Kanibalizam tokom istorije nije bio delo serijskih ubica

Kada drži predavanja o kanibalizmu, dr Silvija Belo od svoje publike traži da zamisle jednog kanibala.&quot;Ljudi zamišljaju Hanibala Lektera ili nešto uznemiravajuće&quot;, kaže ona. Ali arheološki dokazi ukazuju da kanibalizam tokom istorije nije bio delo serijskih ubica. Pre nekoliko hiljada godina u Britaniji, na primer, ljudi su jeli svoju vrstu kao deo običaja na sahrani koji je obuhvatao ishranu i obred. Na arheološkom nalazištu koje se zove Gogova pećina, u jugozapadnoj Engleskoj, pronađeni su tragovi kanibalizma na ljudskim kostima starim oko petnaest hiljada godina, tragovi poput reza nanetog sekirom i otisaka ljudskih zuba koji sugerišu da su se čak i krajevi rebara i nožnih prstiju koristili za dobijanje i poslednje masti i srži. Međutim, kosti se koriste i u kulturološkom smislu. U novinama koje su nedavno objavljene u Plos One, Silvija Belo, antropolog Muzeja prirodnih nauka u Londonu, i njene kolege dali su izveštaj u kom su otkrili cikcak tragove na ramenoj ljudskoj kosti, što je znak obreda. Prethodno, ona i drugi opisali su ritual ispijanja iz nečega što je napravljeno od lobanje, što su otkrili na ovom nalazištu. Zajedno, ove posude od lobanje i ramena kost daju najbogatiju, najjasniju sliku o ranom kanibalizmu, kaže Džejms Kol, profesor arheologije Univerziteta Brajton u Britaniji, koji nije učestvovao u istraživanju. Silvija Belo i njene kolege uporedili su rezove na ramenoj kosti sa stotinama tragova kasapljenja na ljudskim i životinjskim kostima iz Gogove pećine, kao i gravure na životinjskim kostima iz pećine i drugih arheoloških nalazišta. Tragovi posekotina na ramenoj kosti verovatno nisu tragovi kasapljenja. Činilo se da šta god da je napravilo te tragove, namerno je seklo ramenu kost napred i nazad kako bi tragovi bili dublji, širi i vidljiviji. Nasuprot tome, kada su skidali meso sa kostiju, trudili su se da smanje broj rezova, pošto je to zatupljivalo sečivo (u ovom slučaju kameno oruđe), kaže ova naučnica. Cikcak rez na ramenoj kosti podudara se sa istim šarama koje su urezane na životinjskim kostima koje su pronađene u Francuskoj iz istog perioda, što navodi na isti motiv u to doba. Zbog mnoštva životinjskih ostataka koji su takođe pronađeni u Gogovoj pećini, istraživači su sumnjali da su ljudi tada bili bez hrane i da su jeli ljudsko meso da bi preživeli. Takođe, nije bilo očiglednih znakova povreda na ljudskim ostacima. To &quot;navodi da su ljudi tada umirali prirodnim putem pa su ih potom jeli&quot;, ističe Silvija Belo. Moguće je da su ljudi bili kanibali, kako bi, na neki način, čak i iskazali poštovanje prema mrtvima. U ovom slučaju, graviranje na kostima je možda bio način da se produži sećanje na preminule pre nego što je telo rastrgnuto i pojedeno. A možda, zapravo, nikada nećemo znati šta su ti ljudi koji su živeli pre toliko godina mislili, kaže Pet Šipman, pomoćni profesor arheologije na Pensilvanija Stejt univerzitetu, koja nije učestvovala u ovom istraživanju. Ono što je očigledno, ipak, jeste da se način na koji tretiramo mrtve i ono što nam se čini prihvatljivim da jedemo stalno menja kroz istoriju. Istraživanja poput ovog nam pomažu da shvatimo sopstvenu vrstu, kaže ona, pokazujući nam da se &quot;ljudska kultura i ponašanje mnogo više menjaju nego što mi to mislimo.&quot; Izvor: Nedeljnik.rs