Za J i Cat, s ljubavlju i poštovanjem
Ne znam uopšte kako sam je primetila u toj gužvi na Union skveru. Sedela je takoreći na zemlji, na nekom musavomšatorskom krilu i nije se uopšte obazirala na stotine nogu koje su je opkoračivale, u poslednjem trenutku preskakalebrzajući da dokupe namirnice za prazničnu Thanksgiving večeru narednog dana.
|
Piše: Maja Piščević
Izvor: Nedeljnik.rs
U većini recikliranih papirnih kesa bila je i obavezna velika bela ćurka koja će se cele noći tiho peći u rerni napunjena mirisnim začinima.
"Zgaziće je neko", bilo je prvo što sam pomislila kada sam shvatila da stojim i da je gledam. Ona to kao da nije imala na umu. Iako je noć bila ledena, ne toliko zbog temperature koja se prvi put ove jeseni spustila ispod nule, već zbog učestalih udara ljutog arktičkog vetra od koga sam dobijala ubrzano lupanje srca, ona je delovala potpuno spokojno dok je u rukavicama bez prstiju vešto nizala neke kamenčiće na nevidljivi konac.
Tako isto mogla bi sedeti u letnje veče na Ibici, ili na Hvaru, ali ovde je taj prizor delovao nestvarno, nije joj tu bilo mesto. Tek tada sam videla da je na zemlji pored nje nešto živo -- bila je to sasvim sigurno najlepša mačka koju sam ikada videla. Bela, sa tek pokojom tamnom flekicom, delovala je meko, čisto i neverovatno otmeno dok je nepomično ležala pored svoje gazdarice sa tankom crvenom ogrlicom oko vrata. Nije bila vezana, jednostavno je bila tu. Ali ono što je bilo najčudnije na njoj bile su oči. Za razliku od većine pripadnika svoje vrste koji imaju pogled sličan Melaniji Tramp (i samom Trampu), ova mala dama, a nisam imala nikakve sumnje da je devojčica, imala je oči koje se smeju. Zapravo, lice koje se smeje. Za trenutak me je pogledala i ja sam joj uzvratila osmeh.
Okrenula sam se i uletela u obližnju samoposlugu. Izabrala sam najlepši sendvič sa tunjevinom i salatom i konzervu paštete za mačke i progurala se do kase da što pre platim. Bojala sam se da će otići. Bile su tu, sve je bilo isto, prišla sam i bez reči devojci pružila sendvič. Kao da se trgla, podigla je pogled, ispružila ruku i kratko rekla "Hvala". Onda sam pored mačke spustila konzervu. Devojka kao da me je tek tada primetila. "Hvala", ponovila je, ovoga puta kao pitanje. Mačka se nije ni pomerila.
Iskoristila sam svoju šansu za razgovor i pitala je da li joj je hladno. "Nije", rekla je, "hladnoća je stvar izbora. A tebi izgleda jeste", dodala je s osmehom. Da, rekoh, osećajući se totalno bez veze onako umotana u šal sa debelom jaknom zakopčanom do grla. I tako je krenuo razgovor. Devojka nije prestajala da radi dok sam ja čučala pored nje i njene mačke sa promrzlim rukama u džepovima.
Pitala sam je kako se zove. "J", odgovorila je (Džej). Samo jedno slovo? "Da, ponekad pomislim da je i to suvišno. Niko me ne zove, a ni ja se nikom ne predstavljam." A mačka? "Zove se Cat." Sendvič nije ni dotakla.
Odgovori su joj bili kratki, bez ijedne suvišne reči, ali je razgovor ipak tekao lako, niko nije imao ništa da izgubi, a meni je iz nekog razloga veoma prijao. U jednom trenutku me je pogledala i rekla: "Pa ti si se baš smrzla. 'Oćeš da se sklonimo s ulice da se malo zagreješ?"
I tako smo se našle u "Strandu", najvećoj staroj knjižari u Njujorku sa 18 milja knjiga. J, Cat i ja. Pre toga je spretno uvežbanim pokretima spakovala svoj imetak, skupivši sve u jednu pletenu torbu u koju je na vrh spustila i Cat, tako da joj je samo glavica s nasmejanim očima virila napolje.
Primetila sam da se dobro snalazi u knjižari. Uputila se pravo niz kamene stepenice ka podrumu u kome do tada nisam bila. Gusti nizovi nepreglednih polica stvarali su utisak lavirinta. Povela me je do najudaljenijeg dela u tesni prolaz u obliku ćiriličkog slova P, bez izlaza na drugu stranu.
Kako je već bilo prošlo osam, posetilaca u ovom delu je bilo sve manje, tako da nas niko nije uznemiravao. U pozadini se tiho čuo neki klavir, J je otvorila svoju prostirku između polica knjiga i pokazala mi da sednem. Cat je blaženo prela između nas.
"Ovo je dobro mesto", bilo je prvo što je izgovorila otkako smo stigle. "Ponekad dođem sama da posedim među knjigama kad mi se oči umore od nesrećnih ljudi." -- "Misliš da su ljudi nesrećni?", pitala sam. "Uglavnom jesu, čak i njihova deca. I životinje. Neki su samo uplašeni, neki strepe, ima ih mnogo i u bolovima svih vrsta. Žao mi ih je, ali niko im ne može pomoći osim njih samih." Ćutala sam, puštajući je da sama nastavi kad bude želela.
"I ja sam bila nesrećna. Toliko sam se bila uvukla u svoju tugu da sam postala tuga. Svi oko mene razboleli su se od moje tuge. Najviše oni koji su me najviše voleli. Moj bol je boleo njih i onda jednog dana nisam to više mogla da gledam i otišla sam."
Želela sam da je pitam odakle, od koga je otišla, ali sam se suzdržala. Sedele smo u tišini nekoliko minuta udišući slatkasti miris prašine, vremena i knjiga. Cat je dremala kao da je ovu priču već čula.
Iskoristila sam pauzu da bolje pogledam J i tek tada shvatila koliko je lepa. Svetli pramenovi zamršene kose pokrivali su joj veliki deo lica, ali ispod te kose bile su blage smeđe oči, bila je svetle puti, sa ponekom pegicom na nosu. Kad bi se okupala i očešljala, zaustila sam u sebi, ali nisam si dopustila da dovršim misao. Ona to ne želi i ne treba ni ja da joj to želim.
"Bilo je teško u početku. Čovek i ne zna šta mu sve treba dok to ne izgubi. Ali onda shvati da mu mnogo toga nije bilo potrebno. Travel light", rekla je i prvi put se nasmejala glasno, otkrivajući perfektan niz negovanih belih zuba.
"A onda me je pronašla Cat. Stajala je pored mene i gledala me netremice jednog jutra kad sam se probudila na travnjaku u Central parku. Od tada se nije odvojila od mene. Ne treba joj povodac, ne želi nigde da ode. Jesi li primetila kako se smeje?"
Konačno sam skupila hrabrost da je pitam gde spava. "O, na raznim mestima. Važno je samo da nas niko ne dira i da nije previše hladno." A kako se hrani, kupa, koliko misli tako da živi, ima li gde da se vrati... Poletela je bujica iz mene. "Ej, nemoj da brineš. I nemoj da pokušavaš da razumeš. Meni je dobro ovako. I dokle god nam bude dobro, meni i Cat, živećemo ovako."
Spremala se da krene, a mene je uhvatila panika da ću je izgubiti, da je više nikad neću videti. "Gde ćeš biti ovih dana? Volela bih opet da te vidim. Da ti dam malo novca, večeras nisam imala ništa kod sebe."
"Ti si mi večeras već mnogo dala", rekla je, "možda ćeš jednom shvatiti koliko." Izašle smo na Broadway u tišini a mene je preplavio okean tuge. Iako je išla ispred, J kao da je to osećala. Zastala je, okrenula se ka meni sa onom velikom torbom u kojoj je bio ceo njen život i Cat, i nežno me uhvatila za rame. A onda je prošaputala toliko tiho da sam prestala da dišem da bih je čula: "Ti si dobra duša. I nisi nesrećna, a nekad si bila. I ti imaš svoju Cat, zar ne?"
Mangupski mi je namignula i brzim korakom krenula niz ulicu. Gledala sam kako se njena figura pretvara u siluetu među automobilskim svetlima. U jednom trenutku zastala je pored nekog homlesa koji je sedeo sklupčan na zemlji, nešto mu dala i produžila. Prišla sam do njega i videla kako sa očima punim sreće otvara sendvič sa tunjevinom.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
