ima tu se i prosipa, održana je Univerzijada, Jovanki Broz su pasoš i legitimaciju uručili Dačić i Rasim, ljudskih prava što se tiče stvari idu dakle nabolje, građanka Baletić vraćena je na dužnost u novosadsku televiziju, u međuvremenu se doškolovala za mirnodopskog izveštača shodno našoj politici miroljubive koegzistencije, predsednik Tadić obreo se na samitu nesvrstanih gde su ga dvorili kao da je Titovo unuče; ganut tom pomalo možda i nezasluženom pažnjom na svoju ih je ruku pozvao da džumle proslave pedesetogodišnjicu pokreta u Beogradu, predsednik je kao dete koje se našlo u programu razmene i u hraniteljskoj porodici bilo lepo primljeno pa u uzvratnu posetu zove celu familiju i komšiluk.
