Dobar lekar

Dobar lekar je, pre svega, dobar čovek, a dobar čovek je onaj koji voli ljude i tu ljubav nekako čudesno osete oni kojima je upućena, kaže Dr Ljiljana Milijana Savić Abramović. Razgovarala: Liljana Nikolić&quot;Ja i sama sebi često postavljam pitanje - ko je dobar lekar? Pošto iza mene stoji jedno dugo životno iskustvo, rad od preko trideset tri godine, plus prethodno školovanje, pa stažiranje, razmišljala sam šta bi to, u stvari, činilo dobrog lekara? Onda sam se setila na koji način sam ja pokušavala da saznam kakvi će mi saradnici biti mladi lekari koji stižu u bolnicu, oni koji tek kreću u struku. U stvari, želela sam da ocenim u koga se mogu pouzdati, a u koga ne. Jer u noćima kada sam u klinici dežurna, bivalo je preko dvesta bolesne dece, teže ili lakše bolesne, neke izuzetno teško bolesne, a ne možete u svakom momentu biti pored svakog deteta; važno je znati u koga možete da se pouzdate. Intenzivna nega nije bila ovakva kao što je danas, sa mnogo aparata koji vam signaliziraju kada srce stane, kada je problem sa disanjem, dakle, veoma je važno bilo da se svaki bolesnik prati, bilo je važno kako ga neko gleda. Znala sam da postavim mali test mladim lekarima da vidim kako će neko da prati bolesnika. Naravno, nisam davala mladima da prate najteže bolesnike, to su radili iskusni lekari, ali su, recimo, pratili puls i slično. Tačno sam znala da ocenim ako je neko to napisao napamet, znači da je bilo onih koji i ne pogledaju bolesnika. I pitala sam se šta je to što nekog motiviše, da li je to samo savest ili je to nešto drugo? Mislim da sam odgovor našla u tome koliko voli čoveka, koliko voli posao koji radi.Posao kao posao, to je tehnika, ali morate znati zbog čega ga radite. Znači, jedno je znati pravilno izmeriti puls, dati injekciju, dati terapiju na vreme, ali ako iza toga ne stoji briga i ljubav za onoga kome to upućujete, efekti su onda mali. Ako pravite anketu međ ljudima, laicima, pacijentima i tražite odgovor, često se i mi lekari iznenadimo koga oni proglase za dobrog lekara. Došla sam do zaključka da to mora biti dobar čovek koji voli ljude i tu ljubav nekako čudesno osete oni kojima je upućujete. Nije to deklarativna ljubav, već ona koja se oseti u malim postupcima, u malim stvarima. Ako lekar ujutru rano dođe na posao, pa prvo obiđe svoje pacijente, pa onda ide da popije kafu i porazgovara sa kolegama, pa onda u toku dana ne može da prođe nekoliko sati a da lekar ne obiđe pacijente, nije to kancelarijski posao, pa zatvoriš šalter. Nažalost, mnogi se ponašaju tako - ili isključe mobilni, ili kažu 'nemojte me zvati kad sam kod kuće, nije bitno što sam vam potreban i što vam je hitno', to mnogo govori o čoveku. Znači, dobar lekar je čovek koji prvo mora da ima znanje, a to znanje podrazumeva, naravno, fakultet, ali i praćenje onoga što se dešava u raznim oblastima medicine.Na interentu možete da nađete hiljade odgovora na svako pitanje, možete da uđete u relevantne svetske biblioteke i sve to jednim kliktajem miša. Znači, danas nema neinformisanih lekara, može biti samo onih koji ne žele da prime informaciju&quot;, priča doktor nauka Ljiljana Milijana Savić Abramović, pedijatar, nutricionista, koja je u penziju otišla sa Instituta za majku i dete u Beogradu. Pričamo o odgovornim i neodgovornim lekarima, ali i o samosvesnim pacijentima, o tome da pacijent i sam mora da snosi odgovornost za svoje zdravlje, pa i za odabir lekara. &quot;To je prosto kao da birate sudbinu jer i najbolji lekar može da ima svoj loš dan, da se nešto dogodi, to je čovek, možda dobije neku strašnu vest, pa nije duhom pribran da pomogne pacijentu. Ili se dogodi nesporazum, nedoumica. Kako pomoći pacijentima, pa mislim da će se uvođenjm reda u odnos privatne i državne prakse mnoge stvari rešiti. Prosto, sad je momenat velike krize u zdravstvu, nesklad je između privatne prakse koja je, s jedne strane, sve bolje tehnički opremljena, a s druge strane, još uvek nema meru u tome kako prići pacijentu, kako odraditi posao. A s druge strane, imate jednu tradiciju, već uhodani posao u državnoj praksi gde se, nažalost, zbog nedovoljnih tehničkih mogućnosti po malo raspada sve, državna praksa je i preglomazna u jednom delu. Sve u svemu, pacijent, pre svega, mora povesti sam računa o sebi&quot;, smatra doktorka.Samosvest o potrebi čuvanja zdravlja&quot;Edukacija bi trebalo da krene od vrlo ranih godina, doslovce od vrtića, gde bi se učilo o zdravom snu, o zdravoj ishrani, o potrebi vežbanja, jer je današnji čovek najviše ugrožen nekretanjem, odnosno malom fizičkom aktivnošću i neravnomernom, preteranom ishranom. Dakle, to su bazične stvari, fizička aktivnost, dovoljno odmora i sna i pravilna ishrana, to su tri glavne poluge koje čoveka treba dalje da vode kroz život. Učenje o potrebi da se o svemu tome vodi računa kreće od najranijih dana. Tu su, pre svega, odgovorni roditelji, vaspitači, pa mas medija, pa knjige, slikovnice iz kojih deca uče. Kroz slikovnice mnogo lepih stvari može da se nauči, one već samim crtežom detetu koje ne zna da čita mogu da dočaraju šta je dobro, a šta nije dobro. Letos u Španiji gledala sam na televiziji prelepe crtanjce o tome šta znače vitamini, toliko su jednostavni, poučni, prelepi, pokazuju zašto jesti voće, zašto povrće, zašto ne jesti slatkiše, zašto ne piti preterano sokove. Sve to kroz crtanjce koji traju par minuta, sa ljupkim likovima, vrlo privlačno, čak i za mene koja sam stručnjak u toj oblasti bilo je izuzetno lepo to da gledam.Cela društvena klima trebalo bi da se prilagodi zdravim stilovima života. I naravno, čim vi imate takvu preventivu, onda učenje o bolesti dolazi naknadno. Zna se da postoje infektivne bolesti, pa akutne, respiratorne, crevne koje se mogu preduprediti vetrenjem prostorija, higijenom, sad u vreme gripa vakcinacijom preventivno, pa odgovarajućom ishranom i jačanjem imuniteta, odmaranjem. Moramo razvijati samosvest o potrebi čuvanja zdravlja. Moramo podjednako brinuti o fizičkom kao i o duhovnom zdravlju jer ako uništavamo fizičko, uništavamo i duhovno ili opterećujete, na kraju krajeva, svoga bližnjeg odnoseći se nemarno prema svome zdravlju. Prosto, briga pojedinca o svome zdravlju mora da bude stavljena na pravo mesto i naravno, bez preterivanja da ne dobijemo hipohondre, već borce za zdrav život, odnosno pristalice zdravih stilova života. To je onda preventiva i alkoholizma i droge i pušenja, koji su velika propast za savremenog čoveka. I to treba raditi sistematski, a ne kampanjski. Neke stvari moramo stalno i stalno da pričamo jer stižu nove generacije, dorastaju nova deca, nove mlade žene postaju majke. Kampanje mogu u određenom momentu samo da pojačaju preventivu, recimo, sada bi trebalo da bude kampanja vakcinacije protiv gripa i daljeg širenja gripa. Ali priča o fizičkoj aktivnosti, zdravoj ishrani, prevenciji gojaznosti, to mora kontinuirano da se radi. Mediji i reklame imaju velike mogućnosti, ali i veliku odgovornost. Osim što mediji mogu vrlo pozitivno da deluju, nažalost, mogu i negativno da deluju. Evo, recimo, pogledajte to mnoštvo reklama za pivo, najprivlačnije reklame su baš za pivo i nije čudo što mladi puno piju. Pogledajte parkove, mesta gde se mladi skupljaju, ulice oko škola, tu je pregršt dvolitarki od piva bačenih kraj klupa i to je uvod u alkoholizam. Pivopije su alkoholičari kako god ko misli, neki ga proglašavaju hranom, ali pivo je alkohol i ostavlja tragične posledice na mladom organizumu&quot;, upozorava dr Ljiljana Milijana Savić Abramović.Kakvi su mladi roditelji danas?&quot;Mladi roditelji su danas daleko bolje informisani od prethodnih generacija. To jeste prednost, ali dostupnost informacijama i njihovo šarenilo može da napravi zbrku. Nije baš sve što se servira tačno i nije baš sve upotrebljivo. Što se tiče zdravlja dece, tu je postignut veliki napredak, s tim što imate razliku među roditeljima; ima roditelja koji će se pridržavati svih saveta i biti vrlo brižni i onih koji su malo ležerniji, pa će ići linijom manjeg otpora - hajde da dete bilo šta pojede, neka uzme ono što voli. Tako će izgledati i obrazovanje dece i tu je veći problem nego u oblasti zdravstvene kulture. Zbunjeni su mladi ljudi glorifikacijom već poznate, slobodne dece Samerhilda, priče o samovaspitanju, o tome da će deca izabrati svoj put. Bilo mi je vrlo zanimljivo, nedavno sam razgovarala sa jednim dečakom, peti je razred i pitam ga šta uči, da li građansko ili veronauku, jer mi se čini da su to dva predmeta gde možda najjače treba da bude izraženo vaspitanje. Pitam dečačića koji ide na građansko šta tamo uče, a on kaže: &quot;Pa, učimo o GSP, kako pomoći GSP&quot;. Moja prva asocijacija je bila da ih uče da ustanu starijima, tetama i bakama kad uđu u autobus! &quot;Ma ne to&quot;, kaže on, &quot;nego kako da se organizuje saobraćaj&quot; i nije znao da mi objasni kako oni to treba da pomognu GSP, a ja mislila da uče o kulturi ponašanja u javnom prevozu. Kaže mi da uče i o tome kako je organizovana opština; čini mi se da prerano uvodimo decu u politiku, još da im podelimo i članske karte raznih partija... Izgubila su radost života jer ih uvodimo u svet odraslih prebrzo. Sve u svemu, mladi ljudi, roditelji su zbunjeni. A pravila vaspitanja su jednostavna, nema tu nekog velikog pametovanja&quot;, kaže doktorka.Deca vole red&quot;Deca još odmalena treba da se uče porodičnoj hijerarhiji, pre svega jednoj prirodnoj hijerarhiji i uopšte u životu mora postojati hijerarhija. Vrlo često govorim o poretku za porodičnim stolom, mnoge porodice su i zaboravile tzv. porodične ručkove, to se nekako odrađuje, kaže se - 'ajde da odradimo porodični ručak kod bake ili deke pa da budemo mirni godinu dana, to je kuluk mladima. A u suštini, mlada porodica bi trebalo da pokuša da se makar jednom dnevno svi sastanu oko stola jer se tu, za stolom, najbolje uče ti odnosi, tu se razgovara o svakom članu, o tome šta je ko radio tokom dana. Znači, ako tata sedi na čelu stola i mama sa njim, do njih su stariji brat ili sestra, a najmlađi član porodice je na kraju. Kod nas se često najmlađi član porodice nalazi na čelu, a pogotovo kada je jedinče, onda taj jedinac vremenom postaje vladar mame, tate, bake, deke, postaje mali tiranin. Dešavalo se kada ulaze u ordinaciju i kad vidim da je to takav odnos, baka i deka trče sa flašicom, užinicom, mama drži dete, ostali ga uslužuju, a dete već pokazuje krajnje znake nevaspitanja. Onda krenem sa pričom da baka i deka sednu da se odmaraju, mama i tata će obaveze oko deteta da završe, a mališi kažem 'smiri se'. Ponekad mi dođe onako kako sam ja svoje troje vaspitavala, da ga malo smirim i &quot;jačom&quot; pedagoškom metodom. Sad se malo šalim, ali deca traže red. Deca hoće red, druga je stvar što oni ispituju do koje mere mogu da budu slobodni, ali im ne treba to pustiti jer vrlo brzo se nauče na red ako im se lepo priđe, s ljubavlju i dosledno. Ja mladim roditeljima volim da pričam o vaspitanju glasom, mama prvo mora da bude dosledna kad kaže ne, prvi ton kad kaže ne mora da bude glasan, nikako preglasan i jak, drugi mora biti glasniji, a ako dete ne posluša, radi dalje ono što ne treba, onda se kaže i treći put, ali sa gradacijom malo povišenom; naravno, ne treba vikati, izgubiti kontrolu, to nikako, to nikada nema efekte. Ako dete ne posluša, onda mora uslediti sankcija, recimo, energično povedemo dete na drugo mesto, nekom detetu je to dovoljno, a nekima, bogami, treba i mali šljus po dupetu, guza je zgodna za to, naravno sa merom, nisu to batine, prosto da dete shvati da se nešto ne sme. Treba živeti sa svojom decom, pratiti ih, ne smemo se isključivati iz njihovog života, to ne znači da budemo žandari koji sada sve istražuju, ali ne smeju pored nas da prolaze vozovi, pa da se uključimo onda kad je već havarija, onda je kasno. Moramo pratiti šta se zbiva sa fizičkim i psihičkim, duhovnim životom deteta, sa njegovom dušom. Vrlo su korisni noćni, preciznije popodnevni razgovori, to je sad opet posebna priča kada dete treba da ide na spavanje, koliko da gleda televiziju, kompjuter, naravno, treba ograničiti i tv i kompjuter&quot;, govori dr Ljiljana Milijana Savić Abramović.Poznajete brojne mlade porodice, da li se pridržavaju saveta?&quot;Mahom se ide linijom manjeg otpora, roditelji su umorni kada dođu s posla, moraju da obave brojne kućne poslove, a deca su uglavnom ispred tv, u virtuelnom svetu crtaća. Mame i tate mogu na kratko da upotrebe tv dok ne obave neki poslić ili da sa detetom skupa pogledaju neki lep filmić, ali televizija ne sme da bude satima uključena. Deca život ipak trebaju da uče iz realnog sveta. Znači, detetu je mnogo korisnije da sedi pored mame u kuhinji i da se igra sa šerpama dok mama ili tata kuvaju ili dok roditelji nešto rade, dete može da slaže knjige, kutije, da prosto bude tu, da učestvuje u kućnim poslovima, da budu jedno pored drugog&quot;, savetuje doktorka.Energetska kutijicaStučnjak ste za ishranu, da čujemo i nekoliko saveta. &quot;Moja omiljena tema je dojenje i sa mnom se šale koleginice, kažu - treba li sina odbiti pre vojske ili posle? Apsolutno se zna da je prva godina vezana za mamino mleko, a posle šest meseci individualno se detetu pristupa. Deca su različite konstitucije, imate onu koja su gojazna već od početka i onu koja su mršava, ali u principu drugu hranu ne uvodimo do šest meseci, to bi bilo idealno. Posle toga se uvodi pažljivo nova hrana, bilo bi dobro zbog ekološke situacije da to budu gotovi obroci koji su provereni jer, nažalost, na pijaci nema provere na herbicide, pesticide itd. Naravno, ako postoje vikendice ili bakine neprskane jabuke, to toplo preporučujem. Kada se kupuje gotov obrok, voditi računa o tome šta piše i pridržavati se upustava kako bi dete na vreme počelo da jede krupniju hranu. Dosta beba teško prihvata novu hranu, pa treba biti uporan i nutkati, nutkati, neke bebe i trideset puta nešto probaju pre nego što počnu da jedu. Znači, jednostavno ne odustajati, posebno je važno da jedu povrće, žitarice, mahunarke, voće i sve to u skladnom broju obroka. Od druge godine bazično je da postoji doručak, ručak, večera i dve užinice. Ako dete ide u organizovane boravke, uvek biti informisan šta i koliko jede da bi se znalo koliko i šta treba da jede u drugom delu dana kada dođe kući. Izradili smo lepe panoe koji postoje u domovima zdravlja, gde se direktno deci obraćamo i učimo ih šta i kada treba jesti, da je potrebna i fizička aktivnost i deca to razumeju. A kada dete od malih nogu nauči pravilno da se hrani, kada ne kaže bljak, jer ni jedna vrsta hrane ne bi trebalo da bude bljak, onda smo učinili veliku stvar. Mnogo je važno pratiti šta sve dete pojede u toku dana jer dešava se da nekad neće da doručkuje ili užina i to nije tragedija jer će nadoknaditi ručkom i večerom, ne praviti oko toga preveliko pitanje ako detetovo zdravlje nije ugroženo. Jer pritisak oko hrane može da bude kontraproduktivan.Za stariju decu, tinejdžere imam vrlo zgodan savet. Ima načina da dobro pojedu i kada su celi dan van kuće jer se sada i van kuće može kupiti kvalitetan obrok, pakovana salata pomešana sa žitaricama, što je vrlo zgodno i dobro, sa možda malo mesa, sa ribom, lepo i sveže pripremljeno. Doduše, to je skuplje pa nije za svačiji džep, ali tu onda može da se pravi kućna varijanta. Znači, u jednoj plastičnoj posudici pripremi se obrok i ponese na fakultet ili u školu. Za tinejdžere volim da preporučim tzv. energetsku kutijicu koja će ih spasiti od masnih bureka i sličnog. To je metalna kutijica od bombona u kojoj će složiti malo pečenog lešnika, malo badema, suvo grožđe ili suvu kajsijicu i u momentu kada pada koncentracija, pad energije, to se prožvaće i odlično će nadoknaditi energiju i spasiti od nepotrebnog unosa prevelikih kalorija. Rađena su istraživanja koja su pokazala da mladi ljudi u toku dana imaju četiri, pet, ponekad i više nekvalitetnih obroka, a ne pojedu ni jedan kvalitetan&quot;, smatra doktorka.Iako ste u penziji, stalno Vas neko zove, odazivate se i idete u posete bilo da je dan ili noć. Odakle Vam tolika snaga? &quot;A meni se čini da nije tako, da mogu još više. Moram reći, dešavalo mi se da nekada i odbijem i onda mi posle bude jako teško, razmišljam zašto sam odbila, pitam se šta se dalje odvija, pogotovo ako ne uzmem broj telefona, pa ne mogu da se informišem. Ako ne mogu da proverim kako je dete, prava mi je muka u duši. Zato se trudim da obiđem i pomognem koliko mogu, jer pođem od toga da čim me neko zove i traži pomoć, znači da mu je pomoć potrebna. Najviše volim da preventivno delujem savetom, da uputim, usmerim da do bolesti i problema i ne dođe&quot;, kaže dr Milijana Ljiljana Savić Abramović.