Milan Tomić 30

A na "Marakani" – muk

"Marakana je svečano izgledala. Sa svojih 200.000 ljudi bila je pretesna da primi sve koji su hteli da prisustvuju finalu. Na terenu je viđena velika borba", pričao je legendarni Rajko Mitić.

MT nedelja, 29.03.2020. | 16:00 -> 16:30

Tweet

Podeli

EPA/IVAN FRANCO

Sećanja na Drugi svetski rat i dalje su bila živa, a u periodu od 1938-1950. nikome nije bilo do najvažnije sporedne stvari na svetu.

Ipak, 1946. godine, tadašnji predsednik FIFA Žil Rime, rešio je da se planetarno okupljanje najboljih fudbalskim selekcija nastavi, a na kongresu u Luksemburgu je odlučeno da domaćin bude Brazil.

Nije bilo naročito teško doneti odluku o domaćinstvu, pošto je ova južnoamerička zemlja bila jedina koja je istakla kandidaturu.

Tih ranih pedesetih godina, Jugoslavija je počela da gradi status jake fudbalske zemlje. U prilog tome ide i činjenica da su naši reprezentativci osvajali srebro na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952 i Melburnu 1956. godine.

Nažalost, ta generacija predvođena Rajkom Mitićem, Stjepanom Bobekom, Vladimirom Bearom, braćom Čajkovski, nije uspela nijednom da se popne na pobedničko postolje Mundijala.

Svetsko prvenstvo 1950. je donelo mnogobrojne zanimljivosti.

Jugoslavija je, eliminisavši Francusku nakon majstorice u kvalifikacijama, prvi put učestvovala na Mundijalu još od Montevidea 1930. godine.

Takođe, osnivači fudbala, Englezi, po prvi put igrali na Mundijalu. Oni do tada nisu prihvatali ovo takmičenje, ističući da bi svetski šampion trebalo da dođe na Ostrvo i tamo verifikuje titulu.

Gordi Albion je na svom debilu pretrpeo šok, pošto su neočekivano poraženi od Sjedinjenih Američkih Država sa 1:0.

To je za engleske novinare bilo u tolikoj meri neverovatno da su mislili da je u pitanju greška u kucanju i da su njihovi ljubimci slavili sa 10:1. Prevarili su se...

Još jedno iznenađenje predstavljalo je i ispadanje aktuelnih branioca titule Italijana, koji su eliminisani od, do tada, malo poznatih Šveđana.

Zanimljivo, "Azuri" su bili jedina selekcija koja je na Mundijal došla brodom. Razlog je bila avionska nesreća u kojoj je godinu dana ranije poginula čitava ekipa Torina.

Ako je naredni planetarni šampionat ostao upamćen po najvećoj nepravdi veka, ovaj Mundijal ostaće upamćen po najvećem muku u istoriji fudbala, koji su priredili reprezentativci Urugvaja na prepunoj Marakani u Rio de Žaneiru.

Brazil, najveći favorit turnira, bio je toliko siguran u pobedu da je samba bend utakmicu gledao pored terena, a lokalne novine su već imale odštampana izdanja sa naslovima u stilu – "Ovo su novi prvaci sveta".

Za domaće je osvajanje Svetskog prvenstva, baš kao i Argentini 1978, bilo pitanje od nacionalnog značaja.

Vlada se nadala da bi fudbal mogao da integriše zemlju i predstavi je kao međunarodnu silu u nastajanju.

Za tako veliki turnir planiran je grandiozan stadion, izgrađen za manje od dve godine – velika "Marakana".

Ime je dobio po pticama-selicama koje dolaze sa severa – marakana-guasu.

"Selesao" je do finala sa komšijama stigao tako što je postiglao čak 13 golova na dve prethodne utakmice pred finale, a između ostalog, u prvoj fazi je savladao i Jugoslaviju, koja je u konačnom poretku svrstana na 5. mesto.

Za titulu prvaka sveta bio im je potreban i bod protiv Urugvaja, koji je u završnu borbu ušao posle remija sa Švedskom i pobedom nad Španijom.

Vladala je karnevalska atmosfera, a 200.000 ljudi mislilo je da će njihovi ljubimci rutinski odraditi posao.

"Taj 16. jul se očekivao sa velikim nestrpljenjem. Brazilci su bili uvereni u trijumf. Ceo Brazil je bio na nogama. Rio je danima, uređivan za karneval, Marakana je svečano izgledala. Sa svojih 200.000 bila je pretesna da primi sve koji su hteli da prisustvuju finalu", prisećao se Rajko Mitić, legenda našeg fudbala i Crvene zvezde, po kome, uostalom, naš najveći stadion nosi ime.

Nakon tvrdog prvog poluvremena, činilo se da će trijumf i dočekati, kada je u 48. minutu Frijaka postigao gol za erupciju najvećeg stadiona na svetu.

A onda...onda je na scenu stupio Alsides Giđija, koji je u 67. minutu sjajnim centaršutom pronašao Huana Alberta Skiafina, koji je glavom matirao Barbosu.

Već je tada mirisalo da bi ovo moglo da se pretvori u tragediju domaćina.

To se i dogodilo, kada je Giđijin pokušaj iz nezgodne pozicije, iz okreta, završio u mreži, uz ozbiljno kumovanje golmana Moasira Barbose, kome ovaj kiks nikada nije bio oprošten.

"Maksimalna kazna u Brazilu je 20 godina, a ja je idržavam 44", rekao je Barbosa 1994. godine kada mu nisu dozvolili da poseti reprezentaciju, kako je ne bi izbaksuzirao.

Tišina je zavladala, bila je to nacionalna tragedija, na terenu je zavladao opšti haos, toliki, da je Urugvajcima Žil Rime jedva dodelio pehar namenjen pobedniku.

Svi barovi i restorani su bili zatvoreni toga dana, a celokupan događaj ostao je poznat kao Marakanazo, što otprilike znači najveći udarac.

Brazil će osam godina kasnije u Stokholmu osvojiti Zlatnu boginju, prevođen Peleom, koji je jednom prilikom rekao da je prenos meča sa Marakane slušao na radiju i da je tada prvi put video svog oca kako plače.

Veliki junak Urugvajaca bio je Alsides Giđija, asistent prvog i strelac pobedonosnog gola.

Ostaće upamćene i njegove dve izjave nakon finala:

"Samo smo Frenk Sinatra, papa Jovan II i ja bili sposobni da ućutkamo Marakanu".

"Nikada neću zaboraviti tišinu Marakane. Do mog gola smo bili pritisnuti užasnom drekom i vikom domaćih navijača. Dve stotine hiljada ljudi pretvorilo se u jedan džinovski hor. Sudija Rider iz Engleske, razleteo se po terenu, ali se njegova pištaljka nije mogla čuti. Ipak, u 81. minutu, ledena tišina, kao da smo sleteli na drugu planetu. Osvojili smo drugu titulu, a tek nam je to bilo drugo Svetsko prvenstvo".

Giđija je bio najbolje desno krilo u istoriji Urugvaja. Fudbaler "jakog tempa i promenljivog ritma, mršav, usukane glave između pleća, izrazitog nosa, izbačenih očiju, jake crne kose", kako su ga opisivali novinari.

Fudbal je počeo da igra 1942. godine, bio je dete Penjarola. Oprobao se i u Evropi, igrao za Milan i Romu, da bi 1963. završio karijeru u svom matičnom klubu u domovini.

Autor: Milan Tomić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.