Pisac u blokadi

Mislim da sam ga prvi put videla početkom septembra. Sedeo je na asfaltu na uglu Medison avenije i 32. ulice. Dolazio je tu svakog dana oko pola sedam uveče, u vreme kad sam se i ja vraćala s posla. Skinuo bi ranac sa leđa, pažljivo ga spustio na zemlju, rukama zadigao nogavice pantalona i seo na asfalt naslanjajući se na sjajni mermerni zid nove, još neuseljene višespratnice.Maja Piščević živi i radi u Njujorku na poziciji potpredsednika East West Instituta zadužena za globalne komunikacije. Svake nedelje kao kolumnista &ldquo;Nedeljnika&rdquo; piše o sitnicama koje kao pasionirani &ldquo;hodač&rdquo; opaža u velikom Gradu i koje želi da podeli sa svojim prijateljima i čitaocima.Piše: Maja Piščević Izvor: Nedeljnik.rs Nekoliko stvari je na njemu bilo neobično. Pre svega garderoba i uopšte ukupan utisak. Definitivno nije bio beskućnik niti prosjak. Sve je na njemu bilo uredno, čisto, veoma pristojno, čak donekle elegantno. Obično je imao tamne pantalone, svetlu ispeglanu košulju, a vetrovitih večeri i tanak končani džemper u boji pantalona. Stizao je uvek u isto vreme, kao da dolazi na posao. Prvo što bi uradio kad bi seo: osmotrio bi okolinu kao da pokušava da i samog sebe smesti u taj prizor. Nekoliko minuta bi nepomično sedeo sa ispruženim rukama oslonjenim na kolena i opuštenim prstima. Pogled mu je bio usmeren u neku tačku koju niko sem njega nije video, ali njemu je držala pažnju. Posle nekog vremena promrdao bi prste, a onda i ruke, kao da se budi iz nekog dremeža, i polako, uvežbanim pokretima otvorio ranac i iz njega izvadio malu recikliranu papirnu kesu, uredno savijenu, u kojoj je bila providna plastična kutija sa nekom sitno seckanom hranom koja je podsećala na vegansku. Jeo bi polako, ne menjajući ritam kojim zalogaje prinosi ustima, strpljivo žvaćući, sve vreme zagledan negde ispred sebe. Na neki način je delovao potpuno odsutno, a opet i savršeno prisutno, kao da je deo scenografije trenutka, opažajući svakog prolaznika ili promenu na ulici. I konačno, ono najbitnije što ga je izdvajalo od ostalih prosjaka i beskućnika -- nije tražio novac. I ne samo da ga nije tražio, nije imao nikakvu čašu ili činiju koja je bila obavezan rekvizit svakog homlesa. On, dakle, nije bio tu zbog novca. Ali šta je radio svakog dana na ulici nisam mogla nikako da dokučim, osim... da ga pitam. Lakše reći nego učiniti: nekoliko dana sam pokušavala da mu ulovim pogled prilazeći mu iz daljine, ali ubrzo sam shvatila da mi to neće upaliti. On nije gledao u ljude, već nekako kroz ljude, ili je barem tako delovalo. Jedne večeri reših da mu se obratim pa kud pukne da pukne. Celim putem duž Medisona isprobavala sam pravu intonaciju veoma jednostavnog pitanja: &quot;Svako veče ste ovde?&quot;, nadajući se da ću ga time uvući u razgovor.Međutim, kad sam konačno stigla na nekoliko metara od njega dogodilo se nešto čudno. Mladić je iznenada okrenuo glavu, pogledao me pravo u oči i izgovorio: &quot;Svako veče prolazite ovuda.&quot; U njegovoj rečenici nije bilo pitanja, kao da mu nije ni bio cilj da započne razgovor već samo da mi stavi do znanja da me je primetio. Ali kako baš večeras i kako baš moja replika, pitala sam se. Stajala sam kao ukopana nekoliko sekundi ne znajući šta da kažem, tim pre što me, kao što rekoh, i nije ništa pitao. &quot;Vraćam se s posla ovuda, a tu živim&quot;, rekoh, neodređeno pokazujući rukom ispred sebe. &quot;A i vi ste tu svaki dan ove jeseni&quot;, konačno dodadoh. I tako je krenulo. Prvog dana samo tih par kurtoaznih rečenica, a onda svakog narednog još pokoja, da bi nam se posle par nedelja dešavalo da u razgovoru provedemo i po petnaest minuta, ja stojeći, on sedeći. Ja nigde nisam žurila, niko me kod kuće nije čekao, a kako sam saznala -- nije ni njega. Zvao se Jarret, bio je pisac, rodom iz Kalifornije, završio je Berkli. Došao je u Njujork pre pet-šest godina da ostvari svoj san. I zaista, napisao je i objavio jednu novelu za koju je čak dobio i neku nagradu. A onda je počeo da piše zbirku kratkih priča i tu je zapelo. Ponestalo mu je inspiracije, zapao je u stvaralačku blokadu. Nije izlazio iz kuće, nikoga nije viđao i ni sa kim nije pričao, samo je sebe silio da piše. Ali što se više terao, to mu je lošije išlo. Jednog dana osetio je da će pući. Obukao se i došao ovde na ovaj ćošak da gleda ljude. Ne da bude sa ljudima nego samo okružen njima, po mogućstvu neprimetan, da ih posmatra i da pokuša da ni o čemu ne misli. Pitala sam ga da li mu je ponovo krenulo pisanje. Još nije, ali je povratio balans i oseća da će uskoro biti spreman da nastavi. I zaista, svakog narednog susreta bio je nekako opušteniji, često me je i zasmejavao anegdotama o svojim stvaralačkim mukama. Bila je negde sredina oktobra kad me je jednog dana iznenada upitao da li hoću da sednem pored njega. &quot;Hoću da te naučim da gledaš.&quot; Iz nekog glupog razloga, bilo mi je neprijatno, a on nije insistirao. Sledećeg dana bio je petak, prijatno veče, nisam mogla da dočekam pola sedam da sednem s njim na trotoar, da zajedno gledamo i pričamo. Ali te večeri prvi put nije ga bilo. Mesto na kome je obično sedeo delovalo je kao da ga i ono iščekuje, beton je bio nekako čistiji, svetliji na tom delu. Nije došao ni narednog dana. Nikad ga više nisam videla. Nadam se da mu je krenulo pisanje. Nadam se da razlog što više nije došao nije što sam ga razočarala jer nisam sela pored njega. Ponekad ovih dana, iako je već hladno, dođe mi da sednem sama i da čekam. Možda bi došao, ili bih možda naučila da gledam.