Čarlston za Sonju Kolačarić

Sonja Kolačarić, mlada dama rođena ne tako davne 1980. godine u Lazarevcu je glumica. Filmofili je pamte po ulogama u “Mrtav hladan”, “Belo odelo”, “Nebeska udica”…, dok su je ljubitelji pozorišta mogli gledati u predstavama "Buba", "Dva viteza iz Verone", "Velika drama", "Brod za lutke", "Italijanska noć", "Neke devojke", "Na dnu"...

Danas, gledamo je u, kako mnogi kažu, spektakularnom domaćem filmskom ostvarenju “Čarlston za Ognjenku”, reditelja Uroša Stojanovića za koga je Sonja od samog početka bila favorit za glavnu ulogu, tako da je damski izbegla sav mogući stres kastinga, užih krugova…

Ne zna da vozi bicikl, ali je zato majstor za ples.

Kune se u diplomu Fakulteta dramskih umetnosti.

Tvrdi da postoji minimum 308 načina da se kvalitetno džabalebari.

Iako je nekoliko puta izjavila da ne želi biti popularna, u razgovoru koji sledi kaže: “To što bih ja volela da ostanem „anonimna“, dokaz je moje slabosti...“.

Kada je Sonja Kolačarić čvrsto odlučila da kaže sudbonosno „DA“ glumi?
Zaista se ne secam. Verovatno je bilo još u ranom detinjstvu, doduše neosvešćeno. Mada bih ja to nazvala samo prirodnim razvojem događaja. „Sudbonosno DA“ izgovara se živom čoveku, nikako profesiji.

Nakon filmova „Belo odelo“, „Nebeska udica“, „Jedan na jedan“, „Mrtav hladan“... došao je na red i „Čarlston za Ognjeku“; film koji je žanrovski potpuno drugačiji od svih prethodnih. Vodeći se tom činjenicom, koliko je samim tim izazov bio veći za tebe?
Svaki novi posao je novi izazov. Ako glumac ne pristupa na taj način svakom projektu, onda on postaje činovnik, a gluma kancelarijski posao. A to je skoro pa greh.

Koliko truda je bilo potrebno da uložiš ne bi li glavna uloga, uloga Ognjenke, bila dodeljena baš tebi?
Nimalo. Za to je bio zadužen Uroš Stojanović (reditelj filma). On je odlučio da ja igram i tako je moralo biti.

Da li se, i u kojoj meri, slažeš sa mišljenjem drugih da će ti ta uloga postati prekretnica u karijeri?
Ako to znači da ću postati poželjno lice za reklame, verovatno.

Na trenutak zamisli da je uloga Male boginje dodeljena tebi, a uloga Ognjenke Katarini Radivojevic. Da li bi uspeh filma i u tom slučaju, po tebi, bio zagarantovan?
Ufff... Mislim da ne. Osim ako ga ne bi prodali kao sajans fikšn sa elementima groteske.

U kojim trenucima je bilo potrebno da se poneseš kao junak i izdržiš snimanja nekih veoma zahtevnih scena?
Manje junak, više ludak, ali to se u našoj profesiji podrazumeva. Dobro je poznato da glumac mora da ima mazohističke sklonosti.

Možeš li da napraviš paralelu između udavača iz „Čarlstona“ i ovih današnjih?
Da, ali nije potrebno da ja o tome govorim. Dovoljno je da izađete na ulice, još bolje, u neki od beogradskih klubova.

Kako je biti zaglavljena u topu sa muškarcem poput Nenada Jezdića?
Jednostavno jer znam da sam u sigurnim rukama.

Kao glumica, da li si više naklonjena radu u prozorištu ili na filmu?
Naklonjena sam isključivo radu koji je kreativan, što podrazumeva veliko fizičko, mentalno i emocionalno ulaganje. Lokacija nije bitna.

Nekoliko puta si izjavila da ne želiš biti popularna. Isuviše skromno od tebe, zar ne?
Ne, naprotiv. Moja je želja da se bavim javnim poslom, a da izbegnem kontraindikacije koje donosi popularnost. Meni to zvuči prilično neskromno. Popularnost iziskuje veliku količinu snage da se ostane normalan u mnogim, prilično bizarnim okolnostima. To što bih ja volela da ostanem „anonimna“, dokaz je moje slabosti, nikako skromnosti.

Ovih dana štampa je puna tvojih intervjua i fotografija. Čuvaš li iste?
Čuvam.

Da li si ikada u srpskoj kinematografiji osetila imitaciju Holivuda?
Da, u „Čarlstonu za Ognjenku“. Ali samo u finalnom proizvodu, nikako na setu.

Misliš li da je iza dobrog glumca i dobre glumice potrebno da „stoji“ diploma Fakulteta dramskih umetnosti?
Apsolutno. Tamo se uči zanat, koji je neophodan. Talenat bez zanata je potpuno bezvredan. Vrlo jednostavna formula.

Kažu da si izuzetno talentovana za ples. Sećaš li se poslednjeg?
Kako da ne. Sinoć, na milongi, sa Andrejem.

Vratimo se na "Čarlston". Uloga Ognjenke zahtevala je da na neko vreme postaneš plavuša, nosiš se sa kikom do zemlje i u potpunosti zaboraviš na pincetu. Da li su ti i koliko sve te promene teško pale?
Ma, ne. To je sve zabavno. Imaću o čemu da pričam unucima, a valjda je jedna od primarnih stvari da imaš o mnooooogo čemu da pričaš unucima.

Da bi scena bila „kupljena“, ko treba biti zadovoljan?
Na nesreću (ili sreću), pre svega reditelj.

Da li tekst za potrebe određene uloge učiš poput „pesmice“ ili imaš neki svoj metod?
Vrlo lako pamtim tekstove i oni ostaju u mom pamćenju (verovatno) zauvek, na uštrb čitave moje ostale memorije.

Koliko je, po tvom mišljenju, bitno da naši domaći glumci i glumice prate inostranu filmsku produkciju i svakodnevno budu u njenim tokovima?
Važno je. A i logično. Treba učiti od velikih majstora, a da bi naučio, moraš ih razumeti, a da bi razumeo, moraš stalno špijunirati njihov rad, sa svim njihovim promenama, novotarijama i starudijama.

Da li ti se ikada desilo da prihvatiš ulogu u kojoj nisi u potpunosti videla sebe?
Retko kad sam imala priliku da odigram nešto što zapravo podseća na mene. U stvari, kad malo bolje razmislim, to se nije desilo nikad. Inspirišu me uloge koje su mi vrlo malo slične, da bih u sebi pronašla tu neku suštinsku tačku spajanja i od nje izgradila čitav novi mikrokosmos.

Pored glume, u čemu se još dobro snalaziš?
Prilično sam spretna, a i fleksibilna, te plivam gde god da me smeste. Najlošije se snalazim u trenucima kada moram da vodim računa o tome kako se ponašam i šta govorim, a i jedina sam osoba koju poznajem da ne zna da vozi bicikl.

Kako izgleda tvoje idealno provedeno slobodno vreme?
Postoji bar 308 načina da se kvalitetno džabalebari, bilo da je u pitanju sunčan dan, sitni sati ili topli dom.

Koliko te dotiču teme tipa zdrava ishrana, ravan stomak, što više tečnosti, biti aktivna?
Prilično. Sportski sam tip, te mi je telesna aktivnost nasušna potreba, a zdrava hrana obavezna detoksikacija, pogotovo u fazama u kojima mi je milija noć i sve što ona sa sobom nosi.

Postoji li moto kojim se često služiš?
Smisao života se nalazi u dubokom osećanju radosti.

Nakon velikih napora uloženih u stvaranju filma „Čarlston za Ognjeku“, da li je došlo vreme da se sladiš uspehom istog?
Lepo je čuti dobru kritiku i ja, iskreno, ne mogu da se požalim jer je većina prilično dobro reagovala na moju ulogu. Ono što je važno je da takva reakcija publike doprinosi utemeljenju mog osećaja da sam na dobrom putu. A kad imaš pred sobom ispravan put, to znači da imaš puno vremena i prostora za usavršavanje. U tome se sastoji moja naslada.

Za kraj, priznaj nam da zaslužuješ odmor. Onako pošten odmor negde dalekooo...?
Sasvim bi mi mi bilo dovoljno da ostanem kod kuće i samo isključim telefon... bar par dana..

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.