Dobitnik Fildsove medalje u Beogradu: Jedan susret menja život
Kroz masu studenata, stručnjaka i “običnih” ljubitelja nauke, koji su se tiskali na ulazu u novootvoreni Naučni klub Centra za promociju nauke, probijala se vitka figura čoveka u elegantnom crnom odelu, sa plavom plišanom mašnom oko vrata i kristalnim brošem u obliku pauka na reveru.
Staša Rosić, B92
Bio je to Sedrik Vilani, jedan od najvećih matematičara današnjice i dobitnik Fildsove medalje, koji je od mnoštva zainteresovanih za njegovo predavanje, jedva uspeo da dođe do podijuma.
Njegovo predavanje nazvano “Trougao, gasovi, nagrade i ljudi”, koje je pratila i ambasadorka Francuske, njena ekselencija Kristin Moro, možda je najbolji primer toga da, kako Vilani kaže, “za matematičara nema veće sreće, od toga da poveže potpuno nespojive stvari”.
Priča koja je započela od jedne srednjevekovne pesme i mita o kralju Arturu, odvela je prisutne u matematičku avanturu, u kojoj svako dostignuće u prošlosti, ima svoj odraz u današnjosti. Tako je slavni matematičar opisao put kojim je zajedno sa svojim kolegama uspeo da razradi koncepte stare mnogo decenija - Rimanovu geometriju, Bolcmanovu entropiju, Kantorovičevu teoremu i uklopi ih u nešto sasvim novo.
“Emanacija konverzacije”
Vilani u 43. godini života predstavlja neku vrstu “rok zvezde” u matematici. On nije samo dobitnik najvišeg matematičkog priznanja – Fildsove medalje, plodonosan pisac, kompozitor i popularizator nauke.
On je i vlasnik vrlo specifičnog imidža koji ga je dovodio na naslovnice francuskih modnih magazina. “Njujorker” ga je nazivao “Lejdi Gagom među matematičarima”, a “Gardijan” “Lordom Bajronom na pauzi”.
Kao što je i priličilo povodu – otvaranju kluba u kom će se između ostalog razmenjivati naučna mišljenja, on je govorio o tome da dostignuća u matematici retko kad predstavljaju rad samo jednog čoveka. Češće je reč o saradnji, bez koje nema napretka.
Vilani je u nedavnom intervjuu za francuski “Le Monde” tu saradnju nazvao “emanacijom konverzacije”, odnosno plodonosnom razmenom mišljenja i pominjao svoj rad sa Klemenom Muoom, koji ga je doveo do Fildsove medalje, najvećeg priznanja u matematici. Sinoć se pak prisetio kako je stupio u kontakt sa Džonom Lotom.
Vilani je, kako kaže, 2004. umirao od dosade u ružnoj zgradi Odeljenja za matematiku u kampusu Berkli univerziteta. Neko bi možda bio presrećan da se nalazio na njegovom mestu – nije morao da se bavi administracijom, istraživanjem, pa čak ni predavanjima. Njegov jedini zadatak tokom šest meseci koliko je proveo tamo bio je da jednom nedeljno ruča sa ostalim učesnicima programa i razmenjuje ideje, a za to je dobijao tri puta veću platu u odnosu na onu koju je u Francuskoj imao kao direktor Instituta “Anri Poenkar”.
Međutim, zgrada kampusa poznata kao “Evans Hol”, pored toga što je bila ružna, bila je i loše projektovana, pa po dolasku na Berkli, nekoliko dana uopšte nije imao priliku da sretne bilo koga od kolega, sve dok u njegov kabinet nije ušao Džon Lot.
“Džon je takođe bio gost instituta i pročitao je moj rad sa Feliksom Otom. Rekao mi je da misli da se s tim radom mogu postići velike stvari, rešiti problemi iz neeuklidske geometrije. Bio sam iznenađen. To je za mene bio početak novog matematičkog života. Pre toga bio sam samo analitičar i pomalo se bavio verovatnoćom, ali sam posle toga počeo da se bavim i geometrijskom analizom. Radili smo na Rimanovom tenzoru krivine, ali kroz sasvim drugačiju interpretaciju”.
Gotovo istovremeno, Nemac Karl Tiodor Štrum radio je na istu temu, ali na komplementaran način i danas se ova inovativna interpretacija naziva Lot-Šturm-Vilanijeva teorija o Ričijevom zakrivljenju, a ovi matematičari su nekoliko godina kasnije svoja znanja dalje prenosili mladim studentima Berkli univerziteta.
“Mi matematičari tako čvrsto verujemo u važnost susreta da imamo institut čiji je jedini cilj da se ljudi okupe i rade zajedno. To je i filozofija koja stoji iza Insituta ‘Anri Poenkar’, čiji sam direktor od 2009. Osnovan je dvadesetih godina kao mesto na kom se okupljaju matematičari, a Albert Ajnštajn bio prvi inostrani gost. Sada ugošćava više od sto matematičara godišnje, a teme se redovno menjaju. Naši gosti nemaju nikakve obaveze u pogledu istraživanja, administracije i predavanja. I uvek računamo na to da će ti susreti biti mnogo zanimljiviji tako, nego da smo isplanirali ili nametnuli program”, kaže Vilani.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
