Njujork pokretni praznik
Pred očima mi kao na iskrzanoj filmskoj traci promiču slike lomljenja bakine božićne pogače u potrazi za zlatnikom, svog dlana u tatinoj toploj ruci dok biramo jelku na Cvetnom trgu; prvojanuarskog ručka u pidžamama uz zvuke Štrausa...
|
Piše: Maja Piščević
Izvor: Nedeljnik.rs
"Nisi nikad bila u Njujorku za Božić? Neverovatno! To moraš da vidiš, ne, ne, to moraš da doživiš, jer to se ne može opisati." Čini mi se, otkad znam za sebe, slušam uzdahe svojih prijatelja (a posebno prijateljica) dok pokušavaju da mi u jednom dahu dočaraju tu atmosferu, spoj svetlosti, muzike i raspoloženja, koja svakog decembra preplavi mali Menhetn. A uz to, malo tišim, konspirativnim glasom kao da mi odaju neku tajnu koju ne treba širiti, dodaju - "i naravno, šoping!".
I eto me konačno na licu mesta da i ja to čudo vidim, mislim se ne krijući skepsu, uverena da dovoljno poznajem sebe da znam da mogu da odolim kolektivnoj euforiji, pogotovo sada kao "starosedelac" Njujorka.
Nedugo pošto sam se kod Central parka ulila u reku pešaka na Petoj aveniji prepuštam se ljudskoj bujici da me ponese ka Trampovoj kuli - monumentalno kičerskoj zgradurini novoizabranog predsednika SAD, sada zabarikadiranoj betonskim blokovima i živim kordonom njujorške policije. Odatle nastavljam ka Rokfeler centru i čuvenom klizalištu koje pamtimo iz Sleepless in Seattle i gomile drugih filmova. Dok stojim na stepenicama stisnuta među stotinama kosookih turista između velike zlatne statue i nestvarno bele Katedrale Svetog Patrika, nevoljno moram da priznam da je prizor, ali i osećaj - filmski. (Samo da je bila manja gužva, ne verujem da bih odolela da na klizaljkama i sama ne zavrtim jedan krug uz sećanje na Taš i prvi čaj s rumom pred matine u "Cepelinu"...)
A nekoliko koraka dalje, ispred Saks Fifth Avenue, nepregledna masa ljudi opčinjeno posmatra svetlosno-muzički performans na ogromnoj fasadi robne kuće. Prateći dramatični ritam nekog marša, pred očima hipnotisane publike nastaje prizor iz bajke koji bi lako mogao biti Diznijev neostvareni san. Sve življi tempo koračnice ubrzava sklapanje džinovskog pazla koji u patetičnoj završnici eksplodira u zamak uz ovacije egzaltirane mase.
Naprežem se da se setim na šta me sve to podseća, jer mi je osećaj toliko prokleto poznat. Pa naravno, na Pozorištance "Puž" i subotnja prepodneva na Crvenom krstu sa malom Lizom i Hanom u publici. Identično su tako "klinci i klinceze" bez daha pratili priču oduševljeno reagujući na gegove i podvige Branka Kockice i ekipe dok sam ja uživala u njihovoj sreći i bezbrižnom detinjstvu. Jedino što su ono bila deca, a ovo su odrasli ljudi. U međuvremenu sam naučila da razlike nema, svi smo mi deca, samo što se neki pravimo veliki.
Nastavljam dalje bodreći svoju već pomalo načetu odstupnicu da odoli malograđanskim izazovima. Pokušavam da požurim, ali ubrzo odustajem, što zbog gužve, što zbog izloga koji su ovih dana ceo Njujork pretvorili u uličnu galeriju. Pratim vatromet kreativnosti koji je dizajn izloga skupih brendova promovisao u novu (plat)formu umetnosti i demokratije za narod.
Osvrćem se da vidim kako reaguju ostali prolaznici, nenamerni saučesnici megaperformansa. I zaista, svuda oko sebe primećujem nasmejana lica, ljudi se smeju čak i kada hodaju sami (taj fenomen opažam i kod sebe).
Prvi put postajem svesna još jednog nevidljivog, ali bitnog aditiva božićnom patosu. Mirisi sveže posečenih jelki, tople čokolade, pečenog kestena, cimeta, kokica sa puterom i svežeg peciva smenjuju se kao u besprekorno režiranoj predstavi, katapultirajući me brzinom bržom od misli u najudaljenije zabiti detinjstva.
Pred očima mi kao na iskrzanoj filmskoj traci promiču slike lomljenja bakine božićne pogače u potrazi za zlatnikom; svog dlana u tatinoj toploj ruci dok biramo jelku na Cvetnom trgu; prvojanuarskog ručka u pidžamama uz zvuke Štrausa s prstima masnim od pečenja. Pa miris upaljenog badnjaka koji deka pronosi kroz kuću praćen nama decom poređanom po uzrastu, mrmljajući reči čije značenje sam shvatila tek kad sam porasla. Mirisi hladne zime i porodične topline.
Moje sentimentalno putovanje neočekivano prekida prizor mršave devojke koja nekog čeka na ćošku Nacionalne biblioteke. U prekratkoj suknji, na previsokim štiklama, u kratkoj krznenoj jakni osvrće se oko sebe dok se za njene promrzle butine lepe pogledi prolaznika umotanih u kape i šalove. Nekoliko blokova dalje, na Šestoj aveniji, simpatični mladić stoji u beloj košulji sa crvenom ružom u ruci. Cvet je izgubio svežinu i zlokobno se nakrivio na stranu. Iz nekog razloga pomislim da na pogrešnom ćošku čeka devojku u prekratkoj suknji. Da mu kažem? Ili da se vratim do nje? Ne vredi, ne mogu ja da im pomognem. Oni sami, pojedinačno ili zajedno, moraju da zasluže svoj Božić.
Svaki čovek svakog dana snima kadrove nekog svog filma, razlika je uglavnom u žanru. Moj današnji zapis zove se - zahvalnost.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
