Oni će sasvim sigurno ostvariti drugi deo svog cilja. Potpuna kontrola nad svim domaćim medijima i jaka represija protiv svake vrste disidentstva omogućiće im da kod svojih građana stvore sliku o čudesnom olimpijskom iskustvu. Sasvim je sigurno da će čitav niz svetskih lidera, među njima i Džordž Buš, koji će prisustvovati ceremoniji otvaranja, biti vešto i beskonačno prikazivani kao glavni znak poštovanja nove Kine. Masivna građevinska i infrastrukturna poboljšanja u Pekingu jesu više nego impresivna i nisu žaljena sredstva da same Igre budu najbolje koje novac može da obezbedi. Čak i zapadni poslovni ljudi koji rade u Kini pomažu takva nastojanja masivnim reklamnim kampanjama koje glorifikuju Igre i kineske sportiste koji na njima učestvuju. Krajnji rezultat biće veliki porast popularnosti vlade i jačanje domaće percepcije da je Kina na pravom putu. Međunarodna reakcija je, međutim, daleko više problematična. U stvari, Olimpijske igre su dosad bile prava "pablik rilejšen" katastrofa. Umesto da istaknu pozitivne aspekte prerastanja Kine u glavnu svetsku silu, one su usredsredile svetske medijske reflektore na autokratski komunistički režim koji vlada Kinom, kao i na to koliko je širok jaz njegovog pogleda na svet i zapadnih demokratija. Najnovija "olimpijska vest" ne odnosi se iznova na sam događaj već da se Kinezi ne drže svog obećanja da će obezbediti necenzurisan pristup internetu pravoj armiji od 20.000 predstavnika međunarodnih medija koji će pokrivati Olimpijske igre. Blokirano je mnoštvo vebsajtova koji donose disidentske poglede na Kinu, od Amnesti internešenl, preko protibetanskih i protajvanskih grupa, različitih organizacija za zaštitu ljudskih prava, do religiozne sekte Falun gong. Svaki potencijalni protestant biće držan daleko, vrlo daleko od samih glavnih događaja, a mnogi borci za ljudska prava upozoreni su da se "dobro ponašaju", ili su jednostavno uhapšeni. Postojaće striktna kontrola svih posetilaca (bez obzira koliko će to biti teško) da bi se sprečilo unošenje uvredljivih materijala i da bi se eliminisali poznati aktivisti grupa za zaštitu ljudskih prava. Od hotela je zatraženo da instaliraju softvere koji će omogućiti vlastima da nadgledaju pristup hotelskih gostiju internetu. Verovatno prvi novi "svetski rekord" postavljen na Olimpijadi biće brzina kojom će snage bezbednosti ugušiti svaki vidljivi protest na samim Igrama. Kineski građani biće uglavnom blaženo nesvesni bilo čega gore pomenutog. Nasuprot tome, međunarodni mediji izveštavaće iscrpno o svemu tome. Ton ovih Olimpijskih igara postavljen je obično benignom procesijom putovanja olimpijske baklje po svetu od njenog doma u Grčkoj. Odlučni i maštoviti protibetanski demonstranti stavili su na muke organizatore nošenja baklje. Slike pripadnika kineskih snaga bezbednosti kako okružuju izolovanog trkača i guraju u stranu svakog potencijalnog demonstranta biće sigurno jedno od trajnih sećanja na Igre. Kako se Igre približavaju, tako se umnožavaju loše vesti - bar iz perspektive onih koji pokušavaju da stvore bolju sliku Kine. U Savetu bezbednosti Kina se pridružila Rusiji i stavila veto na bilo kakvu akciju protiv Roberta Mugabea u Zimbabveu, očigledno imajući u vidu sopstvene probleme s Tibetom i Tajvanom. Kina je, takođe, blokirala efikasnu akciju u Darfuru, zbog interesa u sudanskim naftnim koncesijama. Uprkos obećanjima da će popraviti ozoglašenu zagađenost vazduha u Pekingu (od 20 najzagađenijih gradova u svetu 16 je u Kini), stvari ne idu izgleda u pravom smeru. Čak i da ekstremne mere zaista poboljšaju vazduh u Pekingu tokom Olimpijade, stepen ekoloških problema u Kini (i njihov uticaj na ostatak sveta) sada je opšte poznat. Poslednjih nekoliko godina, takoreći svaka nedelja donosila je novi primer kineskih proizvoda lošeg kvaliteta koji su bili povučeni iz prodaje širom sveta. Teško je pronaći bilo kakav izveštaj o predstojećim Igrama u kojima nisu pomenuti navedeni primeri. Najveći strateški izazov spoljne politike s kojim se suočavaju zapadne razvijene države jeste kako da "usmeravaju" ili "uobličavaju" neizbežan napredak Kine u pravcu onoga što mnogi već zovu "Kineski 21. vek". Prema bilo kojim kvantifikovanim merilima Kina je u usponu; njen ekonomski rast je ošamućujući; vojna potrošnja prati ili čak prevazilazi taj ritam; ogroman broj stanovnika stvara jeftinu radnu snagu što nijedna druga država na svetu ne može da prati; Kina počinje da potvrđuje samu sebe regionalno i globalno. Kina u potpunosti namerava da igra mnogo veću ulogu u svetskim poslovima. Postojala je nada - i postoji - da bi pritisak uspešne konkurencije u globalnoj ekonomiji mogao da dovede do promena i u kineskom političkom sistemu. Dosad je bilo malo znakova da se tako nešto i događa. Ključno je pitanje hoćemo li se za jednu deceniju suočiti s nekom vrstom ponavljanja "hladnog rata" između NATO i Varšavskog pakta s opasnim antagonizmima i konfrontacijama u širokoj političko/ekonomskoj globalnoj agendi, ili Kinom koja klizi - uz upadanje u poneku džombu duž puta - u kooperativnu, odgovornu međunarodnu silu. Sada smo u formativnoj fazi tog odnosa koji može da krene u oba pravca. Kada se jednom čvrsto krene putem konfrontacije, onda je to veoma teško zaustaviti. To je posebno tačno, jer je kineski nacionalizam snažan i nestalan. Zapad je veoma svestan da mora da postupa "vrlo nežno" u odnosima s Kinom. Lako je - i kratkoročno verovatno zadovoljavajuće - davati jake negativne izjave ili preduzimati akcije koje bi otuđile Kinu, ali je veoma teško utvrditi kako najbolje poboljšati odnose i stavove na dugoročnoj osnovi. Upravo u tom kontekstu jeste i odluka predsednika Buša da prisustvuje ceremoniji otvaranja Igara, uprkos stalnoj retorici o važnosti poštovanja ljudskih prava za njegovu administraciju i pozivima grupa za zaštitu ljudskih prava da bojkotuje događaj. On i njegovi savetnici znali su dobo da bi Kinezi doživeli otkazivanje prisustva na ceremoniji kao neoprostivu uvredu. Prema tome, idealizam u vezi s ljudskim pravima bio je odbačen zarad pragmatizma. Bio je to, imajući u vidu uloge, ispravan korak. Ali, to ostavlja otvorenim pitanje kako doneti promene nabolje u kineskoj politici, i prema sopstvenim građanima i prema međunarodnim problemima. Otvara se, takođe, i problem dvostrukih standarda, gde je Zapad spreman da preduzme oštre mere protiv uporedivo slabijih zemalja, kao u ovom regionu, dok licemerno previđa daleko gore probleme negde drugde. Dodeljivanjem Igara Kini, Međunarodni olimpijski komitet je potvrdio kineski uspon, ali se nadao, takođe, da će "meka sila" podstaknuti pozitivne kineske akcije kada je reč o ljudskim pravima i "olakšati" kineski politički sistem. Prema tom scenariju, Igre bi bile pozitivno sredstvo za kinesku integraciju u svetsku zajednicu. Umesto toga, Igre su postale pokazatelj koliko smo i dalje udaljeni jedni od drugih.
