Islam i ženska prava: Kakav je život za žene u šerijatu

U mnogim zemljama vlada Islamski zakon, ali iskustvo života u šerijatu razlikuje se u zavisnosti od toga gde se nalazite. Pet žena ispričalo je za BBC kako je njima.

Izvor: BBC ponedeljak, 13.09.2021. | 17:44

BBC

Prvi period vladavine talibana u Avganistanu bio je ozloglašen po brutalnosti i surovoj represiji prema ženama, koje su bile isključene iz obrazovanja, rada i skoro svake druge uloge u javnom životu.

Ovaj put ekstremisti kažu da će ženama biti omogućena prava "u okviru" šerijata - ili Islamskog prava - ali do sada još nije jasno šta to tačno znači.

U širem smislu, šerijat je kodeks života prema božijoj volji, kao što su molitve, post i donacije siromašnima.

Šerijat je takođe islamski pravni sistem.

Strogost kazni nekih islamskih sudova redovno se nalazi na meti kritika grupa za zaštitu ljudskih prava, ali primena šerijata varira u ogromnoj meri širom sveta.

Iako možda postoje ograničavanja političkih sloboda, kad je u pitanju lični život, većina žena u zemljama pod šerijatom ne trpe onu vrstu represivnih uslova koje su nametali talibani devedesetih.

BBC je razgovarao sa pet žena o njihovom iskustvu života u šerijatu u Saudijskoj Arabiji, Nigeriji, Iranu, Indoneziji i Bruneju.

"Mnogo je slobodnija zemlja"

Ja sam osoba tanzanijskog porekla koja je većinu života provela u Saudijskoj Arabiji, kaže Hanan Abubakar.

Pohađala sam međunarodnu školu sa indijskim programom nastave.

U školskim autobusima, dečaci i devojčice su sedeli odvojeno.

U menzi su postojali različiti odeljci za dečake i devojčice.

Najveći deo vremena provodili smo u zasebnim učionicama.

Međutim, neke predmete su nam predavali i nastavnici koji su bili mušlarci.

Devojčicama je bilo dozvoljeno da se bave sportom - ali ne zajedno sa dečacima - a sportski dan smo obeležavali različitim danima.

Ali nastavnici nisu diskriminisali devojčice.

Saudijska Arabija je mnogo slobodnija zemlja danas.

Žene mogu da putuje same i voze kola.

Planiram da uskoro polažem za vozačku dozvolu.

Pre nekoliko godina nismo imali bioskope, ali sada ih imamo i to mi je jedno od omiljenih mesta na koja idem.

Ne pokrivam lice i nije "pod moranje" da se nosi hidžab.

U prošlosti, restorani su imali odeljke za porodice i za samce.

Sada nemamo takvu segregaciju.

Na javnim mestima, muškarci i žene smeju da se mešaju - na primer, imam običaj da izađem na ručak sa muškim kolegama.

Ali ovo je muslimanska zemlja, pa nema noćnih klubova, kafića, i tako dalje.

Alkohol nije dozvoljen.

Radim u privatnom sektoru u Džedi.

U mojoj kompaniji, ljudi su plaćeni po svom radu, a ne po rodu.

Imam 30 godina; udaću se kad pronađem mog princa iz bajke.

Moji roditelji me podržavaju - ne vrše pritisak na mene da se udam.

Neki tvrde da su reforme ovde suviše spore.

Ali moja mama je živela u Saudijskoj Arabiji i pre nego što sam ja rođena i ona promene smatra veoma drastičnim.

"Alkohol je zabranjen, ali ljudi piju na žurkama"

U Iranu, vrste ograničenja sa kojima se suočava žena u velikoj meri zavise od njenog porodičnog porekla, kaže Mahsa.

Mahsa je tražila da ne objavimo njeno prezime i da ne pokažemo njeno lice radi njene lične bezbednosti.

Iransko društvo može da se podeli na tri dela.

Neki su veoma religiozni, strogi, ograničeni i puni predrasuda - oni bi čak bili u stanju da ubiju rođene ćerke ili sestre zbog proste veze sa dečkom.

Druga grupa je poput moje porodice - srednja građanska klasa.

Glavni naglasak je na sticanju obrazovanja i zaposlenja.

Treća grupa je mala grupa bogate elite za koju ne važe nikakvi zakoni.

Rođena sam i odrasla u Teheranu.

U mojoj školi i na fakultetu učila sam zajedno sa momcima.

Većina iranskih roditelja želela je da njihova deca studiraju medicinu ili tehničke nauke, ali nisam mogla da se upišem na stomatološki fakultet, pa sam studirala engleski.

Predajem jezik u vrtiću.

Žene u Iranu putuju u druge gradove.

Žene koje su same mogu da iznajme kuću i žive u njoj.

Takođe mogu same da iznajme sobu u hotelu.

Imam vlastita kola i vozim se u njima po gradu.

Nema potrebe za muškom pratnjom, ali hidžab je obavezan.

Ako verska policija primeti mladi par koji radi neprimerene stvari u javnosti ili žene koje nose kratki kaput, naći će se u problemu.

Policajci ih obično puste ako ih podmite.

Ponekad prestupnike odvedu u policijsku stanicu i pozvaće njihove roditelje da bi ih posramili.

Zabavljala sam sa se dečkom četiri godine pre nego što smo se venčali.

Odlazila sam u bioskope, parkove i svuda sa njim.

Imala sam sreće.

Niko nas nije zaustavio da proveri jesmo li u braku ili nismo.

Moji roditelji su bili veoma strogi.

Stalno su tražili da se vratim kući pre 21 sat i nisu mi dozvoljavali da idem na izlete sa prijateljima.

Imam više sloboda otkako sam u braku.

Alkohol je zabranjen. Nemamo kafiće.

Ali ljudi ga kupuju u tajnosti i piju.

Na žurkama većina ljudi pije.

Ja lično ne pijem - ne sviđa mi se taj gorki ukus.

Ne želim da imam decu - naše plate su suviše male da bismo mogli da priuštimo dadilju.

Održavanje kuće, staranje o deci i posvećivanje pažnje mužu bilo bi previše za mene.

Verujem u boga, ali nisam religiozna osoba.

Ne molim se svaki dan.

"Šerijat je bolji od bilo kog drugog zakona"

Ja sam pravnica za šerijatski zakon i bavim se ovim poslom 18 godina u Kanou, Abudži i Lagosu, kaže Huvala Ibrahim Muhamed iz Nigerije.

Verujem u šerijatski pravni sistem.

U 12 država Nigerije, on se koristi i za krivično i za porodično pravo.

Radim i u šerijatskim sudovima i u građanskim sudovima; u šerijatu, sudovima predsedavaju muškarci, ali žene debatuju sa njima bez straha.

Ima mnogo prostora da se oprosti prestupniku.

Sudija mora da razmotri brojne olakšavajuće okolnosti pre nego što izrekne najvišu kaznu.

Kod nekih zločina, osuđenici budu bičevani na otvorenom sudu, ali još nisam videla da žena bude kažnjena na taj način.

Nekoliko presuda kamenovanjem na smrt zadobile su pažnju međunarodne javnosti, ali one nikad nisu izvršene.

U islamu je to kazna za preljubu.

Kad je u pitanju nasledstvo, muškarci dobijaju dvostruko više od žene.

To može da izgleda kao nefer, ali za to postoji dobar razlog - žene nemaju finansijskih obaveza.

Dužnost je očeva, braće i muževa da ih zaštite.

Da, postoji stavka koja kaže da muže sme da tuče ženu - ali pravo tumačenje toga je da muž sme da se pretvara ili da veoma blago udari ženu.

Nije dozvoljeno da joj naudi ili da je povredi.

Neke žene su izvele na sud svoje muževe koji su ih zlostavljali.

Zastupala sam i dobila mnoge takve slučajeve.

Rekla bih da se pravda deli nevezano od roda.

U Nigeriji ne morate da pokrivate lice.

Žene su ovde navikle da pokrivaju svoja tela, bilo bi neobično kad bi bilo ko obukao kratku suknju.

Kažnjavanje žena zato što se ne pokrivaju cele ili ne nose hidžab nije u redu.

Žene imaju pravo na izbor.

Ako se šerijat koristi kako je namenjen, bolji je od bilo kog drugog zakona.

"Znam šta je dobro a šta loše"

Rođena sam i odrasla u Bruneju.

Otišla sam odatle 2007. sa 17 godina, nakon što sam dobila vladinu stipendiju u Velikoj Britaniji, kaže Izati Mod Nur.

Maturirala sam, diplomirala, stekla masters i doktorirala za hemijskog inženjera u Londonu.

Posle toga sam radila za investicionu banku kao programerka.

Pre samo nekoliko nedelja, vratila sam se u svoju zemlju.

Većina ljudi ovde sledi islam.

Šerijatski zakoni odavno se koriste za pitanja u vezu sa brakovima, razvodima i nasledstvom.

Tek je 2014. godine on usvojen i za krivično pravo.

Ali do sada nije izvršena nijedna od ekstremnih kazni.

Čovek može da vidi kako žene nose šta god požele - ako odete u teretanu, videćete jednu sa hidžabom, a drugu u sportskom grudnjaku.

Nemamo versku policiju koja bi kažnjavala ljude.

U sklopu našeg školskog obrazovanja, učili su nas šta su pet stubova islama, islamska privreda i Šerijatski zakon.

Ujutro sam učila predmete kao što su nauka i matematika.

Popodne bih išla u versku školu koja je imala i nastavnike i nastavnice.

Kad je u pitanju nasledstvo, braća dobijaju dvostruko više od sestara, prema Šerijatskom zakonu.

Ali u našoj zemlji, većina ljudi kao što su moji pokojni deda i baka ostave nasledstvo.

To odnosi prevagu nad Islamskim zakonom.

Ne molim se pet puta dnevno kao što nalaže vera, ali činim onoliko koliko mogu.

Kad sam bila mlada, moji roditelji su bili strogi po pitanju molitve.

Prolazila sam kroz period kad se uopšte nisam molila, a onda sam našla svoj put.

Naučila sam da vozim avion i stekla pilotsku dozvolu.

Tokom časova letenja, upoznala sam svog dečka - on je iz severne Nemačke.

Rekla sam mu rano u našoj vezi da sam religiozna osoba i da bih volela da zasnujem porodicu u islamskom ambijentu.

On je poštovao moju želju i preobratio se u islam.

Uskoro ćemo se venčati.

Neki muslimanski učenjaci smatraju da muškarac i žena koji nisu u braku ne smeju da provode vreme zajedno.

Ali moj čvrsti stav je da dvoje ljudi koji žele da stupe u brak treba da se upoznaju pre nego što pristanu da provedu čitav život zajedno.

Znam šta je dobro a šta loše prema veri.

Takođe znam šta je dobro a šta loše za mene. To su dve različite stvari.

Ne nosim hidžab.

Neki bi čak mogli da kažu da nisam prava muslimanka.

Ali za mene, to je stvar između mene i Boga, a ako Bog misli da je to što radim pogrešno, onda ću mu se izviniti.

Mislim da je samo veoma mali procenat stanovništva u Bruneju konzervativan - većina je veoma tolerantna.

Sticanje obrazovanja i novih veština je ključna vrednost islama.

Ne znam otkud čitava ta ideja da žene ne smeju da se obrazuju.

Za mene je to neislamski.

Trudim se da budem bolja muslimanka svaki dan.

"To je deo naše vere"

Ja sam devetnaestogodišnja studentkinja ekonomije, a radim i honorarno kao sekretarica za direktora muškarca, kaže Nasjiratu Dina iz Indonezije.

U slobodno vreme radim kao vaspitačica u vrtiću.

Rođena sam i odrasla u Asehu Besaru - Indonezija ima najveću svetsku populaciju muslimana, ali samo u pokrajini Aseh vlada Šerijat.

Molim se pet puta dnevno.

Za mene je šerijat sastavni deo naše vere.

Slažem se sa oštrim kaznama: njihova svrha je da odvrate kriminalce od prestupa.

Nosim duge haljine i hidžab, ali ne pokrivam lice.

Ovde žene ne smeju da nose mini suknje ili šorceve.

Mogu da budem samostalna koliko želim da budem.

Na fakultetu, momci i devojke uče zajedno u istoj učinioci, ali sede odvojeno.

Ne postoji zabrana interakcije sa momcima.

Razgovaram sa njima, ali ne mnogo.

Neki moji prijatelji su zaljubljeni jedno u drugo.

Lepo je biti zaljubljen.

Nevenčani momci i devojke ne smeju da izlaze zajedno ili iskazuju naklonost jedni drugima u javnosti.

Mnoge žene ne žele da se upuste u fizičku vezu pre braka zato što to naša vera zabranjuje.

Momci i devojke smeju da izađu zajedno u grupi - družimo se po tržnim centrima, restoranima i verskim objektima.

Nemamo bioskope ovde.

Zbog toga mi je malo žao.

Gledam filmove na televiziji i aktivna sam na društvenim mrežama.

Volim muziku i učestvovala sam na pevačkim takmičenjima i osvajala ih.

U Islamu, čovek može da se oženi sa četiri žene.

Ali ja neću biti ničija druga, treća ili četvrta žena, to ne mogu.

Svaka žena zaslužuje muža samo za sebe.

Želim da budem preduzetnica i da otvorim vrtić.

Žao mi je avganistanskih žena.

Nadam se da ću doživeti da se sve žene i deca Palestine, Avganistana, Sirije, Irana, i svi ljudi Islama, bude na zvuke ptica, a ne bombi.