Stvarnost vinskih legendi

Skupa vina su čist hir bogatih jer astronomske cifre poznatih etiketa prevazilaze sve granice realnih vrednosti. Ma koliko da je ono dobro, tek, jedna boca vina nekog šatoa iz neke čuvene godine ne može da košta nekoliko hiljada evra... Ili, šta tek reći kada u jednoj vinoteci u francuskom gradiću Sent-Emilion vidite na polici dve boce istog vina iz dve susedne berbe: Chateau Ausone iz 2002. i Chateau Ausone iz 2003, sa razlikom u ceni od čitavih hiljadu evra!? Slične stvari mogle bi da se kažu na ovu temu, uz napomenu da je to dozvoljeno samo onima koji sebi ne dozvoljavaju da primete očigledne stvari, ili onima koji nisu imali priliku da se nađu u podrumima najvećih vinarija Bordoa i probaju vina iz dobrih berbi. A tada bi, sasvim sigurno, rekli: „Da, ovo vino je toliko dobro da mora da bude mnogo skuplje od svih drugih“. Teško je reći koliko bi neko vino trebalo da košta ili šta je realna vrednost vina, ali sa vinom je kao i sa ženama: ono dobro, ne može da ostane neprimećeno.

Iako savremeno potrošačko društvo neumoljivo nameće neke nove trendove u samoj proizvodnji, prodaji i konzumaciji vina, teško je poverovati da će se Francuzi, naročito oni iz Bordoa, odreći svoje tradicije. Ako ništa drugo, sami šatoi, odnosno dvorci-vinarije, obavijeni su debelim slojem patine i mističnosti da je teško poverovati da će ikada prestati da budu jedinstvena turistička atrakcija. Takođe, sasvim sigurno će uvek biti istinskih ljubitelja vina koji neće žaliti novac za bocu nekog skupog grand cru vina iz Bordoa, poput jedna stare gospođe iz Engleske koja svake godine kupi 365 boca Chateau d’Yquema za ličnu upotrebu.

U sve ovo konkretno smo se uverili tokom boravka na nedavno održanoj Primeur degustaciji, o čemu smo već pisali u prethodnom broju, a boravak u Bordou iskoristili smo i za obilazak najvećih i najčuvenijih šatoa ove regije. Inače, sam grad Bordo najbolje bi se mogao opisati oksimoronom da je to „provincijska metropola“. Ovaj grad nudi sadržaj identičan onom u velikim svetskim gradovima, ali život teče mnogo laganije, smirenije i lakše. Godišnje ga poseti oko dva miliona turista, što je više nego što zabeleže zemlje sa razvijenim morskim turizmom, pa se tako na svakom koraku može sresti restoran, braserija, vinoteka, poslastičarnica... što u kombinaciji sa gomilom uličnih svirača i animatora daje poseban šarm ovom gradu. Ima li se u vidu podatak da je Bordo i za Napoleona imao poseban značaj, kompletna priča ima drugačiji miris. Recimo da je to grad koji zaista lepo miriše, kao fino upakovana smeša istorije, tradicije, dobrog vina i hrane i pažljivo doziranih čari savremenog potrošačkog društva.

Lako se da zaključiti da je najveći mamac za turiste vinski turizam jer regija Bordo je carstvo idiličnih pejzaža – uski putevi provlače se kroz blago zatalasane predele, mahom prekrivene vinovom lozom i dekorisane starim dvorcima – vinarijama koje proviruju iz besprekorno uređenih vinograda. A, šta tek reći za stari gradić Sent-Emilion, koji kao da je uklesan u stene, u kome je većina kuća prekrivena mahovinom i bršljanom i u kome ima više vinoteka nego piljara... Ako se tome doda podatak da je gotovo nemoguće u nekom restoranu videti sto na kome nema boce vina, onda postaje mnogo jasnije zašto je Bordo „čuvar vinske tradicije“.

Pa, krenimo redom...

Premier Grand Crus Classes „A“, Saint-Emilion

Ch. Cheval Blanc (Saint-Emilion)

Smešten je u 37 hektara vinograda, na granici Sent Emiliona sa Pomerolom. Jedinstven mikro klimat koji omogućuje da grožđe sazri i u najtežim godinama, razlog je da šato „Cheval Blanc“ u dosadašnjoj istoriji ima najviše „velikih berbi“ u odnosu na sve ostale šatoe bordoške regije.

Iako su vina Sent Emiliona uglavnom proizvedena od grožđa sorti merlo i kaberne fran, za Cheval Blanc je karakterističan znatno viši udeo kaberne frana u kupaži (58%), te su vina snažna i ekstraktivna, ali somotaste strukture sa elegantnim završetkom. Kada vino, nakon više godina sazrevanja u boci, dostigne vrhunac, dugo ostaje u tom stanju, što je jedinstvenost „Cheval Blanca“.

Godine 1988. kreirano je i drugo vino, Le Petit Cheval, a nakon završene berbe 2007. predstavljeno je i vino La Tour du Pin, iz ćerke vinarije. Sva tri vina iz poslednje berbe odlikuju se izraženom kompleksnom aromom i izuzetnom perzistencijom ukusa.

Ch. Ausone (Saint-Emilion)

Sa sedam hektara vinograda smeštenih gotovo u samom centru drevnog gradića Saint Emillion, za „Chateau Ausone“ sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je jedinstven.

Nakon perioda krajem XX veka, koji se može okarakterisati blagim povlačenjem sa scene, urušavanjem infrastrukture i zatvorenosti, „Chateau Ausone“ postao je veliki hit posle berbe 2000. ostvarivši najbrži rast cene vina u istoriji. Danas ga smatraju bordoškom “Romane Conti“, cena po boci sve češće iznosi više od 2.000 evra, a vino je vrlo teško pronaći na tržištu.

U „Ausonu“ smo bili gosti vlasnika, porodice Vauthier, te smo osim degustacije bili u prilici da obiđemo i mali, ali jedinstven podrum ovog šatoa. Bilo je zaista zadivljujuće videti staru hrastovu burad u podrumu koji je ukopan u stene Saint Emilliona.

Pod utiskom viđenog, uz sugestiju predznanja o samom „Ausonu“, teško je objektivno okarakterisati vino iz poslednje berbe... Impresivno...

Premier Cru Superieur, Sauternes

Ch. d’Yquem

Počev od 1593. godine, kada je osnovan „Chateau d’Yquem“, jedina filozofija u proizvodnji vina ovog šatoa jeste ’beskompromisni pristup najvišem kvalitetu, iz berbe u berbu’. Sa više od 100 hektara vinograda semijona i sovinjona, klasifikovanih kao Cru Superieur, pažljivo se biraju samo najbolji delovi grozdića koji će biti pretočeni u prepoznatljivi d’Yquem nektar. Ako se uzme u obzir činjenica da na kraju svake loze ima vina tek za nepunu čašu, da se berba obavlja u više navrata i da je sve u proizvodnji veoma tradicionalno, jedinstvenost ovog vina je mnogo jasnija. A na tržištu se pojavljuju samo najbolje berbe...

Nakon burne istorije, brojnih uspeha i padova u poslovanju, šato „d’Yquem“ je danas sinonim za najprestižnije prirodno slatko vino. U sastavu kompanije „LVMH“ (Louis Vuitton - Moet Hennessy), sa Pierreom Lurtonom na čelu, „d’Yquem“ je u fazi novog uspona, koji podstiče i fantastično vino iz poslednje berbe.

Chateau d’Yquem 2007 probali smo sa glavnim enologom ovog šatoa, uz temeljnu diskusiju o kolebljivim uslovima tokom godine. Zaključak je da je legendarna reputacija održana, tradicija ispoštovana, ali i da se nazire mali pomak u stilu, saglasan aktuelnim trendovima.

Premier Grand Crus Classes, first growth (šatoi prvog reda)

Ch. Laffite Rothschild (Medoc/Pauillac)

Prvi podaci o ovom šatou datiraju iz sredine XIV veka, ali gazdinstvo je počelo da stiče reputaciju sjajne vinarije tek kada je familija Ségur preuzela vinograd sredinom XVII veka.

Početkom XVIII veka London je postao glavno tržište za vina “Lafita”, a inicijalni uspeh unapredio je novi naslednik Marquis Nicolas Alexandre de Ségur. Zahvaljujući novom načinu vinifikacije i stilu vina Lafit je postao najprestižnije vino u to vreme, kako na izvoznom tržištu, tako i u samom Versaju. Nicolas je postao poznat kao “vinski princ”, a vino “Lafita” – “kraljevo vino”. S obzirom na to da markiz nije imao sina, teški dani za ovaj šato nastupili su kada je gazdinstvo podeljeno ćerkama, na četiri dela. Tada je iz “Lafita” izdvojen šato “Latour”.

Nakon Francuske buržoaske revolucije i tragičnog završetka familije Ségur, “Lafit” je prodat na javnoj aukciji 12. septembra 1797. godine kao “vodeći proizvođač Medoka”. Šato je kasnije često menjao vlasnike, sve dok 8. avgusta 1868. godine Baron James de Rothschild nije kupio ovo imanje i nakon tri meseca ga ostavio trojici sinova: Alfonsu, Gustavu i Edmondu, koji su na najbolji način iskoristili “zlatno doba” Medoka.

Nakon velike krize izazvane pojavom filoksere u vinogradima Medoka, a zatim i ratovima s početka XX veka, “Lafit” i “Mouton” bili su pod nemačkom okupacijom sve do 1945. godine kada su vraćeni familiji Rothschild.

Danas se imanje šato “Lafita” prostire na 178 hektara, od čega je 103 hektara pod vinogradima, u kojima se uzgajaju kaberne sovinjon (71%), merlo (25%), kaberne fran (3%) i peti verdo (1%).

Godišnja proizvodnja Château Lafite Rothschild i drugog vina Carruades de Lafite iznosi ukupno oko 540.000 boca godišnje, u poslednjih desetak godina.

Ch. Latour (Medoc/Pauillac)

Od ukupno 78 hektara na imanju „Latura“, čak 47 hektara nalazi se okolo samog šatoa i u njima se smenjuju redovi kaberne sovinjona ( 80%) i merloa (18%), sa 2% kaberne frana i peti verdoa. Imanje je pozicionirano u jugoistočnom delu Pojaka, na granici sa Sen Žulienom (Saint-Julien), na samo par stotina metara od obala reke Žironde.

Krajem XIV veka na imanju je sagrađena tvrđava za vojni garnizon koji je trebalo da štiti familiju od napada tokom stogodišnjeg rata. Interesantno je da je imanje oko tvrđave dobilo naziv po kuli - La Tour en Saint-Maubert. Izvorna kula danas ne postoji, ali je 1620. na imanju sazidana kružna kula (La Tour de Saint-Lambert), koja i danas postoji i predstavlja zaštitni znak i simbol vinograda „Latura“.

Iako su na imanju vinogradi postojali i u XIV veku, slavna reputacija ovog šatoa počinje tek 1716. godine, kada dospeva u vlasništvo porodice Ségur, inače vlasnika „Lafita“. Od 1963. godine, kada su naslednici Segura prodali šato „Latur“ kompaniji „Harveys“, šato ostaje u vlasništvu Engleza sve do 1993. godine, kada ga kupuje François Pinault, aktuelni vlasnik.

Prvo vino „Latura“ (Grand vin Chateau Latour) predstavlja kupažu 75% kaberne sovinjona, 20% merloa, sa malo peti verdoa i kaberne frana, sa prosečnom godišnjom proizvodnjom od 18.000 kutija. Drugo vino je Les Forts de Latour, dok je treće uvedeno 1990. godine i zove se jednostavno - Pauillac.

Ch. Haut Brion (Graves/Pessac-Leognan)

Da bi šato dobio status Grand Cru, potrebna je vekovna tradicija, adekvatan izbor sorti vinove loze za svaku parcelu ponaosob, kao i stalno unapređivanje. Pravi primer je „Haut Brion“, koji je u periodu od XVI veka pa sve do revolucije bio u vlasništvu porodice Pontacs. Imanjem je zatim upravljala porodica Larrieu, sve do 1922. godine. Poslednjih sedamdesetak godina tradiciju nastavljaju članovi američke porodice Dillon, aktuelni vlasnici.

Iako je prvo vino „Haut Brion“ kupaža kaberne sovinjona, kaberne frana i merloa, često se govori i o belom Haut Brionu, koji je proizveden od sovinjona belog i semijona.

Domaćin degustacije u „Haut Brionu“ bio nam je direktor vinarije Jean-Philippe Delmas, sa kojim smo posebnu pažnju posvetili belom vinu, jednom od najboljih u istoriji.

„Chateau Haut Brion“ - veliko ime, slavne istorije...

Ch. Mouton Rothschild (Medoc/Pauillac)

Baron Nathaniel de Rothschild kupio je 1853. godine šato „Brane-Mouton“ i promenio mu ime u „Chateau Mouton Rothschild“. Vinariju je 1922. godine preuzeo baron Filip de Rothschild, jedno od najpoznatijih imena u vinarskoj istoriji i čovek koji je uneo mnoge inovacije u današnje vinarstvo. Nakon dvadesetogodišnjih rasprava, 1973. godine baron Filip uspeo je da promeni Grand cru klasifikaciju iz 1855. godine i „Chateau Muton“ svrsta među šatoe prvog reda, što je presedan u istoriji Bordoa.

Osim snažnih vina, baziranih na kaberne sovinjonu, „Mouton“ je poznat i po jedinstvenim etiketama. Naime, počevši od 1945. godine motiv za etiketu svake godine je oslikavao drugi umetnik, te sama kolekcija etiketa predstavlja vrednu zbirku.

Vino iz 2007. veoma je ekstraktivno i aromatično, ali je veća količina grožđa iskorišćena za proizvodnju drugog vina, Petit Mouton, kome vredi posvetiti pažnju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.