Devojčice i dečaci

Šta mislite o rečenicama: &ldquo;Dečaci nikad ne plaču&rdquo;, ili &ldquo;Ona je devojčica, šta će joj škola, ionako će se jednom udati&rdquo;? Očekivanja koja &raquo;usađujemo&laquo; u decu, nisu samo naša lična, pojedinačna, već i deo sredine, običaja, kulturnog nasleđa. Očekivanja i norme ponašanja iz neposrednog okruženja, utiču na formiranje i naših ličnih stavova. Jelena HolcerNeke od ovih normi, roditelji shvataju kao zakonitosti iako su to samo duboko ukorenjeni stereotipi i predrasude koje mogu bitno uskraćivati ili nepravedno favorizovati njihovu decu. Polni stereotipi počinju samim rođenjem deteta. Ne samo što smo boje podelili na muške (plavo), i ženske (roze), već i prvim igračkama potvrđujemo stare predrasude da su &quot;žene emotivna, a muškarci racionalna bića&quot;. Od sinova očekujemo da budu hrabri, jaki, uspešni, autoritarni&hellip; a od devojčica da su dobre, lepe, da imaju saosećanje prema drugima. Zato, devojčicama nudimo igračke kuhinjskih elemenata, lutaka &ndash; beba, minijaturnog kozmetičkog pribora, a dečacima plastične kamione, puške, noževe, mačeve. Ipak, ne može biti da &ldquo;dečaci ne plaču&rdquo;, već samo da mi očekujemo da oni ne plaču, tj. da je društveno prihvatljivije da se vidi plač devojčice nego plač dečaka.Svet. Danas Aziji nedostaje 60 miliona žena, najviše u Kini i Indiji. Žena koja rodi ćerku rizikuje da je muž napusti i potraži drugu koja će mu roditi sina naslednika. Politika jednog deteta zahteva da to dete bude dečak, jer je od presudnog značaja imati muškog potomka. To je dovelo do abortusa više desetina miliona devojčica, kao i stalnih otmica dece, uglavnom dečaka. U Kini se dnevno otme više od 200 dečaka, što je skoro duplo više nego u Velikoj Britaniji za godinu dana. Danas, vlade država Kine, Indije, Nepala&hellip; menjaju svoju politiku i sve glasnije podržavaju rađanje ženske dece. Ipak, smatra se da u Kini danas ima već 20 miliona muškaraca koji neće moći da se ožene, upravo zbog nedostatka žena, a ovaj će se broj svake godine povećavati za 1,5 milion. U nekim drugim zemaljama razvijenog sveta situacija je mnogo više naklonjena ženama. Istraživanja širom zapadne Evrope i Amerike pokazuju, na primer, da je školstvo najvećim delom prilagođeno devojčicama i njihovom načinu usvajanja znanja koji zahteva mnogo verbalnog objašnjavanja, dugu koncentraciju... Da li to znači da su devojčice povlašćene? U najrazvijenijim zemljama se na fakultete upisuje (i završava ih) znatno više žena nego muškaraca. Tako, u SAD na svakih 100 muškaraca koji započnu visoko obrazovanje dolazi 140 žena, a u Švedskoj ih je čak 150. Prema tome, pretpostavka je da će u godinama koje dolaze žene biti bolje pripremljene i još više promeniti svoj položaj u društvu.Vuk Stefanović Karadžić je svojevremeno sakupio veliki broj narodnih pošalica, poslovica, uzrečica izrazito ponižavajućih po ženu. Poznato je da se u pojedinim krajevima Crne Gore još uvek na pitanje koliko u porodici ima osoba (ili ljudi u plemenu, na primer), odgovara brojem pušaka, što znači da se ženska deca ni ne računaju. Kada govorimo o našim prostorima, izgleda da se savremeni stereotipi o ženskoj ulozi ne razlikuju mnogo od one tradicionalne predstave o ženi. Prema jednom domaćem istraživanju poželjne osobine žene su: osećajna, voli decu, nežna, ljubazna, prijatna (Vuletić, 1985). Po jednom drugom istraživanju kod ženskog deteta treba negovati sledeće osobine: iskrena, popustljiva, uredna, nežna, vredna, skromna, privržena porodici itd. (Mladenović, 1991). Odnosno: &laquo;Dobar dečak&raquo; je onaj koji će postati autonomni pojedinac, hrabar, izdržljiv, samostalan i samopouzdan muškarac, a &laquo;dobra devojčica&raquo; je ona koja će uspešno igrati ulogu majke, supruge i domaćice, koja će biti zavisna i podređena svom mužu (Havelka, 2001).Zato ste se, sigurno i vi, ili u literaturi koja se bavi vaspitvanjem dece ili kroz razgovore sa drugim roditeljima, ili možda kroz lična iskustva susreli sa sledećim stavovima : &middot; Dečaci ispoljavaju bol burno i eksplozivno a devojčice ga peživljavaju. &middot; Dečaci zaboravljaju a devojčice pamte. Pod stresom, dečaci zaborave ono što je bilo stresno a devojčice pamte i žele da &ldquo;podele&rdquo;, sa nekim tj. povere svoja osećanja. &middot; Dečacima treba više nezavisnosti i prostora. Imaju izraženiju potrebu da dokažu šta sve mogu da urade samostalno, bez ičije pomoći, važne su im pohvale, ohrabrenje, osećanje da su potrebni&hellip; Previše pomaganja tumače kao nedostatak poverenja. &middot; Dečaci su individualci, devojčice su deo zajednice. &middot; Dečaci se boje da bi njihova nezavisnost mogla biti ugrožena a devojčice se boje prekida emocionalne veze. &middot; Dečacima treba više igre, a devojčicama razgovora. &middot; Devojčice su alapače. &middot; Dečaci su uvek agresivni. Ovakve predrasude u kasnijem uzrastu prerastu u one koje se tiču odraslih osoba: &ldquo;Ženama je mesto samo u kući&rdquo;, ili: &ldquo;Žene ne umeju da voze&rdquo;. Neke od njih &ldquo;uđu pod kožu&rdquo;, nesvesno, neprimetno, i postanu sastavni deo našeg verovanja i načina na koji odgajamo svoju decu.Emotivnost. Najveća razlika u roditeljskom pristupu dečacima u odnosu na devojčice je različit pristup emotivnosti. Za roditelje su dečja osećanja uvek problematična. Mi smo, kao odrasle osobe proveli veliki deo života pokušavajući da kontrolišemo i ovladamo sopstvenim emocijama, pa je razumljivo zašto želimo da poštedimo i zaštitimo decu od svakog povređivanja i bola. Zato, na njihova osećanja reagujemo tako što ih banalizujemo i pravimo stereotipe: &ldquo;Dečaci ne plaču. Nije to ništa. Samo se kukavice plaše.&rdquo; Emocije su, posebno, uskraćene dečacima, jer besne dečake kažnjavamo, tužnima skrećemo pažnju, zastrašene uzimamo u zaštitu. Ukratko, ne dozvoljavamo im da ono što osećaju jasno izražavaju.Kada ovako potiskivane emocije iz ranog detinjstva i predškolskog uzrasta jednom buknu, (na primer, u pubertetu), biće pojačane i samim tim, daleko bolnije kako za tu decu, tako i za njihove roditelje. Sa druge strane, dečacima je više nego devojčicama dozvoljeno više slobode, (počevši od skakanja u predškolskom uzrastu, pa do vremena dozvoljenog za vraćanje iz večernjeg izlaska u pubertetu). Za razliku od dečaka, devojčicama dopuštamo (bili toga svesni ili ne) da odrastaju ne stideći se svojih emocija i da ih jasno pokazuju. Zahvaljujući tome, one se bolje snalaze u socijalnim odnosima, jer su uvežbane u analiziranju međusobnih odnosa, vešte su u komunikativnim sposobnostima, jer su od malena podržavane da govore i razgovaraju. Na žalost, devojčice su uskraćene za podsticanje da &ldquo;misle svojom glavom&rdquo;, da se bore za svoje mišljenje. Od njih se u manjoj meri očekuju jasni, čvrsti stavovi što utiče da kasnije, kada odrastu, mnoge žene imaju problem da direktno traže ono što žele.Kada na školskom igralištu padne dečak, od njega se očekuje da brzo ustane i nastavi igru. Kada padne devojčica, njoj prilaze druga deca i odrasli i pitaju je da li je dobro. Ovakva razlika polazi od različitog pristupa koji imaju rodielji ali i celokupno društveno okruženje u kome dete raste. Ovakvih primera ima veoma mnogo. Kada se vraćaju iz vrtića ili škole, roditelji svoje ćerke pitaju: &ldquo;Kako ti je bilo? Kako si se provela? Kako si se osećala?&rdquo; čime se direktno neguju njene emocije, i takvo shvatanje sveta, a dečake pitamo: &ldquo;Šta ste danas radili?&rdquo; Ili, kada dečak u školi ne može da se &ldquo;svrti&rdquo; mirno na času, obično se govori o njegovoj lošoj koncentraciji ali se često, prećutno od dečaka ni ne očekuje niti naročita disciplina niti radne navike. Međutim, kada devojčica u prvim razredima pokazuje nemir na času ili manjak zainteresovanosti za neki predmet, niko ne govori o niskoj koncentraciji već se obično sumnja u njene mentalne sposobnosti. Poznato je da se devojčice vaspitanjem usmeravaju ka kući i porodici i da im se govori da je za njih otvoren prostor i spljašnji svet opasan, jer im se na ulici uvek može dogoditi nešto neprijatno. Nasuprot tome, muška deca se prosto isteruju napolje, kako bi se tamo igrali. Češća pojava agorafobije (strah od otvorenog prostora) kod žena i klaustrofobije (strah od zatvorenog prostora) kod muškaraca, mogla bi se objasniti i različitom socijalizacijom i polnim ulogama.Individualne razlike su veoma velike. Ako bolje razmislite, verovatno ćete se setiti primera dečaka pesnika ili devojčica koje odlično igraju fudbal. Podrazumeva se i da određene osobenosti i razlike među polovima postoje. Muški pol se, u većini eksperimenata i istraživanja bolje snalazi u prostornom orjentisanju, prirodnim naukama, konkretnom snalaženju u problemskim situacijama. Za razliku od njih, ženski pol je &ldquo;jači&rdquo; kada se radi o verbalnom aspektu, umetničkom izražavanju&hellip; Dečaci i devojčice se razlikuju, i po tome koja su im mesta &ldquo;ahilove pete&rdquo;, tj. u kojim poljima su najosetljiviji i najranjiviji. Zato, niko od vas ne očekuje da svom sinu stavljate mašnice u kosu i oblačite ga u roze suknjice ili da svoju ćerku upisujete u ragbi klub. Dete ćete odgajati u duhu njegovog pola. Međutim, gde je granica između odgajanja deteta u duhu njegovog pola, sa jedne strane, i ustaljenih stereotipa sa druge strane? Odnosno, da li devojčicama uopšte dajemo priliku da igraju fudbal? I, šta ćete da radite, ako vaš sin pokaže interesovanje za balet?Dete. Mislite o svom detetu, najpre kao o detetu a tek potom kao pripadniku jednog pola. Budite svesni njegove jedinstvenosti, različitosti, dragocenosti koju ta njegova posebnost nosi. Tu polne razlike ne znače mnogo. Odnosno: budete li svog sina glorifikovali samo zato što je dečak, dozvoljavali mu &ldquo;mangupsko&rdquo; ponašanje&hellip;ili, budete li svoju ćerku učili da dečaci imaju prednost &ndash; ponašate se u skladu sa predrasudama koje mogu biti samo štetne za njih. Zašto? Da ne bi bili stalno u fazi zapitanosti šta je ispravno postupanje prema devojčicama a šta prema dečacima, postavite sebi pitanje: Zašto je za moje dete (dete, a ne sina ili ćerku) dobro ovo ili ono? Pitajući se: &ldquo;zašto?&rdquo; preuzimate aktivnu ulogu u vaspitanju deteta. Umesto što ćete robovati očekivanjima sredine u zavisnosti od toga kog je pola, vi u njemu negujete kvalitete i prednosti oba pola, jer ono nije samo dečak ili devojčica, već pre svega, vaše DETE. Postoje čak i istraživanja koja potvrđuju da se pitanje: &ldquo;Šta ćeš biti kada porasteš?&rdquo; skoro uvek postavlja dečacima. Od njih očekujemo da imaju neku predstavu o tome šta bi želeli da postanu. Zašto ovo pitanje ne postavljamo devojčicama? Zašto u njima ne negujemo ideju da i one nešto mogu i treba da postignu kad porastu? Razmislite: Zašto vaš sin ne bi znao da pere sudove ili da podgreje ručak? Ili mislite da je to isključivi zadatak njegove mame danas, a sutra njegove žene? Ili, da li ste sigurni da su igre sa autićima zaista samo za dečake? Zar neće i vaša ćerka sutra želeti da vozi automobil? Ili mislite da je za nju manje važno da savršeno dobro poznaje i snalazi se u saobraćaju?