Šta bi dao da si na mom mestu
"Da te mrze, a da ti se dive – šta bi dao?"
MT
Mario Baloteli je od samog dolaska i probijanja na veliku fudbalsku scenu skretao pažnju na sebe.
Prvo svojim nesvakidašnjim talentom, a zatim raznoraznim ispadima van terena.
Bilo je tu svakojakih bizarnosti, dečijih bubica, ozbiljnih prekršaja i još ozbiljnijih fudbalskih majstorstava.
Bez obzira da li je na društvene mreže kačio slike sa mafijašima, omladince gađao pikado strelicama, postavljao vatromet u kupatilu ili sjajnim potezima rešavao utakmice, slobodno možemo reći da je Baloteli najinteresantniji fudbaler na svetu, kako su ga jednom prilikom nazvali italijanski novinari.
Letos se neočekivano vratio u grad gde je odrastao, Brešu – mesto odakle je sve počelo.
Čini se da je pomalo stao na loptu, skrasio se...Ali, sa njim se nikad ne zna.
"Breša je moj dom. Tu ću živeti kada jednog dana prestanem da igram fudbal. Kada sam u Breši, opušten sam", rekao je još 2013. Baloteli u intervjuu za "Sports Illustrated".
Biološki roditelji Marija su imigranti iz Gane, koji su, zbog nemogućnosti da izdržavaju mnogobrojnu porodicu, njega dali na usvajanje.
U početku je vikende provodio sa svojim "pravim" roditeljima, da bi kasnije u potpunosti prešao da živi u selu kraj Breše, u porodici jevrejskih Italijana – Baloteli.
"Nikada nas se nije setio. Bio to rođendan, Božić, ništa. Nije bio isti dečak kojeg smo znali – uvek nasmejan. Imao je problema, ali je bio na dobro putu“, rekao je mnogo godina kasnije njegov biološki otac Tomas Barvua.
Novi uslovi života za Marija su stvorili nove mogućnost, a od samog početka isticao se na utakmicama protiv svojih vršnjaka.
Bio je najbolji, ali i fizički jači od ostalih, tako da su roditelji njegovih protivnika često umeli da ističu kako bi Baloteli trebalo da igra sa drugom starosnom grupom.
Tako je Mario od malena morao da igra sa momcima nekoliko godina starijih od njega, što je ispostaviće se bilo dobro. Napredovao je još više, ojačao, očvrsnuo i to mu je donelo prvu ozbiljniju priliku.
Proba u Barseloni nije bila uspešna, ali zato jeste u Interu.
Malo po malo stigao je do prvog tima, a tada počinju i prvi problemi sa autoritetom trenera, nečim što će ga pratiti kroz čitavu karijeru.
Šef struke nerazura Žoze Murinjo nije mogao da trpi razne ispade mladog napadača, tako da ga je sa zadovoljstvom isterao iz ekipe i uputio za Mančester, u redove Sitija.
Uz uspone i padove, kako na terenu, tako i u odnosima sa menadžerom Robertom Mančinijem, "Balo" je osvojio nagradu "Zlatni dečak" 2010. godine.
To je moglo da znači da hvalospevi i te kako imaju osnova, ali i da Baloteli mora još mnogo da radi kako bi postao vrhunski napadač.
Britanska javnost ga je videla kao naslednika Erika Kantone i Pola Gaskojna, sjajne fudbalere, ali kontroverzne ličnosti.
"Mislim da sam učinio mnogo više od postavljanja vatrometa u kupatilu. Mora da pređe dugačak put kako bi stigao moje standarde", pričao je tih dana Gaskojn.
Iako je pažnju javnosti skretao igrama, i te kako je medije privlačio i vanfudbalskim aktivnostima.
Te 2010. boravio je u Napulju na dobro poznatoj lokaciji gde se nalazi zloglasna Kamora, zatim je učestvovao u saobraćajnoj nesreći vraćajući se sa treninga, da bi godinu dana kasnije bio optužen da je omladince građana gađao pikado strelicama u trening centru.
Uprava je održala hitan sastanak, a "bilo mi je dosadno", bilo je jedino Balotelijevo objašnjenje.
Sve dobro što je činio godinama na, palo je u vodu zahvaljujući postupcima van terena.
Razlaz je bio neminovan, a šokantan transfer u Milan definitivan.
Iako omražen u plavo-crnom delu grada, Baloteli je sasvim solidno odigrao prvu sezonu dresu "rosonera" i na 43 utakmice postigao 26 golova.
Usledila je nova avantura, ispostaviće se pogrešna, u Liverpulu, pa još jedna pozajmica u Milanu.
Zatim su došli angažmani u Nici i Marseju.
U francuskoj Ligi 1 je proveo tri godine, igrao ispod radara, nije se mnogo pažnje obraćalo na njega.
Nisu ni partije Balotelija bile bog zna kako dobre, ali je stigao da se u strelce upiše 41 put.
Kako bi bio na oku selektoru Italije i svom fudbalskom ocu Robertu Mančiniju, prošlog leta odlučio je da se vrati u Brešu, čiji navijači odavno priželjkuju novog Roberta Bađa.
"Moja majka je plakala kada sam joj rekao da dolazim u Brešu... Pitao sam je šta misli o tome, a ona je samo plakala. Bila je jako srećna. Moj otac je iz Breše, njegov san je bio da me vidi u ovom dresu", rekao je Baloteli na zvaničnom predstavljanju.
Priča Marija Balotelija je zbunjujuća, ali zanimljiva.
Činjenica je da nije postigao šta se od njega očekivalo, a glavni krivac je on sam. Mario je, verujemo, toga svestan.
Međutim, on ima tek 30 godina, a fudbal je kao i život nepredvidiv.
Možda može doći do preokreta. Možda.
Šta će se dalje dešavati? Videćemo. Jer sa Super Marijom se nikad ne zna.
Autor: Milan Tomić
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
