Kraj Mojsove agonije, ko i šta sad?

Devetnaesti oktobar 2013, Old Traford, negde oko 15 do 6 po našem vremenu. Finiš osmog kola Premijer lige za utakmice koje su se igrale u standardnom subotnjem popodnevnom terminu.

Mančester Junajted je počeo sezonu prilično slabo, ali je protiv hita prvenstva Sautemptona vodio 1:0, pogodio dve prečke i bio na putu ka četvrtoj pobedi sezone. Kako se finiš bližio situacija je lagano izmicala iz ruku domaćina, a u 88. minutu dogodilo se nezamislivo: umesto Vejna Runija na teren je poslat Kris Smoling! Bunker na Old Trafordu. Usledio je korner za Sautempton...



To je slika na koju su navijači Mančester Junajteda počeli da se navikavaju. Ponavljala se posle protiv Kardifa, Svonsija, Fulama, Sanderlenda, na neki način i protiv Evertona (Ovijedo dao pobednički gol u 86. minutu). Umesto Fergitajma, u kojem su izborili tolike pobede, Đavoli su dobili Mojsitajm, čije su posledice bile razorne. U samom finišu ispuštene su tri pobede i ukupno sedam bodova u ligi, a klub je ispao iz oba domaća kupa.

Nije problem bio samo u rezultatu, zapravo, rezultat je manji deo problema. Onog trenutka kada je na 1:0 pokušao da se zatvori Dejvid Mojs je izgubio podršku popriličnog procenta navijača kluba. Potpisnik ovih redova iz oba ugla (novinarskog i navijačkog) od tog 88. minuta nikada nije imao dilemu da Škotu (kojeg neobično ceni i smatra najboljim menadžerom prve decenije XXI veka u Premijer ligi) nije mesto na klupi Junajteda.

Problem je za Mojsa počeo još nultog dana, od opisa kako je dobio posao i kako je na to reagovao (ukratko, Ferguson ga je pozvao u svoju kuću i saopštio mu da će ga imenovati za naslednika, a on je samo prebledeo), preko odluke da jun provede na odmoru, umesto da se upozna sa klubom, pa sve do prvog seta fotografija sa novog radnog mesta, na kojima izgleda kao klinac koji je za odličan uspeh nagrađen obilaskom Old Traforda, a ne menadžer sa 11 godina premijerligaškog iskustva.

Mojs nijednog trenutka za ovih 10 meseci nije shvatio u kakvu se avanturu upustio. Bilo je to jednako jasno kada je prve nedelje jula otpustio kompletan Fergusonov stručni štab i doveo svoje jednako nepripremljene saradnike, kao i u poslednjem meču na klupi Junajteda (ironično – na Gudisonu), kada je za najtvrđe gostovanje u ligi izabrao najmekši tim, a najboljem bekovskom paru suprotstavio ljude koji niti su krila, niti su dobri u odbrani. Videlo se to i iz oproštajne poruke.

Na bilo koji posao na ovoj planeti morate da dođete potpuno spremni, a kada dobijete elitni posao, kakav je mesto menadžera Mančester Junajteda, ne sme da bude nikakve improvizacije. Verujem da 90 posto čitalaca ovog teksta ima ideju koga bi ovog leta dovela na Old Traford, ako bi ih neko pitao. Mojs nije imao nikakav jasan plan. Celog leta su naizmenično u priču uključivani razni igrači, od Gareta Bejla do Samija Kedire, od Seska Fabregasa i Tijaga Alkantare do Lejtona Bejnsa. Različite priče, različite pozicije, zajednička samo jedna osobina: nijedan od njih nije realno mogao u Junajted.

Mojs nema ličnost pogodnu za menadžera kluba koji sebe doživljava kao najveći na svetu, koji se ponosi verom u sebe, u kojem se arogancija smatra pozitivnom osobinom („We're Man United, we do what we want“ čulo se sa tribina toliko puta tokom Fergijeve poslednje sezone), čiji jedini moguć modus operandi je – napad. Na klupi „Crvenih đavola“ su od prve decenije dvadesetog veka uspevali samo harizmatični treneri sposobni da u trenu situaciju od bezizlazne pretvore u dobijenu. Tokom cele sezone Mojs to nijednom nije uspeo, čak i retki preokreti (Stouk i Olimpijakos kod kuće, umalo i pomenuti Fulam) došli su posle upornog insistiranja na istom.

Kada prelazite iz jednog u drugi, bitno različit sistem, ključna osobina koja se od vas traži je fleksibilnost. Mojsovu rigidnost srećemo na svakom koraku. Najpre u načinu na koji je sproveo pripreme, zatim u načinu na koji postavlja taktiku za meč i onda je sprovodi tokom 90 minuta, sve do načina na koji kupuje – bez direktnog kontakta, faksom, kako se to činilo pre 30 godina. U svetu u kojem je igrač apsolutna zvezda sa mnoštvom izbora takve metode ne mogu da opstanu.

Pogled na učinak kluba tokom sezone (bodovi, dati i primljeni golovi u ligi) toliko puta je podsetio na tok prethodne Evertonove, da je često u pozadini gotovo mogla da se čuje tema iz Zone sumraka. Mojsova glava zapravo nikad nije ni otišla sa Gudisona.

Na starom poslu stalni izazov bio je kako sa malim sredstvima i malim brojem igrača stalno ostvarivati dobre rezultate. Ovde je na raspolaganju imao mnogo kvalitetniji i dublji sastav, novac i status, koji mogu da mu obezbede pojačanja. Zato je izazov potpuno drugačiji – pametno rotirati ekipu da bi svi dosegli i zadržali formu i doneli odlične rezultate. Rotacija je sprovođena na spektakularno pogrešan način, koji je pojedine igrače iznurivao, a druge hladio na duge periode.

Kada god bi klub uspeo da poveže dobre rezultate, kao krajem oktobra, tokom serije od 4 ligaške pobede u dve nedelje, uključujući i trijumf nad Arsenalom (jedini u 13 mečeva protiv ekipa iz Top 8), ili kada je u decembru Mančester Junajted vezao 6 pobeda za kraj godine, budila se nada da je Škot shvatio u čemu greši, ali su brzo sledili novi udarci.

Prvu seriju prekinuo je šok u Kardifu istovetan onom sa Sautemptonom, koji je bio uvod u kontraseriju: dva boda u 4 meča, uz istorijske poraze od Evertona i Njukasla. Drugi su presekli Spursi uvodnim od tri poraza u prvoj nedelji 2014. Od tada nema serija, vezana su najviše po dva remija, pobede ili poraza, a skor Junajteda u Mojsovih 112 dana ove godine bio je 9 pobeda, 3 remija, 10 poraza.

Poraz od Evertona u nedelju bio je tačka sa koje nema povratka. Totalna nemoć na Gudisonu potvrdila je da Fergusonov izbor nije bio dobar, a izgubljeni bodovi označili su da je Liga šampiona i formalno nedostižna za branioca titule. To je porodici Glejzer dalo i formalnu mogućnost da od Eda Vudvorda zatraže da uruče otkaz, bez obaveze da Mojsu isplate preostale 272 nedelje ugovora.

Tokom kratke karijere na OT njegov učinak je treći po procentu uspešnosti u istoriji kluba, osim superiornog Fergija ispred njega je samo još Ernest Mangnal, čovek koji je u prvoj deceniji XX veka tek preimenovani klub stavio na mapu engleskog fudbala, doveo u njega prvu superzvezdu Bilija Meredita i doneo mu prve dve titule i prvi FA kup. Čak je i Mat Bazbi ostao iza njega. Istovremeno Mojsovih deset meseci je najkraći period jednog menadžera Junajteda još od ranih tridesetih i zauzima treće mesto na večnoj listi.

Odluka da uprkos više od 50 posto pobeda Mojs bude otpušten doneta je verovatno i zbog toga što je pred Mančester Junajtedom dramatično leto, tokom kojeg će biti potrošena devetocifrena suma da bi se klub vratio u trku. Škot je učinio premalo da bi mu neko poverio toliki novac. Ne samo što tokom boravka u Evertonu nije mogao da stekne iskustvo u toj oblasti, nego je i način na koji je u Junajtedu upotrebljavao pojačanja koja je doveo bio baš loš.

Na nesrećnog Maruana Felainija svaljen je sav pritisak sveta zbog visoke cene, ali je ta cena posledica nesposobnosti ljudi iz Junajteda (mesec ranije istekla mu je klauzula po kojoj je bio 5 miliona jeftiniji). U modernom svetu ocene igrača zavise od toga kako ih vide (često prilično neuki) ljudi u medijima, a Belgijanca su oni bukvalno masakrirali. U stvarnosti Felainijevi neretki loši mečevi nisu se izdvajali iz opšteg sivila ekipe, ali je premalo pažnje obraćano na povremene odlične epizode, posebno kada bi ulaskom u finišu stabilizovao poremećene linije tima (Arsenal kod kuće). Suština problema sa njim je što često nije korišćen u mečevima u kojima je bio potreban, posebno ovom poslednjem, na Gudisonu. Čovek koji je prošle sezone na istom mestu bukvalno razbio Junajted izvesno bi sprečio „Karamele“ da toliko fizički dominiraju.

Huan Mata je stigao iz Čelsija za još više novca, sa dve uzastopne nagrade za igrača sezone u prethodnom klubu, kao jedan od elitnih plejmejkera svetskog fudbala. Po dolasku na OT najčešće je stavljan na mesto levog krila (baš kao i drugi elitni plejmejker Kagava; tu bizarnu tradiciju nije počeo Mojs, nego Ferguson), daleko od centra zbivanja i sa manje prostora nego što mu treba. Kad god je pomeran ka centru, imao je mnogo bolji učinak. Kada su Kagava i on prvi put dobili dozvolu da se slobodno kreću (drugo poluvreme pre dve nedelje u Njukaslu) pregazili su rivala, Junajted je dobio 4:0, a Mata bio dvostruki strelac.

Pred klubom je detaljna rekonstrukcija, pre svega u odbrani, koju će potpuno ogoliti više ili manje izvesni odlasci Vidića, Ferdinanda i Evre. Zbog Rafaelovih čestih povreda i suspenzija realno je da su klubu neophodna oba beka i bar jedan vrhunski štoper. Ostale potrebe zavise od toga ko sve odlazi. Na papiru Junajted ima izuzetno dubok sastav, sa preko 30 kvalitetnih igrača, ali mnogi od njih su odavno ispod svog maksimuma i vreme im je da idu. Pred ljudima iz kluba je naporno leto, u kojem razum kaže da je prioritet prodaja.

Odgovornost: Porodica Glejzer i Ed Vudvord

Kada klub tokom leta bude kupovao i prodavao, a za očekivati je da će dvadesetak igrača doći ili otići (što neće biti najveći protok u ligi ako Fulam opstane u ligi, a Magat u klubu), neće se pitati samo menadžer. Oči će biti uprte i ka porodici Glejzer, od koje se očekuje da posle skoro decenije brutalnog isisavanja novca iz kluba (dok su Čelsi i Siti od svojih gazda dobili bespovratno skoro po milijardu evra, gazde Junajteda su iz klupske kase uzele skoro 600 miliona evra) konačno uloži pristojnu sumu novca u rekonstrukciju ekipe.

Američka porodica omražena je u Mančesteru još od početka veka, kada je krenula u preuzimanje kluba. Navijači Mančester Junajteda pre toga su uspešno odbili nekoliko pokušaja poznatih biznismena, ali ovog puta Glejzeri su iskoristili rupu u zakonu (imali su samo polovinu novca, a za ostatak su uzeli kredit, koji su potom prebacili klubu da ga vraća – praktično su najskuplji klub na svetu dobili upola cene), koja je u međuvremenu otklonjena, ali kasno za klub sa Old Traforda.

Ako su do sada uglavnom izbegavali da ulažu, sada su prinuđeni, jer će njihov najvredniji posed izgubiti na vrednosti ukoliko rezultati na terenu ne budu dolazili. Prvi korak ka odstupanju oni su načinili puštanjem 10 posto kluba na berzu, a kretanje cene akcija potvrdilo je neverovatan uticaj rezultata i poteza uprave vezanih za sâm fudbal. Mediji nagađaju o sumi koja će biti uložena, navodeći 100, 150, čak i 200 miliona funti. Za pretpostaviti je da će u to ući novac koji bude zarađen prodajom igrača tokom leta, ali će sama ulaganja izvesno biti ogromna.

U centru pažnje tokom sledeća tri meseca biće Ed Vudvord. Dugogodišnji komercijalni direktor kluba, koji stoji iza uspešne strategije širenja popularnosti i uvećanja prihoda od komercijalnih aktvinosti (skoro utrostručeni od 2005. do 2012. godine), Vudvord je na mesto izvršnog direktora stupio nešto pre nego što je Mojs preuzeo klupu, jer se njegov prethodnik Dejvid Gil povukao, da bi preuzeo visoku funkciju u UEFA.

Iako su sve oči prošlog proleća bile okrenute ka Fergusonu, odlazak Dejvida Gila imao je bar jednak uticaj na sve što će se zbivati tokom ove sezone. Gil je tokom 10 godina rukovodio najosetljivijim klupskim poslovima, pogotovo onim koji su vezani za transfere. Gil je funkciju preuzeo od „begunca“ Pitera Kenjona u najtežem trenutku za klub tokom prethodne dve decenije.

Dok je Arsenal pokušavao da svrgne Junajted sa čela u drugom kraju Londona pojavila se nova, ozbiljnija pretnja, kada je Roman Abramovič kupio Čelsi i doveo Kenjona, mnogi veruju i kompletan Junajtedov shortlist sa njim (Daf, Roben, Džo Kol). Usledila su ogromna ulaganja, a u prvoj fazi dobar deo pojačanja činili su upravo pomenuti igrači.

Kenjon se od starog kluba oprostio dovođenjem Kristijana Ronalda, a njegov zamenik Gil je prvo leto na funkciji okončao kupovinom Vejna Runija, kojim je nastavljena rekonstrukcija ekipe. U naredne dve godine ona je upotpunjena dovođenjem Majkla Karika, Nemanje Vidića, Patrisa Evre i Edvina van der Sara, koji su činili osnovu tima, iza koga će ostati 4 titule i Liga šampiona u samo pet sezona.

Vudvordovo prvo leto pretvorilo se u totalni fijasko. Mojsa nije izabrao on, već Ferguson, ali su za debakl u prelaznom roku zaslužna samo dva nova čoveka. Dok su Fergi i Gil imali razvijenu mrežu odnosa širom kontinenta, i nisu se libili da odu u iznenadnu posetu radnim danom da bi uz flašu vina završili posao, zbunjeni tandem novajlija je ponude slao faksom, i sakupljao negativne odgovore.

Mnogi će se setiti hitnog povratka Vudvorda iz Australije, sa prve etape letnjih priprema, da bi „završio hitne poslove oko transfera“. U stvarnosti se jedino pojačanje na OT pojavilo 7 nedelja kasnije, poslednjeg dana prelaznog roka, posle serije sramnih neuspeha, čiji vrhunac smo videli u Španiji u dva vezana fijaska („slučaj Erera“ u Bilbau i zakasneli dogovor oko Koentraa u Madridu).

U pozadini se dogodio sličan dramatični neuspeh, jer je veliki broj najtalentovanijih juniora i rezervi ostao u Mančesteru, umesto da im budu pronađeni klubovi za pozajmicu, gde bi igrali takmičarske mečeve, umesto juniorske lige.

Već do januara Vudvord je naučio prve lekcije o novom poslu, pa je posao oko dovođenja Mate završen brzo i uspešno, a isto važi i za pozajmljivanje fudbalera. Mnogi veruju da bi u narednih nekoliko meseci Mančester Junajted mogao da se vrati na svoje mesto i na tržištu.

Ukoliko se to ostvari, ostaje samo pitanje nije li bilo pametnije sprečiti da oba ključna klupska čoveka odu u istom mesecu, jer bi tranizicija na klupi sigurno uspešnije prošla sa adekvatnim izvršnim direktorom.

Ferguson: Postoji li i njegova krivica?

Ovo je trenutak da progovorimo i o odgovornosti čoveka koji je Mojsa praktično postavio na mesto menadžera. Ser Aleks Ferguson je najuspešniji menadžer u istoriji Velike Britanije, i po spisku trofeja i po nivou dominacije u doba kada su se ozbiljni rivali smenjivali, ali je Mančester Junajted iz svakog od okršaja izlazio kao pobednik.

Pored izgradnje čak četiri trofejne generacije za svojih 26 i po godina, Fergi je napravio i mnogo pogrešnih procena, koje su pale u drugi plan tokom prošlog proleća, dok je ceo svet pisao hvalospeve o njegovoj karijeri. Za ovu priču najvažniji karakterni problem ser Aleksa leži u prečestom mešanju ličnog sa profesionalnim.

Setimo se priče o Japu Stamu, koji je hitno prodat jer ga je u lošem svetlu predstavio u jednoj epizodi svoje autobiografije, ili godina koje je proveo ignorišući obaveze prema BBC, jer su u uvek kontroverznoj "Panorami" njegovog sina fudbalskog agenta optužili za nezakonitu trgovinu igračima.

Mnoge zvezde kluba su se na odlasku brutalno sukobile sa Škotom, setimo se recimo Pola Insa ili Roja Kina. Ferguson je umeo da bude prilično bezdušan kada bi odlučio da mu igrač više ne treba. Rud van Nistelroj je za samo pola sezone od prve zvezde potpuno izbačen iz konkurencije i prodat.

Rud je, inače, od detinjstva u Holandiji bio navijač Mančester Junajteda, a Dejvid Bekam je uz to bio i dete kluba. Kada je postao prevelika zvezda, veća i od fudbala kojim se bavio, Ferguson je rešio da ga odstrani iz tima, izostavljajući ga redovno tokom proleća 2003, dok se ovaj nije preselio u Madrid.

Tačno deceniju kasnije Fergi je isti proces ponovio sa Vejnom Runijem, koga je u svojoj poslednjoj polusezoni držao na klupi ili na pozicijama koje mu ne odgovaraju. Njegova netrpeljivost prema bivšem Evertonovcu nedvosmisleno je potvrđena u čuvenoj autobiografiji izdatoj ubrzo po penzionisanju, a mnogi smatraju da je koren tog odnosa u Runijevom zahtevu za transferom dve godine ranije, kada je fudbaler bio razočaran neambicioznošću kluba.

Upravo to nas vraća na priču o porodici Glejzer, koja je od kluba uzimala novac, a nije htela da ulaže. Upravo je upadljivo prijateljski odnos sa vlasnicima čak i tokom opšte zeleno-zlatne pobune na tribinama jedna od najvećih zamerki najodanijih navijača na Fergusonov račun.

Mnogi smatraju da je Fergijevo otvoreno šikaniranje ključnog igrača postavilo Mojsa od starta u toliko slabu poziciju prema Runiju, da je morao da mu dâ novi i veći ugovor (taj deo je često u centru pažnje, iako povećanje od 20 posto nije tako dramatično), ali još važnije – i odrešene ruke u biranju pozicije, što je potpuno podrilo klupsku taktiku. Verovatno bi upravo taj Runijev uticaj bio označen kao ključni za Matine i Kagavine probleme, kada ne bismo znali da je u poslednjoj sezoni i Fergi držao Japanca potpuno van pozicije (setite se Klopove ogorčenosti zbog toga).

Ferguson nikad nije bio taktički genije. Njegov posao u pripremi i tokom meča još od angažovanja Stiva Meklarena (na sredini sezone 1998/99) bio je pre svega motivacija, a asistenti su vodili treninge i postavljali taktiku; otud ogromne razlike u kvalitetu taktičke postavke kluba u različitim sezonama tokom poslednjih 15 godina. Ta sposobnost da obuzda prirodnu potrebu da kontroliše sve i delegira dužnosti jedna je od osobina koje su Fergusona učinile gigantom svetskog fudbala.

Problem je što je neka njegova nesrećna rešenja iz poslednje sezone (uloga Majkla Karika, izvlačenje plejmejkera na krilo) Mojs samo prepisao, ne shvativši da je Junajted 2013. šampion postao uprkos tim rešenjima, a ne zahvaljujući njima.

Fergijev sukob sa Runijem imao je dramatične posledice na još jednoj strani. U prošloj sezoni Robin van Persi tretiran je kao prva zvezda kluba, iako se tuko sukobljavalo sa zdravim razumom – kada u šampionski tim dovedete 29-godišnjaka sa dugom istorijom povreda i gotovo nepostojećim spiskom trofeja, samoubistveno je graditi ekipu oko njega.

Kada su opisane Mojsove trening metode izazvale obnavljanje povrede holandskog igrača i sasvim ga izbacile iz forme, novi menadžer se sasvim okrenuo Runiju i ostao na tu stranu okrenut i kada se RVP vratio u tim. Robinu se to nije dopalo i opšte je mišljenje da se nije preterano trudio tokom ove sezone (bilo je sezona u Arsenalu kada je umeoda izgleda jednako poluzainteresovano).

Sâm odabir Mojsa za naslednika i još više opisani proces u kojem mu je to saopštio dodatno potvrđuju koliko je Fergusonova personalizacija klupskih poslova uticala na sudbinu kluba. Osnovni kriterijum koji ga je podstakao da na svoje mesto pozove Evertonovog menadžera bio je velika sličnost između njih dvojice.

Rođeni u istom gradu (iako je Mojsov Berzden bio neuporedivo bogatiji od Fergijevog Govana), odgajeni na istim principima i sa sličnim uverenjima, oni su i na fudbal gledali na sličan način. Izbor škotskog menadžera delovao je racionalno, dva ključna menadžera u klupskoj istoriji su iz Glazgova, četiri od pet najuspešnijih u engleskoj istoriji su Škoti, a u poslednjih nekoliko godina broj premijerligaških menadžera iz Škotske dostizao je često i do šest.

Međutim, bilo je i drugih kriterijuma. Dobro je poznato da je Žoze Murinjo bio izuzetno zainteresovan da preuzme klub, a jasno je da Portugalac sa sobom nosi istoriju velikih uspeha i trofeja. Sa druge strane Murinjo i Mojs dele problem sa stilom, koji je za Junajtedovu tradiciju previše defanzivan, ali bar problema u velikim utakmicama ne bi bilo.

Neretko se mogu čuti teorije po kojima Ferguson nije želeo da ga nasledi moćni stručnjak, koji bi mogao da ga nadmaši, što nije naročito verovatno. Ipak, iako na Old Trafordu i dalje (opravdano) ima status božanstva, ser Aleks Ferguson nosi veliki deo odgovornosti za veliki pad koji je klub doživeo u sezoni koja se približava kraju. Zato je veoma mala verovatnoća da će on učestvovati u donošenju odluke o sledećem menadžeru Mančester Junajteda.

Ko je sledeći menadžer?

U ovom trenutku izvesno je da će Rajan Gigs, na toliko nivoa rekorder Premijer lige u kategoriji igrača, dobiti priliku da završi sezonu kao vršilac dužnosti menadžera. Za to vreme, u narednih pet nedelja, čelnici kluba treba da odaberu naslednika i ubede ga da preuzme vrelu stolicu. Probaćemo da u nekoliko rečenica predstavimo glavne kandidate, u svetlu osobina koje bi trebalo da budu presudne: snažna ličnost, trofejna istorija, sklonost razvoju mladih igrača, fleksibilnost, sklonost napadačkom fudbalu i dostupnost.

Poslednjih dana najčešće se pominje ime selektora Holandije Luja van Gala. Van Gal (na početku sezone imaće 63 godine) je na svetsku scenu stupio kao trener Ajaksove superiorne generacije iz devedesetih, poslednjeg tima iz Eredivizije koji je moga da se nosi sa evropskim velikanima. Dovoljno hrabar da u vatru gurne celu jednu generaciju supertalentovanih igrača koji su dugo nosili holandski fudbal, Van Gal je za 6 godina osvojio 3 titule, kup, 3 superkupa, Ligu šampiona, Kup UEFA, Superkup Evrope i Interkontinentalni kup, a od reforme LŠ 1992. nijedna ekipa nije stigla bliže odbrani trofeja nego Ajaks iz '96.

Usledili su trofejni boravci na klupama Barselone (2 titule, kup, Superkup Evrope) i Bajerna (dupla kruna), i herojski poduhvat 2009, kada je kao trener AZ doneo titulu u Alkmar, i to samo godinu dana pošto je bio jedanaesti i spremao se da ode iz kluba.

Bilo je i mnogo manje uspešnih sezona. Na klupi Holandije je drugi put, prethodni boravak početkom veka bio je izrazito neuspešan – Oranje je tada propustilo jedini od poslednjih 13 velikih turnira. Zanimljivo je da je i tada, kada je Ferguson prvi put najavio povlačenje, Van Gal pominjan kao mogući naslednik Junajtedove klupe. Umesto toga otišao je u Barselonu, gde je bio još gori, pa je njegove fleke morao da izvlači Radomir Antić.

Uvek krajnje otvoren u odnosu sa medijima, spreman da zgrabi megafon i povede navijanje, Van Gal je jedan od najzabavnijih likova u svetu fudbala i njegovo prisustvo obogatilo bi engleski fudbal. Njegov dolazak doneo bi u neobičnu vezu Junajted, Čelsi i Liverpul – Van Galov asistent u Barseloni bio je Murinjo, čiji pomoćnik u prethodnom londonskom periodu je bio Brendan Rodžers. Idealno za „who's your daddy?“ momenat. Murinjo ga je pobedio u finalu LŠ (Inter – Bajern 2:0, 2010).

Sadašnja funkcija značajno sputava Van Gala. Iako mu ugovor sa KNVB ističe posle Svetskog prvenstva, to takmičenje završava se tek 13. jula, pa bi on mogao da ekipu preuzme tek dan pred polazak na američku turneju. Još važnije, propustio bi kompletan jun, kada bi Junajted trebalo da odradi najveći deo posla sa transferima. Povrh svega, okupljanje holandskog tima zakazano je za 8. maj, pa bi do prethodnog dana trebalo da se završe kompletni pregovori sa klubovima.

U drugoj sezoni na klupi Bajerna ostao je bez trofeja, a titulu je osvojila Borusija Dortmund, predvođena Jirgenom Klopom. Klop je po većini osobina idealan čovek za Junajted, od ponašanja na terenu, treningu i u medijima, preko beskompromisnog samopouzdanja i vere u ekipu, do poverenja u mlade i odanosti napadačkom fudbalu.

Klop ima 47 godina, a već 25 godina je profesionalno u fudbalu kao igrač i trener (kasno je startovao, jer je studirao sport u Frankfurtu), promenivši za to vremesamo jednom klub. Sve do proleća 2008. njegov jedini klub bio je Majnc, sa kojim je kao igrač stigao iz treće u drugu ligu. Još dok je igrao jednom je stigao na prag promocije u prvu Bundesligu, kada je 2001. teren zamenio klupom počeo je veliki uspon kluba sa ušća Majne u Rajnu.

U prvoj sezoni Majnc je bio četvrti, u drugoj takođe, uz nekoliko ligaških rekorda, da bi u trećoj sezoni konačno uveo klub u Bundesligu. Tu će ostati tri sezone, a po ispadanju opet je doveo tim do četvrtog mesta. Daleko najpopularniji čovek u gradu, Klop je pretio da od Gutenberga preotme naslov najslavnijeg građanina Majnca. Paralelno sa vođenjem kluba radio je u medijima, kao stručni konsultant televizije ZDF tokom Kupa konfederacija, SP i EP, pre nego što se 2008. preselio u Dortmund.

Prvi veliki klub koji se interesovao za njega bio je Bajern, prošao je do najužeg izbora, ali nije dobio posao. U leto 2008. želeo ga je i Hamburg, ali je on odabrao Dortmund, iako je HSV u prethodnoj sezoni bio četvrti, a BVB trinaesti. „Sviđa mi se grad, sviđa mi se klub, tu se osećam kao kod kuće“, rekao je tog leta za 11 Freunde.

Sa sobom je doveo Subotića, za male novce doveo Kagavu i Levandovskog, pronašao pravo mesto Piščeku, uveo u prvi tim niz klupskih juniora. U prvoj sezoni uveo je tim u evrokupove, a do treće je, mimo svih očekivanja, vratio titulu na Vestfalen. U Nemačkoj nije redak slučaj da ekipa neočekivano uzme titulu, ali odbrana je nešto sasvim drugo. A Dortmund je i odbranio titulu, i obezbedio duplu krunu pregazivši Bajern 5:2. U naredne dvesezone Dortmund nije mogao dalje od drugog mesta pored superiornog Bajerna, koji ih je pobedio i u finalu LŠ.

Klop je nedavno produžio ugovor sa Dortmundom do 2018. i rekao je da je „neraskidiv“, dodajući da je i dalje „pomalo zaljubljen u klub“. Junajted računa na činjenicu da posle odlaska Gecea i Levandovskog u redove najvećeg rivala povratak na vrh nemačkog fudbala deluje kao nemoguća misija u dogledno vreme. U odnosu na Dortmund Junajted ima ogromne prednosti, pre svega na finansijskom planu, pa bi Klopov ugovor mogao da bude obezbeđen i obilaznim putem, sporazumom sa čelnicima kluba uz razumnu nadoknadu.

Zauzet je i Karlo Ančeloti, koji je nedavno uzeo Kup kralja, a sad pokušava da Realu donese i Primeru i Ligu šampiona. Iako tripla kruna nije nedostižna, Karleto nije srećan u Madridu, što i ne krije, a ni tradicionalno izbirljiva publika ga ne obožava.

Nije Ančelotiju to prvi put da je u klubu u kojem se ne oseća kao kod kuće – Juventusu je doneo titulu, ali ga u Torinu nikad nisu voleli, jer su ga doživljavali kao čoveka Rome i Milana. Sa „vučicom“ je kao igrač izgubio finale LŠ od Liverpula, sa „rosonerima“ osvojio dve vezane evropske titule.

Povratak iz Torina na San Siro bio je pun pogodak, za osam godina u klubu dvaput je bio prvak Evrope (i izgubio ono finale u Istanbulu), uzeo po jednu titulu, kup i Interkontinentalni kup i dva Superkupa Evrope, ali će u istoriju fudbala ući po taktičkoj inovaciji – povukao je Andreu Pirla petnaestak metara unazad i ustrojio poziciju povučenog plejmejkera, ili kvoterbeka, kako to mesto sada zovu i u našem fudbalu.

Prvi put u inostranstvo (kao igrač ili trener) otišao je u leto 2009, kada je preuzeo Čelsi. U prvoj sezoni na Stamford Bridžu osvojio je duplu krunu, ali se u sledećoj titula vratila na Old Traford, a Karlo dobio otkaz posle poraza od Mojsovog Evertona. Preselio se u Pariz, gde je u prvoj sezoni šokantno izgubio titulu od Monpeljea, ali se sledeće sezone okitio naslovom i stigao do četvrtfinala LŠ. Nekonkurentno takmičenje u Francuskoj nije moglo da ga zadrži kad je stigao poziv od Reala.

Često tokom karijere kritikovan je zbog defanzivne igre, ali je sa njim na klupi Čelsi dao 103 gola u sezoni, što je najbolji skor jednog engleskog tima u poslednjih pola veka. Otvoren je za taktičke inovacije, ali je retko ukazivao šansu mladima, a njegov Milan je cela Evropa zvala “penzionerskim timom“.

U Milanu je pokazao da može da radi na duge staze, ali je u svim ostalim klubovima ostajao samo po dve godine. Ima dve titule prvaka Evrope, ali je za 16 sezona u vrhunskim klubovima samo četiri puta osvojio titulu, što govori da mnogo bolje funkcioniše u kup takmičenjima nego na nivou cele sezone.

Ostanak Rajana Gigsa takođe je opcija, momak koji je u klubu od novembra 1987. svakako će ostati na Old Trafordu, ali je prilično izvesno da ni izbliza nije spreman za pretežak zadatak koji će imati sledeći menadžer Mančester junajteda – da vrati klub u sâm vrh već sledeće sezone.

Pominju se i Pep Gvardiola, koji je žestoko kritikovan posle neuspeha u Madridu, ali je ponovo istakao da planira bar još dve sezone u Minhenu, kao i Loran Blan, Ančelotijev naslednik u PSŽ i bivši igrač Junajteda, Mnogi bivši igrači su tokom vremena pominjani kao opcije, trenutno u Premijer ligi rade Stiv Brus, Mark Hjuz i Ole Gunar Solšer, ali niko od njih ne deluje spremno za ovakav izazov.

Jedna od teorija spominje i Roberta Martinesa, koji je veliki talenat dokazao u Svonziju, Viganu i ove sezone u Evertonu (ima trofej, a direktno je njegova pobeda donela otkaz Mojsu), već dve decenije je u Engleskoj kao igrač i trener, a povlači za sobom vezu sa Španijom. Problem je u tome što bi izbor drugog uzastopnog menadžera Evertona zaista delovao bizarno.

Dijego Simeone važi za ozbiljnog kandidata, ali on trenutno ima veoma bitan posao - da obezbedi Atletiku najuspešniju sezonu od 1996. On se u Madridu dokazao, ali je pitanje da li je već ovog leta vreme za veći klub.

Dejvid Vilijam Mojs: Prošlost i budućnost

Deset meseci na klupi Mančester Junajteda potpuno je promenilo status Dejvida Mojsa u javnosti. Ranije visoko cenjen zbog svega što je u Prestonu i Evertonu ostvario u uslovima daleko od savršenih, Škot sada trpi mnoge neopravdane uvrede. Sigurno najbizarnija među njima je tvrdnja da je „Everton procvetao njegovim odlaskom“. Da li ta terorija ima smisla?

Kada je preuzeo liverpulski klub u dramatičnom finišu sezone 2001/02 Mojs je morao odmah da ga iščupa iz zone ispadanja. Uspeo je u poslednjem kolu, a ekipa je deseti put u 11 sezona završila ispod jedanaestog mesta. Osnivanje Premijer lige nije prijalo dvostrukom prvaku iz osamdsetih, koji je menjao menadžere, ali su rezultati bili užasni. Džo Rojl je izborio FA kup, Komjuniti šild i šesto mesto u ligi u jedinoj dobroj godini te decenije, ali ni on, ni Hauard Kendal (poslednji prvak i osvajač Kupa UEFA u ranijem boravku), ni Volter Smit nisu uspeli da Everton prebace u gornji dom.

U prvoj kompletnoj sezoni Mojs je napravio seriju od 6 pobeda, dobio 17 utakmica (najviše još od 1987/88) i završio sedmi. Iako je naredna sezona donela novi strah do poslednjeg kola, stvari su se zatim stabilizovale, pa je u poslednjih sedam sezona Evertonov najslabiji plasman bio osmo mesto, što je tek treća takva serija u istoriji kluba (prva u XIX veku, druga osamdesetih).

Mojsov stil uvek je bio staromodan i rigidan, ali sa ograničenim sredstvima donosio je rezultate. Dugo je to značilo mnogo remija, mnogo tesnih pobeda i povremene teške poraze, pa je čak i kao četvrti u ligi 2004/05 Everton imao negativnu gol-razliku, ali i to se u međuvremenu sredilo. Četiri puta u pet sezona ekipa je igrala u Evropi, gde se zbog kratke klupe nije istakla.

Najvažnija Mojsova zaostavština sastoji se iz dva dela – vratio je klubu samopoštovanje i svest da pripada vrhu engleskog fudbala; ostavio je iza sebe odličnu grupu igrača koja je sistematski, godinama, proširivana, pa je Roberto Martines odmah dobio sasvim popunjen tim sa verovatno najboljim bekovskim parom u ligi, čvrstom i uigranom odbranom i serijom jeftinih ali korisnih igrača u napadačkoj fazi.

I Španac je majstor menadžerskog posla, bez dileme, i to je dokazao i u Svonziju i u Viganu. On je odmah igru Evertona učinio atraktivnijom, ali je jedna stvar upadljiva – ključni igrači Romelu Lukaku i Garet Bari i važni Žerard Delofeu su tu samo na pozajmici, samo Englez ima izglede da ostane u klubu. To je pristup suprotan od Mojsovog graditeljskog, ali je Martines iskoristio pad kvaliteta u vrhu Premijer lige i došao nadohvat Lige šampiona.

Jedina očigledna mana Mojsovog vremena na klupi Evertona su slabe igre u velikim mečevima, koje su imale dve posledice. Prva je užasan skor sa velikim timovima, posebno u gostima, a druga potpuni izostanak trofeja, i to u eri tokom koje su pehare osvajali Vigan, Birmingem, Svonzi, Portsmut. Tim Kejhil je stigao iz Milvola 2004, direktno posle nastupa u finalu FA kupa, što je samo jednom ponovio tokom karijere na Gudisonu.

Taj strah od jakih protivnika Mojs je poneo sa sobom i na put uz M62, i to ga je verovatno koštalo posla posle nepune sezone. Zapravo, protiv onih iz donje polovine tabele Junajted je ove sezone doživeo jedan poraz (Vest Brom) i dvaput igrao nerešeno, oba puta 2:2, uz primljen gol u nadoknadi. Takvog skora (14-2-1), baš kao ni učinka na strani (10-3-5) ne bi se postideo ni Ferguson.

Ipak, u fudbalskim krugovima malo ko je izgubio poverenje u njegove sposobnosti, o čemu svedoče izjave kolega i stručnjaka ovih dana, i nema dileme da će Dejvid Mojs u bliskoj budućnosti preuzeti neki od klubova koji mu odgovaraju po ambicijama, Njukasl i Aston Vila pomenuti su već na dan otkaza.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.