Mirjana Karanović - Male stvari čine me srećnom

Mirjanu Karanović publika gleda i u seriji „Vratiće se rode“. Na naše pitanje kakvo je njeno mišljenje o seriji, naša sagovornica odgovara da joj se takvo pitanje čini besmisleno.

„Ja igram u toj seriji i o njoj mislim sve najbolje. I nekako je nebitno šta ja mislim o njoj, važnije je šta o njoj misle gledaoci. Ja se nikada ne bih upustila u neki posao ili saradnju da u to ne verujem. Na taj način negujem ten. I osećam se zdravo i zadovoljno što je glavni preduslov dobrog izgleda, do koga mi je, kao ženi i glumici, veoma stalo“.

Pored filma i serije, igra i u predstavama: „Barbelo, o psima i deci, „Fedrina ljubav“ i „Pred penzijom“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pozorište, film ili televizija? Svuda se dobro oseća.
„Kao što sam vam već rekla, radim samo sa ljudima koji me čine srećnom i zadovoljnom kao glumicom i kao ženom. Na filmu i televiziji se radi dnevno između 10 i 12 sati i veoma je naporno i često dosadno, hrana je uglavnom loša i nemate gde da se odmorite. U pozorištu je malo lakše, radi se 4 do 5 sati i ako vam se ne radi, ne morate. Na filmu morate da radite bez obzira na duševno stanje tuge, sreće, nesreće ili nekog besa ili neke druge privatne emocije. Kada stanete ispred kamere i odigrate scenu, to je to i nema popravke sutra ili prekosutra. Ako ste loši jer vas je neko iznervirao ili rasplakao, nema opravdanja pred publikom. Ona vidi samo krajnji rezultat i baš je briga za neka vaša privatna stanja. Zato je u pozorištu lakše jer vežbaš dok ne budeš perfektan i nesalomiv i onda pred publiku. Kad si ti spreman. Posle je lako“.

Ko su ljudi koji su ostavili najveći trag u vašoj glumačkoj karijeri?
Mnogi. Od amaterizma do danas učim,skupljam i upijam sve što mi je korisno. Naravno da postoje osobe koje ću više pamtiti, kao moji profesori Milenko Maričić i Branivoj Đorđević, reditelji Srđan Karanović, Kusturica, Žika Pavlović, Slobodan Unkovski, Dejan Mijač, Paolo Mađeli i Dino Mustafić. Mira Stupica, Mira Banjac, Mira Joković. Zbog njih sam ponosna da se i ja zovem Mira. Kakav niz! I pored njih mnogi ljudi koje sam upoznala i upoznajem čitavog života, koji su moje inspiracije za uloge koje igram.

Često kažete da je gluma najbolje što umete da radite i da ste veoma zadovoljni što ste izabrali baš ovaj posao. Da li i dalje ostajete pri tom stavu? Da. Koji je to trenutak kada osećate najveći lični uspeh u poslu kojim se bavite?
Ja sam zadovoljna osoba i tih je trenutaka mnogo. Uživam u mnogim malim trenucima potpune sreće i ushićenja koje mi priređuje gluma. Od mnogih unikatnih momenata zajedničkog otkrivanja novih slojeva u dijalogu sa mojim partnerima i partnerkama na sceni, uživanja u radu sa inteligentnim rediteljima, uzbudljivim trenucima zajedničkog disanja sa publikom i podrške koju nam daju do slatkog umora i potpune iscrpljenosti i ispražnjenosti posle naporne predstave.

Jedni vas vole, drugi vas ne vole kako zbog vaše karijere, stavova...Kako vi na to sve gledate?
Sve će to proći, i ljubav i mržnja. Zadržavam se na onome što mi prija, ostalo ostavljam i ne zanima me.

Pored glume, vi ste i profesor na Akademiji za glumu; kako se snalazite u toj ulozi?
Kako kad. Trudim se da nikako ne zaboravim da sam pre svega glumica pa tek onda profesor. To znači da između mene i njih postoji istinska veza, a ne akademski autoritet. I to je teško jer danas mladi ne poštuju nikog a priori. Za sve moraš da se izboriš. Njih je 14, a ja sam jedna. Iako sam iskusnija, oni su brojniji. Često mi dođe da im nalupam šamare koliko me nerviraju, ali ne mogu, ne bih ništa postigla i onda udri u priču i objašnjavanje. Neki put ih samo pustim da zalutaju. Kad se umore i dođu pokorni i mirni, lakše mi je da im objasnim.

Koliko je lako ili teško preneti svoje znanje i iskustvo mladim glumcima?
Veoma je teško. Kad si mlad, misliš da se pravila ne odnose na tebe i da ćeš ti ipak moći po svome. Tako da stariji pričaju, ubeđuju, objašnjavaju, a mladi pokušavaju, padaju, propadaju, uče i neko nauči pre, neko kasnije, neko nikad. Zato je škola dobar prostor da probaju i testiraju sva upustva koja im ja dajem. Tako da to ide otprilike ovako: ja pričam, oni manje više slušaju, manje više mi veruju, onda oni probaju da to urade i manje više uspevaju tj. ne uspevaju, batrgaju se, muče, pa polako, mic po mic, nešto naprave. I onda mi veruju.

Kada poredite vaše studentske dane sa studentskim danima sadašnje generacije, da li postoji razlika?
Postoji, ali više u okruženju, u merilima kvaliteta u društvu, u moralnim vrednostima, u idejama kojima se oni dive i kojima smo mi bili fascinirani. Ali, generalno, mislim da su kvalitetni ljudi jednostavno kvalitetni, bez obzira na vreme u kome žive. Kad je neko vredan i pametan i radi na sebi, razvija se i gradi sebe i spolja i iznutra, ta će osoba nešto postići u životu. Tako je bilo kad sam ja bila mlada, tako je i sada.

Mnoge starije generacije pričaju o dobrim i bezbrižnim osamdesetim godinama prošlog veka. Mladi ljudi imaju osećaj da su tada tekli med i mleko?
Kako kome. Objektivna je istina da su to bile mnogo bezbrižnije i veselije godine od devedesetih. Ja sam tada bila u mojim dvadesetim godinama i za mene je to bio najlepši period u životu. Tada sam „osvajala svet“ i profesionalno i lično. Postizala prve uspehe, prvi put radila mnoge uzbudljive stvari u životu, kao što su putovanja i upoznavanje nekih fantastičnih ljudi iz profesije, a i van nje. Bila sam na festivalima, Venecija, Kan, dodela Oskara, Amerika, o svemu sam tome do tada samo čitala u novinama, a onda sam postala deo toga. Postala sam član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dobila sam mnogo nagrada i družila se i radila sa ljudima čije sam slike isecala iz novina i lepila u spomenar kada sam bila mlađa. Jedna od njih je i Sofija Loren.

U današnjoj tranziciji mnogi ljudi nisu se snašli, kako vi plivate u ovim burnim vremenima?
Plivam. Neki put se samo održavam na površini da ne potonem, a neki put baš grabim kraul. Ne dam se. Trudim se da ne pokleknem, mnogo radim, pazim na zdravlje, i fizičko i psihičko. Ovo drugo mi se čini čak važnije. Klonim se loših navika i negativnih misli, manje jedem, više vežbam i nadam se boljim vremenima.

Šta danas da radi mali čovek koji želi samo normalno da živi?
Ne bih da delim savete, nisam sigurna da sam kompetentna. Mogu samo da kažem da teško da će ti neko pomoći ako samo sediš i čekaš. I kada tražiš, teško je. Mislim da ljudi treba da se udružuju, prepoznaju po nevolji, po mogućnostima, po sposobnostima, sličnim idejama i ciljevima. Uvek je lakše u društvu, pogotovo onih koji su na tvoj strani. Lakše je ostvariti cilj kad nisi usamljen. A što se „normalnog“ života tiče, teško je naći ljude u ovoj zemlji koji žive normalno. Ovo je doba borbe za život. Preživeti i ostvariti svoje snove, makar i najmanje, pitanje je konstantne borbe i žrtava koje prinosiš da bi to bilo moguće.

Šta je za vas sreća?
Mnogo toga. Sreća su za mene male stvari. Mnogo svakodnevnih trenutaka kada osetim i pomislim da sam srećna.

Gde sebe vidite kroz pet godina?
Sve je moguće u životu i ja sam spremna na sve, ali vidim sebe u Beogradu, u mom stanu, idem na probu ili snimanje ili na čas sa mojim đacima, idem na Kalenić, na Adu, u neki fini restoran sa mojim prijateljima. Vidim sebe u formi, vedrog izgleda, zdravu i još pametniju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.