Moj kvadratNemačka iskustva sa privatizacijom: Kako su prošli Telekom, Pošta, VW, železnica...
Berlin -- Mnogi se pitaju šta su prednosti, a šta nedostaci rasprodaje državnog vlasništva.
Izvor: Deutsche Welle
|
Kakva su nemačka iskustva u posleratnom periodu kada je prodajom državne imovine trebalo preko deonica privući širi sloj stanovništva?
Nemačka iza sebe ima preko 60 godina iskustva s privatizacijom državnih kompanija. Već šezdesetih godina prošlog veka ogromne firme kao što je Folksvagen ili VEBA (rudarstvo i proizvodnja električne energije) jednim su delom završile u rukama privatnih investitora.
Cilj tadašnje savezne vlade nije primarno bio povećanje efikasnosti tromih državnih preduzeća, kaže Detlef Zak sa Univerziteta u Vupertalu.
"Taj talas privatizacije iz šezdesetih je u prvom redu bio realizovan s idejom da se delovi državnih firmi prodaju stanovništvu, i to širokim slojevima nemačkih građana“, objašnjava ovaj politikolog koji je u svojoj knjizi „Od države do tržišta“ iz 2019. detaljno istražio istoriju privatizacija u Nemačkoj i Evropi.
Ideja je bila da se nemačko stanovništvo u većoj meri privuče na tržište akcija. Trebalo je da novi deoničari budu ljudi iz svih društvenih slojeva i i da u većoj meri igraju aktivnu ulogu u modelu socijalne tržišne privrede koju je tada promovisala savezna vlada, pojašnjava Zak.
Telekom i Nemačka pošta
Tridesetak godina kasnije, krajem 1996., dogodila se prva emisija deonica nemačkog Telekoma – državnog koncerna. Deonice su reklamirane kao „narodne deonice“. Tadašnji šef Telekoma Ron Zomer obećao je da će one biti apsolutno sigurna investicija. Ali kada je na međunarodnim finansijskim tržištima prsnuo mehur tehnoloških deonica, i takva obećanja poput onog koje je dao Zomer doslovno su se raspršila.
"I u tom slučaju je osnovna ideja bila da se državna imovina proda kako bi široki slojevi društva, odnosno građanke i građani, učestvovali i u materijalnom blagostanju“, priča Zak.
Dobitnici i gubitnici
Generalno gledajući, iskustva sa privatizacijom državnih firmi u Nemačkoj su jako različita. A posebno što se tiče dobitnika i gubitnika. A na gubitničkoj strani privatizacija u poslednjih 20–30 godina su pre svih brojni zaposleni, potvrđuje Zak: „Oni koji su ranije bili zaposleni u državnim preduzećima su gubitnici ovog procesa. Porast efikasnosti poslovanja vrlo često znači da je to srednjoročno dovelo do otkaza i smanjenja broja zaposlenih.”
A na dobitničkoj strani Detlef Zak indirektno vidi poreske obveznike – zato što se nakon prodaje državne imovine novac sliva u državnu blagajnu. Osim toga, profitiraju i brojni menadžeri koji nakon prodaje državne firme ostaju na svojim pozicijama u privatizovanim firmama i tako mogu povećati svoje plate – u skladu s primanjima koja su uobičajena na tržištu.
To je bio slučaj u prilikom privatizacije brojnih preduzeća koja su bila u vlasništvu DDR-a. Činjenicu da proces privatizacije istočnonemačkih preduzeća u brojnim slučajevima bivše državne firme nije spasao od kolapsa, Zak objašnjava pre svega iznenadnim šokom tržišne utakmice kojem su bivše DDR-firme bile izložene nakon pada Berlinskog zida: „I tako su na primer ovdašnji brodograditelji odjednom bili pod pritiskom konkurencije brodogradilišta u Južnoj Koreji ili Tajvanu.”
Zdravstveni sektor
Što se tiče privatizacija u zdravstvenom sektoru, Detlef Zak kaže da je bilans mešovit. Nakon privatizacije komunalnih ili pokrajinskih bolnica i klinika, mnoge socijalne usluge su redukovane, na primer psihološka savetovanja pacijenata i članova njihovih porodica, podseća sagovornik DW-a.
Ali on kaže da je bilo i pozitivnih efekata za pacijente, kao primer navodi prodaju pokrajinskih zdravstvenih ustanova u Hamburgu privatnoj firmi klinici Asklepios: ponuda specijalističkih tretmana je u tom slučaju znatno proširena, naglašava Zak.
Serija otkaza?
Privatizacija ne znači automatski smanjenje broja radnih mesta, to se može videti na primer u branši upravljanja otpadom. Razlog leži u činjenici da u tom sektoru radi veliki broj ljudi koji su sindikalno organizovani, i koji imaju kolektivne ugovore s komunalnim poduzećima koji se bave tom delatnošću. U tom sektoru posle privatizacije nije zabeležen znatniji pad broja zaposlenika.
„Zaposleni su tu igrali znatnu ulogu, a kad su oni u stanju da se snažno i kolektivno organizuju, onda se može reći da je sektor upravljanja otpadom, bar u nekim zapadnonemačkim oblastima, itekako pozitivan primer”, kaže Zak.
Loši primeri
Naročito proces privatizacije komunalnih poduzeća za izgradnju stanova i stambenih zadruga, Zak smatra velikom greškom:
„Kad gledamo retrospektivno, to su bile greške. Mora se ipak reći da se paralelno s tim vide neke druge tendencije, naime da se nije gradilo dovoljno stanova. Osim toga, javni sektor nije državnim subvencijama podsticao ni gradnju dovoljnog broja takozvanih socijalnih stanova za ljude sa slabijim primanjima”, smatra Zak.
Jedan deo krivice za aktuelnu nestašicu stambenog prostora u velikim nemačkim gradovima, odnosno za eksploziju stanarina, Zak prebacuje na političare – i na komunalnom i na pokrajinskom nivou: "Oni to nisu na vreme shvatili i nisu na vreme preduzeli protivmere.” Privatizacije u stambenom sektoru su doduše jednim delom doprinele osetnom rastu troškova stanovanja, ali one nisu “bile odlučujući faktor”, smatra on.
Negativni primeri
Kao negativne primere Zak navodi privatizacije tokom mandata britanske premijerke Margret Tačer u osamdesetim godinama prošlog veka. Posebno navodi privatizaciju britanske državne železnice kao i kompanije koja je zadužena za održavanje železničke infrastrukture, na primer šina. Ta je privatizacija po Zakovom mišljenju dovela do zapuštanja infrastrukture u železničkom sektoru. Za našeg sagovornika to je primer kako neka privatizacija može dovesti i do znatnog kvaliteta usluge.
Ali i nemački korisnici železničkih usluga i te kako iż sopstvenog iskustva znaju što to znači – iako se odustalo od plana kompletne privatizacije nemačke železnice iz devedesetih godina prošlog veka. Ali kako bi se „uglancao" bilans Nemačke železnice kao kandidata za izlazak na berzu i emisiju deonica, godinama se tako mało novca izdvajalo za održavanje šina, skretnica i stanica, da je vožnja u vagonima Nemačke železnice danas često nalik avanturi s neizvesnim ishodom. Kašnjenja, prepuni vagoni ili defektne kompozicije su svakodnevica.
Ali bar više niko ne spominje privatizaciju Nemačke železnice, a istovremeno se ogromnim investicionim programom pokušava modernizacija sistema i popravak zapuštenog.
Šta kad se sve proda?
Do danas se intenzivno diskutuje o tome šta se događa kada neka država rasproda svu svoju imovinu? Čini li to neko društvo siromašnijim? Ili možda manje sposobnim za delovanje?
Detlef Zak priznaje da privatizacije zaista jednim delom utiču na smanjenje sposobnosti delovanja države: „Ali je ne osiromašuju.“ On napominje da se društvo mora oprostiti od predstave po kojoj svota novca uvek ostaje ista, bez obzira na to šta se dogodi. Napokon, napominje on, novac neće nestati negde na tržištu kapitala, već odatle ponovo curi nazad u ekonomski krvotok.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
