Najveći deo svoje pažnje i podrške Zapad je okrenuo prema novoj vladi u Srbiji. Žestoko protivljenje Miloševićevog naslednika Vojislava Koštunice crnogorskoj nezavisnosti, zajedno s ličnom intervencijom Havijera Solane (a kroz njega i Evropske unije), doveli su do intenzivnog pritiska na Đukanovića da prihvati povezivanje u Zajednicu Srbije i Crne Gore. Gotovo prekonoć, Đukanović je od mezimčeta Zapada postao "persona non grata". Kad je Đukanović obnarodovao nameru da održi referendum o nezavisnosti, međunarodna zajednica to nije pozdravila. Njoj je više odgovarao status kvo, pogotovo što je Solana odigrao ključnu ulogu u formiranju Zajednice Srbije i Crne Gore. EU je imenovala specijalnog predstavnika (bivšeg slovačkog ambasadora Miroslava Lajčaka) da nadgleda predloženi referendum. Đukanović je sve odigrao savršeno. U punoj meri je sarađivao s Lajčakom i čak prihvatio arbitrarni zahtev da mora ostvariti većinu od 55 odsto na referendumu o nezavisnosti da bi on bio uspešan. Referendum je jedva prošao, ali je otvoreni i kooperativni pristup njegove vlade tokom čitavog procesa (uz rastuće sumnje zbog političke situacije u Srbiji) doveo do potpunog preokreta u gledanju na Đukanovića i Crnu Goru. Nezavisnost je bila prihvaćena i Crna Gora je ponovo postala favorizovana zemlja za EU, NATO i SAD. Turizam je doživeo bum, privreda je rasla visokim stopama svake godine, a strane investicije su samo prošle godine iznosile oko milijardu dolara. Činjenica je da su Milo Đukanović i njegove pristalice bili bar deset godina rešeni da ostvare nezavisnost. Oni su isprva bili blokirani snagom Miloševića, a potom snažnim protivljenjem Evropske unije. Ali Đukanović je svaki put prilagođavao svoju taktiku i prilaz, čuvajući u životu opciju nezavisnosti dok je "sarađivao" sa snažnim snagama koje su joj se protivile. On je osigurao da Zajednica Srbije i Crne Gore na propadne zbog aktivne konfrontacije već zbog pasivnog otpora toj instituciji na doslovno stotine malih načina. Kada je tajming bio pravi a otpor najslabiji, održao je svoj referendum o nezavisnosti, a ostalo je istorija. Međunarodni zvaničnici koji se bave Bosnom treba veoma pažljivo da razmišljaju o crnogorskom iskustvu. Ono precizno odslikava strategiju bosanskih Srba za Republiku Srpsku (RS). Oni koji veruju da će potezi Evropske unije kao što su potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), uklanjanje viza, finansijske beneficije ili čak pretnje promeniti taj cilj, na žalost, greše. Ove mere mogu produžiti proces i povremeno čak učiniti da izgleda da postoji "napredak", ali će fundamentalni cilj Republike Srpske i njenog premijera Milorada Dodika ostati isti: nezavisnost. Neuspeh da se shvati ova osnovna poenta na kraju će gotovo izvesno pomoći da se ona ostvari. Bosanski Srbi moraju da savladaju još snažniji otpor nego Đukanović u Crnoj Gori. Od samog početka sukoba u Bosni, zapadna zajednica ustanovila je fundamentalni princip da neće biti promena bosanskih granica. To važi i danas kao i pre 15 godina i predstavlja mantru koja se regularno ponavlja na najvišim nivoima. U samoj Bosni, Bošnjaci se žestoko opiru svakom takvom koraku i mnogi bi čak u najmanju ruku zapretili upotrebom nasilja da to spreče. Dejtonski sporazum nema nijednu odredbu te vrste koja bi bilo kom entitetu ili etničkoj grupi dopustila da se odvoji od Bosne. Na drugoj strani, opšte je poznato da nadmoćna većina bosanskih Srba smatra da živi ne u Bosni, već u Republici Srpskoj. Ironija je, ali sam Dejtonski sporazum daje "oružje" za pasivni otpor uspostavljanju snažne bosanske države. Na jednoj strani, on Republici Srpskoj jasno daje eksplicitne moći i ovlašćenja i mogućnost da remeti planove drugih etničkih grupa. Na drugoj, to je potpuno neostvarivi dokument čija disfunkcionalna priroda pojačava neuspeh bosanske države. Dodik takođe ima pasivno ohrabrenje mnogih bosanskih Hrvata, koji imaju daleko više lojalnosti prema Hrvatskoj nego prema Bosni. Mnogi bi voleli da vide uspešan odlazak Republike Srpske kao otvaranje vrata za sopstveno "bekstvo". Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan s Bosnom 16. juna glavno je sredstvo koje EU želi da upotrebi da ubedi sve strane u Bosni da preduzmu neophodne reforme Ustava i počnu da jedinstveno rade na zajedničkim ciljevima, jačajući pri tom centralnu vladu. Međutim, problem EU je da su dužina vremena i količina posla koji Bosna treba da obavi da bi dostigla tačku učlanjenja predugački i previše komplikovani da bi mogli da budu značajno ohrabrenje. Bosanski Srbi će iskoristiti sve što im donosi potpisivanje SSP i otezaće što više mogu ispunjavanje njegovih obaveza. "Meka moć" Evropske unije funkcioniše samo onda kad narod zemlje koje se to tiče vrednuje članstvo u EU više od svega drugog i voljno se prilagođava propisima i procedurama Unije. To nije slučaj s bosanskim Srbima. Većina njih pre bi izabrala nezavisnost nego EU. Milorad Dodik je često pominjao mogući referendum o nezavisnosti u RS, posebno nakon jednostrane deklaracije nezavisnosti Kosova. Te izjave imaju dve svrhe. Prvo, to je seme za akciju u budućnosti. Drugo, to obeshrabruje Ured visokog predstavnika i Upravni odbor Saveta za primenu mira da preduzmu bilo kakve odlučne akcije protiv njega i Republike Srpske. Dodik sada zna pravu meru međunarodne zajednice i potpuno shvata da je ona daleko slabija nego u prošlosti. Imajući u vidu situaciju na Kosovu, poslednja stvar koju međunarodna zajednica želi je još jedna kriza u regionu. Osim toga, ona nema nimalo apetita za neki sukob u Bosni. Upravni odbor Saveta za primenu mira podstiče Visokog predstavnika da bude aktivan, ali je čak i posmatračima spolja jasno da on ne bi dobio snažnu podršku ako bi bilo koja "inicijativa" koju preduzme pošla naopako. Balans snaga se definitivno promenio. Nekada Bosanci nisu mogli da sebi priušte sukob s međunarodnom zajednicom. Sada je stvar suprotna. Osim ukoliko ne bude provociran nekim snažnim pokušajem da se umanje ovlašćenja Republike Srpske, Dodik će čekati svoje vreme. On želi da Ured visokog predstavnika ode i bude zamenjen misijom EU koja neće imati Bonska ovlašćenja i koja će stoga biti daleko manje moćna i uticajna. Dodik takođe zna da će kraj Ureda visokog predstavnika i njegova zamena Misijom EU eliminisati ili značajno smanjiti američki uticaj. To je jedan od apsolutno ključnih faktora, pošto su Sjedinjene Države, više od bilo koje druge zemlje, insistirale na održavanju Bosne u okviru njenih sadašnjih granica. Ne shvatajući strategijski cilj bosanskih Srba i suviše samouverena u svoju "meku moć", EU im ide na ruku. Još jedan važan faktor za Dodika je da će on želeti da "razumni" ljudi u Evropi i van nje imaju izvesnih simpatija za ideju o referendumu. On je u Crnoj Gori bio moguć tek kada se politička situacija u Srbiji pogoršala. U Bosni će to biti omogućeno produženim ćorsokakom i nedostatkom uspešne akcije na nacionalnom nivou, kontraproduktivnom retorikom bošnjačke strane i, što je najvažnije, ako RS bude mogla da pokaže pozitivni kontrast između svog ekonomskog uspeha i kohezije u odnosu na Federaciju.
