Free-climbing je izmišljen u kanjonima Mesa Verde

Krenuli smo iz Boldera u Koloradu, prevalivši nešto manje od 1500 milja, u oba pravca. Za nekoliko sati brze vožnje sporednim ali besprekornim putevima prebacili smo se do centralnog Kolorada, u blizinu jednog od najlepših kanjona na kugli zemaljskoj. Piše Srđan PajićZa razliku od putovanja u Afriku pripremanog gotovo pola godine, laka vikend akcija koja je pokrila znamenitosti centralnog i jugozapadnog Kolorada isplanirana je za jedno veče. Uz odlične sneaker-doodles, rukom majstora umućenu nes-kafu i kablovski internet, plan puta je okvirno skovan. Zaobiđeni su svi putevi na karti obeleženi debelim linijama i markirana mesta za kampovanje, uz taktički odabir rezervnih položaja u lokalnim motelima za kamiondžije. Proverena je vremenska prognoza za vikend, ulje u motoru i pritisak u gumama, na brzaka spakovani šatori, vreće za spavanje i osnovne potrepštine i u cik zore krenulo se, kao i uvek sa puno optimizma, na jugozapad. Ideja je bila da se našoj drugarici iz Beograda ispuni želja da poseti jedno od najmističnijih mesta na severnoameričkom kontinentu: legendardni Mesa Verde. Sledi malo istorije isprepletane predanjem, tek da vam zagolica maštu, a više ćete naći na wikipediji, ili web sajtu nacionalnog parka.Mesa Verde (Zelena Ploča na španskom jeziku) je iskošeni plato površine oko 500 kvadratnih kilometara, na koji nailazite idući ka jugozapadu iz pravca Montrose, bilo preko Telurida ili Ouray-a, ostavivši iza sebe 4500m visoke i oštre granitne planine venca San Huan. Nepregledna ravnica oko platoa se završava planinama Novog Meksika na jugu, i Velikim Kanjonom na zapadu. U ogromnoj i prelepoj američkoj divljezapadnoj vukojebini plato se, u vidu tipične mese iz crtaća o kojotu i ptici trkačici, izdiže u blizini čuvenog regiona Four Corners, gde se srećno graniče četiri savezne države: Kolorado, Juta, Arizona, i Novi Meksiko. Na ovoj važnoj raskrsnici našle su se civilizacije starosedelaca američkog kontinenta iz sasvim različitih oblasti i perioda. Indijanska plemena pridošla sa severa, Navaho i Ute i plemena sa juga, razni rodovi iz grupe Pueblo Indijanaca, pre svega Hopi i Zuni. Ali izumrla civilizacija koja je naseljavala oblast Mesa Verdea međutim ne pripada ni jednoj od ovih grupa. Indijanci Anasazi, čije ime na jeziku Navahoa znaci približno &ldquo;prastari&rdquo; (&ldquo;the ancient one&rdquo;), potomci su slavnih Tolteka, koji su se u ovim krajevima naselili znatno pre dolaska severnoameričkih Indijanaca, poznatih nam iz dobrih starih vestern filmova.Prema uobičajenim arheološkim spekulacijama, ovaj narod se u oblast Mesa Verdea doselio početkom 7. veka. Gotovo 2500m iznad ravnice izdignut i ka jugu blago iskošen plato pružao je idealne uslove za život, u početku nomadskih plemena, koja su ubrzo otkrila pogodnosti uzgoja sopstvenih kultura i pripitomljavanja životinja, otpočevši eru primitivne poljoprivrede i stočarstva. Na više od 300 dana u godini suncem obasjanoj visoravni uspešno su primitivnim genetskim inženjeringom stvorene i uzgajane visokonadmorske kulture kukuruza, pasulja i tikvica. Razvijeni su precizni kalendari korišćeni za pravovremeno sejanje žitarica, a konstruisan je i sistem za dugotrajno skladištenje ovih važnih poljoprivrednih proizvoda, koji su za potrebe preživljavanja neretkih suša mogli biti čuvani i do nekoliko godina. Stanovništvo se uvećavalo i život je cvetao u matrijarhatu. Tako je bilo do otprilike 11. veka. Onda su, iz do sada potpuno nepoznatog razloga, Anasazi Indijanci otpočeli izgradnju svojih čuvenih naseobina u alkovima u strmim liticama mnogobrojnih kanjona koji presecaju ovu oblast. Na potpuno nepristupačnim mestima iznikli su pravi minijaturni gradovi koji su brojali od par stotina do hiljadu stanovnika. Precizno izrađene zidane građevine sa veoma vešto uklopljenim kamenim zidovima gotovo bez ikakvih neravnina podsećaju na tehnologiju koju su razvili njihovi daleki rođaci Inke i Asteci u južnoj i centralnoj Americi, nedvosmisleno ukazujući na poreklo Anasazi Indijanaca. Moguće objašnjenje za ovaj poduhvat je bila sve veća naseljenost gore na platou praćena sve ozbiljnijim nedostatkom pitke vode. Dragocena voda od retkih padavina se zahvaljujući strukturi stene sakupljala u dubini ovih okapina i zajedno sa skladištima za hranu koje su Anasazi sagradili kao i dobro utvrđenim naseobinama omogućavala pripadnicima plemena da veoma dugo opstanu izolovani od ostatka sveta. Kamen za izgradnju je dovlačen iz velike daljine i uz neverovatnu veštinu iznošen do ovih gotovo vertikalnih litica, koristeći se udubljenjima u steni kao opremcima. Moglo bi se reći da je free-climbing izmišljen u kanjonima Mesa Verdea. Dakle iz nejasnog razloga, a i u velikoj žurbi, za manje od jednog veka teškim radom izgrađen je veliki broj ovih naseobina, od kojih je samo u poslednjoj deceniji u ovoj oblasti pronađeno preko šest stotina. Po završetku izgradnje, Anasazi su se uselili u ove naseobine, poživeli u njima veoma kratko vreme i ubrzo potom, negde do kraja 12, i prve polovine 13. veka, netragom nestali.Razlozi za njihovu gotovo paničnu gradnju nepristupačnih naseobina, ogroman uloženi trud u kome je veliki broj njih izgubio živote, kao i potonji njihov nestanak sa lica zemlje nisu sa sigurnošću poznati. Zbog ovog nedostatka pouzdanih činjenica ispreden je veliki broj teorija, manje ili više verovatnih, od nadiranja nekog nepoznatog neprijatelja, koji takođe nije iza sebe ostavio nikakvog traga, bolesti i kanibalizma, pa sve do vanzemaljaca. Arheolozi zastupaju teoriju koja napor uložen u izgradnju ovih naseobina objašnjava stalnom pretnjom od okolnih ne-Anasazi plemena, mahom nadošlih sa severa, dok za tajanstveni nestanak nudi objašnjenje u vidu deceniju i po duge suše koja je zahvatila ovu oblast sredinom 13. veka i u kombinaciji sa velikim hladnoćama prosto naterala ove Indijance da za ogrev poseku gotovo sve drvo u okolini. Posledica je bila da su vetrovi potpuno rasejali plodni ali tanak sloj tla na platou. Ovo je samo još više pogoršalo sušu i glad kao njenu posledicu, da bi u nekom trenutku Anasazi odlučili da im je svega dosta i masovno se iselili. Nakon toga su ubrzo bili asimilovani sa Pueblo Indijancima koji su već naseljavali okolne oblasti. Ostaje neobjašnjeno to što su naselja gotovo sva napuštena u isto vreme, gotovo preko noći, pri čemu ljudi koji su tu živeli nisu poneli sa sobom gotovo ništa &ndash; cak ni najosnovnije potrepštine, kao da su na taj pokret bili velikom nuždom naterani. Takođe, pronađeni su tragovi kanibalizma koji nude još jedno moguće objašnjenje &ndash; prirodni kolaps civilizacije koja je u jednom trenutku postala previše religiozna i zgusnuta na malo prostora.Savremeni Pueblosi smatraju Anasazi za svoje pretke i svake godine uprava Parka omogućava ovim Indijancima ritualne posete prastarim građevinama. Tragovi Anasazi Indijanaca se mogu pronaći u širokoj oblasti jugoistočne Jute, zapadne Arizone, prošarane mnogobrojnim rezervatima Navaho Indijanaca, kao i na severu Novog Meksika, u Chako kanjonu i Bandeliru. Ipak, jedino Mesa Verde obiluje jedinstvenim građevinama podignutim u liticama kanjona.Do Mesa Verdea došli smo startujući iz Boldera, prevalivši nešto manje od 1500 milja, u oba pravca. Za nekoliko sati brze vožnje sporednim ali besprekornim putevima prebacili smo se do centralnog Kolorada, u blizinu jednog od najlepših kanjona na kugli zemaljskoj. Malo poznata reka Ganison je usekla veličanstveni Crni kanjon, 900 metara visokih vertikalnih litica koje se na najužem delu približavaju na manje od 100 metara, onemogućavajući sunčevim zracima da se probiju do dna, zbog čega je verovatno i dobio ime. Kanjon i reka na dnu su jedno od najboljih rafting mesta u državi, kao i odlično mesto za alpinizam, kampovanje i nebrojene treking ture. Zaštićen je kao Nacionalni Park i za ulazak u njega preporučujemo posedovanje godišnje karte, koja ce vam uštedeti dosta para, a potrebna je i za ulazak u Mesa Verde. Treking tura do dna kanjona će potrajati oko 6 sati, ali je zaista vredna truda i umereno naporna. Za one manje sklone avanturi, po obodu kanjona raspoređen je niz vidikovaca sa kojih se pruža pogled od koga zastaje dah, na dubinu kanjona i reku koja huci daleko dole u senci. Iako je primamljivo, ne bacajte kamenje u kanjon, jer ćete gotovo sigurno ubiti nekog hajkera na dnu ili kakvog retkog kondora koji šestari u dubini ispod vas, ne sluteći ništa.Nakon čitavog dana provedenog u okolini kanjona, prenoćili smo u uređenom kampu pored gradića Ganison, zajedno sa još hiljadu dobroćudnih kampera prispelih ovamo iz čitave države. Kampovi bilo gde u Americi su veoma pristojni i generalno jeftini, ali ako ste student ili u bilo kakvom drugom finansijskom škripcu, plaćanje možete zaobići ako dođete kasno (recimo posle 8) i odete rano. U cik zore smo se zaputili ka Mesa Verde, prošavši kroz lep rudarski gradić Ouray, poznat pre svega po toplim sumpornim izvorima i otvorenim bazenima izgrađenim na njima. Na pola puta između Ouraya i Silvetona, u nepristupačnim planinama San Miguel countyja, nalazilo se i prvo ikad podignuto Teslino električno postrojenje (Ames HGP) koje je još krajem 19. veka napajalo strujom rudarske mašine rudnika Gold King blizu gradića Ophir. Od postrojenja danas je preostala samo mermerna ploča na jednom od vidikovaca pored puta.Na putu smo svratili u stari rudarski gradić Durango, danas preuređen u izvanredni turistički centar i veoma poznato skijalište. U gradu je u toku bilo godišnje okupljanje motociklista i na svakom ćošku se moglo uživati u ovoj jedinstvenoj subkulturnoj manifestaciji karakterističnoj za Ameriku i veoma bučnoj reklami za Harley-Davidson. Nakon odličnog kaubojskog doručka u restoranu u koji je nekada svraćao i čuveni Dok Holidej, izvezli smo ostatak puta do Mesa Verde. U parku Mesa Verde može se uživati u samostalnim treking turama, muvanju po velikom broju vidikovaca i kampovanju, ali da bi se došlo do naseobina Ansazi Indijanaca mora se uzeti vođena tura koju organizuju park rendžeri. Svaka od ponuđenih tura je odlična i ukoliko imate vremena, slobodno posetite sve (Cliff Palace, Spruce Tree, i Balcony House). Udaljeniji, zapadni deo parka (Step i Long House) možda nije loše ostaviti za sledeći dan.Kako se nalaze na nepristupačnim liticama, od vas će se zahtevati da imate pogodnu obuću i da ste u stanju da siđete i ispnete se par desetina metara po merdevinama iznad nekoliko stotina metara dubokog ambisa ispod zida kanjona, što zaista nije nikakav problem. Veoma zabavni i dobro obavešteni rendžeri će vam sa puno ljubavi i entuzijazma, ispričati čitavu priču o Anasazi Indijancima i odgovoriti na bukvalno svako pitanje koje za njih imate. Pleni veliko poštovanje koje ovi ljudi u uniformi imaju prema tvorcima Mesa Verde i treba im se zahvaliti na naporu koji ulažu da posetiocima iz celog sveta približe ovu jedinstvenu nestalu kulturu, utale našu nepresušnu radoznalnost i usade seme poštovanja prema starosedeocima i njihovim potomcima Pueblo Indijancima. Pored rendžera, u parku se možete detaljno informisati u više muzeja koji prezentiraju istoriju i kulturu ovog zagonetnog naroda. Park godišnje poseti stotine hiljada turista i domaćini su se zaista potrudili da svakom omoguće pristup velikoj količini informacija i sadržaja.Nakon celodnevnog švrljanja po parku, zaputili smo se na severoistok, ka prelepom gradiću Telurid, ugnježdenom u visokim planinama San Huan. Pored toga što je jedan od najboljih skijaških centara na kontinentu, Telurid je poznat po alternativnom filmskom festivalu, koje je upravo tog vikenda bio u toku. Gradić je bio prepun posetilaca, glumaca i režisera, ali za razliku od popularnih mainstream festivala, ovaj u Teluridu poseduje šarm neiskvarenog okupljanja pravih ljubitelja filmske umetnosti, neopterećenih takmičenjem, nagradama i komercijalnim uspehom. Ljudi koje vidite na ulicama u vreme festivala neodoljivo liče na verne posetioce beogradske Kinoteke. Pored seta crtaća Chuck Johnesa, našu pažnju privukla je premijera filma Into the Wild koja je održana na jednoj od mnogobrojnih otvorenih pozornica, bukvalno u dvorištu između nekoliko malih rudarskih zgradica, gde su posetioci ležali na zemlji udobno zavaljeni i umotani u kamperske vreće za spavanje, a organizatori delili besplatne tople napitke. Čak ni večernja jesenja kišica nije nikog uspela da otera iz otvorenog bioskopa.Prenoćili smo u obližnjem gradiću Montrose, pošto su sva mesta u Teluridu bila popunjena, a nas kamperski optimizam je splasnuo kada se večernji pljusak udružio sa jakom grmljavinom. Lagani povratak kući začinili smo svraćanjem u još jedan gradić u goletima Kolorada &ndash; Fairplay, našoj publici poznatiji kao South Park, dakle mesto koje je inspirisalo Tray Parkera i Matt Stonea da naprave legendarni satirični crtać za odrasle. Ne liči ni najmanje na ono na sta smo navikli iz South Parka, ali kao što je uobičajeno u Americi &ndash; there is always more than meets the eye.