LŠ: Osmorka na putu za Atinu

Već na prvom koraku ostali smo bez šampiona i vicešampiona. I ne samo bez njih: od prošlogodišnjih osam četvrtfinalista ove sezone među osam plasirao se samo jedan – AC Milan – i to tek posle produžetaka, ne postigavši za 180 minuta nijedan gol protiv debitanta u drugoj fazi LŠ.

Prvih 16 mečeva eliminacionog dela takmičenja potvrdilo je, iz najmanje dva razloga, primat Premijer lige (u jesenjem delu svih 7 engleskih klubova u grupama LŠ i Kupa UEFA osvojilo je prva mesta). Ne samo što je Engleska najzastupljenija u četvrtfinalu sa tri kluba, nego je jedina zemlja petice čiji najbolji klubovi se uspešno takmiče na oba fronta. Uz neizbežnu veliku borbu za domaću titulu Mančester Junajted i Čelsi sada su sasvim ozbiljni kandidati i za evropsku titulu; ako i pomislite da otpišete Liverpul, setite se 2005. godine.

Mančester Junajted je jedini klub koji je ostvario dvostruku pobedu, iako nije bio naročito ubedljiv u duelu s Lilom. Junajted tokom cele sezone igra odlično, a mečevi sa Lilom došli su u doba druge mini-krize (prva još u septembru). Kako Fergusonov tim igra svedoči i podatak da su tokom te krize dobili svih pet mečeva sa po jednim golom razlike, tri puta postižući pobedonosi gol u završnih pet minuta utakmice.

Čelsi ove sezone nije ni senka prošlogodišnjeg tima, što je upadljivo kako u Premijer ligi, tako i u Ligi šampiona. Sa Murinjovog stanovišta letošnja pojačanja mogu se podeliti na neželjena i nepotvrđena, ali kada gazda donese toliko novca, njegove odluke moraju i da se poštuju. Čelsi je imao probleme i sa povredama, ali je ključna nevolja upadljivo loša atmosfera u klubu. Zato „Plavci“ nisu ubedljivi favoriti LŠ i Premijer lige. Ipak, u mečevima sa Portom još jednom se videlo koliko Ševčenku više odgovara evropsko od ostrvskog takmičenja, a svi znamo da su i on i Balak dovedeni samo zbog Lige šampiona, zar ne?

Liverpul je još jednom pokazao da ume da kazni svako potcenjivanje, baš kao tokom slavne prolećne epizode iz 2005. Iako su posle 40 minuta prvog meča bili na podu, uspeli su da iskoriste ponuđenu ruku od strane Viktora Valdesa (njegova reakcija na Belamijev gol je ravnopravan kandidat za glupost kola sa nesrećnim Heltonom iz Porta) i više nisu gledali unazad. Na Enfildu je Barsu čekalo isto što i Čelsi i Mančester Junajted – sat vremena totalnog presinga na celom terenu, što ne mora da bude dovoljno (videti pod: Džon O’Šej). Međutim, da je ovog puta Barsa uspela da postigne i drugi gol, bila bi to bez dilema najveća nepravda sezone.

Tek treći engleski tim koji završava evropsku sezonu (posle Vest Hema i Blekburna u Kupu UEFA) je Arsenal. Tim Arsena Vengera prepun je talenta, ali bi početak 2007. mogao trajno da se odrazi na karijere tih mladića, i to veoma negativno. Najmudriji među sportskim radnicima tvrde da su pobede i porazi stvar navike, a Arsenalovi juniori doživeli su poraze u svim ključnim utakmicama ove sezone. Povrh svega, iz sva tri kup-takmičenja ispali su u razmaku od deset dana golovima primljenim od 83. minuta do kraja utakmice. Kao i cele sezone, od poluzdravog Tjerija Anrija nije bilo nikakve koristi, čime se potvrdila teorija da je Venger letos propustio savršenu priliku da ga proda za izuzetno veliki novac (koji bi Alzašanin mogao da uloži u ceo novi tim mladih supertalenata).

U ostatku Evrope timovi koji se bore za nacionalnu prevlast više nisu u Ligi šampiona, ili u njoj nisu ni bili. Primeru, koja je u dosadašnjem delu 21. veka važila za apsolutnog lidera evropskog fudbala, zastupaće samo Valensija, dvostruki finalista LŠ u poslednjih sedam sezona. Odsustvo civilizovanog ponašanja igrača sa Mestalje takođe ima tradiciju, najbolje će to potvrditi igrači Verdera.

Kuriozitet španskog učešća u osmini finala je da su sva tri dvomeča završena de facto nerešeno, a de iure golovima u gostima. U sva tri dvomeča favoriti su ispali. Doba Barsine superiornosti je, baš kao na početku 90-ih, potrajalo samo jedno leto, a Real najavljuje nezamislivu četvrtu sezonu bez trofeja.

Loš znak za španski fudbal poslala je još u avgustu Osasuna, sada je već sasvim jasno da bi samo trofej Valensije mogao da je izvuče. Sa problemima koje na unutrašnjem planu imaju dva najveća kluba te zemlje, nije ni čudan njihov neuspeh. Zato će borba za naslov u Primeri biti još žešća.

Barselona je van terena obolela od istog sindroma kao Čelsi, ali je na terenu situacija još gora. Uzrok je najveća zvezda tima, koja igra ispod svake kritike, a nema psihološke snage da se nosi sa tom činjenicom i sa izuzetno kvalitetnim saigračima podeli odgovornost. Pre godinu dana izgledalo je da je Ronaldinjova era tek na početku, danas je praktično već gotova. Dodajte na to i nedovoljnu stručnost trenera (kome su vezane lekcije sa mnogo jeftinijim timovima podelili Benites i Ramos), i jasno je otkud Barsini problemi. Možda će se situacija popraviti kada se Eto vrati u formu, možda i ne.

Real je u Madridu odigrao euforično, pa naivno, ne uspevši da veliku razliku u kvalitetu pretvori u rezultatsku prednost. Zatim su u Minhenu primili gol posle deset sekundi, kao da su grupa kadeta, a ne tim sastavljen od višestrukih evropskih prvaka i predvođen Fabiom Kapelom (direktni krivac Roberto Karlos je odmah potom najavio odlazak iz Madrida i vrhunskog fudbala). Zbog keca iz profesionalizma (van Bomelov gol u 88. minutu prve utakmice uticao na ocenu) Real će sezonu morati da vadi u Primeri, gde će konkurencija biti paklena, a njihov sastav najmanje kompaktan. Najveći krivac za to je baš Kapelo, koji je za šest meseci uspeo da se posvađa sa tri najveće zvezde, a zatim je bez preke potrebe u najvažnijim utakmicama poverenje ukazao mladim i tek dovedenim Južnoamerikancima. Uz sve to, najslabije karike u timu prečesto su njegovi legionari iz Juvea Emerson i Kanavaro, pa ne čude najave da će Fabiov drugi madridski posao biti još kraći (i svakako mnogo manje uspešan) nego onaj pre deset godina.

Ako fudbal pratite dovoljno ozbiljno, svesni ste sa kakvim se problemima Valensija suočavala tokom jeseni. Murinja, Rajkarda ili Kapela zvuče smešno kada opravdanja za neuspehe traže u povredama 2 ili 3 startera, u poređenju sa bolnicom na Mestalji: tri meseca bez u boljoj varijanti 5, a u goroj 11 standardnih igrača. Uprkos tome prošetali su se kroz grupu, a protiv Intera su, konačno oporavljeni, igrali tačno koliko im je trebalo.

Problem je u onome što se dogodilo na kraju meča. I ne samo u slučaju tuče na Mestalji. Zamislite da Zvezda/Partizan/Vojvodina/OFK/dodaj_sâm povuče ekipu sa terena dva minuta pre kraja utakmice. Zvezdi su pretili eliminacijom zbog parole Kosovo je Srbija, Partizan je pre skoro 20 godina čekao rivale u Podgorici i Mostaru zbog upaljača u glavu protivničkog igrača. U Lansu je u glavu pogođen Gari Nevil, domaći trener je povukao ekipu sa terena, a na gostujućoj tribini umalo se ponovio Hilzboro ’89 zbog očajne organizacije utakmice. Kazna je novčana. Povrh svega, OSC Lil je imao smelosti da se tri puta žali na ispravnu sudijsku odluku! Da ponovim, zamislite šta bi se dogodilo da je to učinio neki naš tim (svež primer iz drugog sporta: KK Partizan u Pireju). UEFA jeste stroga, ali da li je pravična?

No, vratimo se fudbalu. Italija će imati dva predstavnika među osam, što nije iznenađenje, ali je svakako većina ljubitelja fudbala uz Milan među osam očekivala Inter. Međutim, „nerazuri“ će i ovog puta morati da se zadovolje realno manje vrednim trofejima, kakvi su Kup Italije i titula u skandalom obogaljenoj Seriji A.

Milan je morao dalje, i zbog najlakših protivnika u dosadašnjem toku takmičenja, i zbog totalne propasti na domaćem frontu. Treba im odati priznanje na trudu, jer su u oba meča dokazali da su mnogo kvalitetniji od Seltika, ali im je trebalo peto poluvreme da to iskažu i na semaforu. Milanezi su iskusni (zlobnici bi rekli preterano za ovaj nivo takmičenja) i umeju da dođu do rezultata u velikim utakmicama. Bili bi još mnogo jači da Ronaldo sme da igra u Ligi šampiona. Uprkos svemu, čini se da je poslednja šansa Paola Maldinija da podigne trofej prošla u šest istanbulskih minuta 2005.

Iznenadila je Roma, koja je sa Lionom oba meča odigrala zrelo i iskoristila prilike i individualni kvalitet nekolicine vrhunskih igrača. Još važnije, iskoristila je trenutak kada je protivnik bio najranjiviji. Mansinijev gol je remek-delo, i u potpunosti je nadoknadio 90 minuta ful-kontakta na Olimpiku. Roma je prvi put posle 1984. stigla do četvrtfinala, tada je u finalu izgubila na penale.

Inter je nastavio tradiciju dugu 18 godina. Za to vreme „nerazuri“ su svoje navijače navikli na skoro-pa-uspehe. Uspeli su da se vrate u prvoj fazi posle dva poraza na startu, a u osmini finala nisu poraženi. To im vredi otprilike koliko i moralna prava na titulu Serije A 1998. godine. Imali su prilike i kod kuće i u Španiji, primili su dva naivna gola, a kada je bilo najvažnije, u poslednjih 20 minuta revanša, nisu imali snage. Deja vu.

Prvo pravilo fudbala glasi: „Nikad ne potcenjujte Nemce“. Uprkos tome, Bajern je u duele sa Realom ušao kao autsajder. Bavarci su od početka prolećne polusezone ostali bez oba domaća trofeja (ovoj sezoni prethode dve njihove duple krune) i LŠ im je zaista jedina šansa. Kvalitet koji im je nedostajao nadomestili su upornošću (Nemci, je li), ali će im to teško biti dovoljno u okršaju sa profesionalnijim rivalom.

Za profesionalniji pristup neophodan je vrhunski trener, a PSV je u dvomeču sa Arsenalom imao takvog. Ronald Kuman je na klupi Benfike prošle sezone napravio čudo, izbacivši Mančester Junajted i Liverpul sa mnogo slabijim sastavom, ovog puta pred njim je pao Arsenal. Filipsov klub ima holandskog trenera, ali na terenu gotovo da nema nikog iz te zemlje. Ipak, momci dovedeni uglavnom iz Južne Amerike odlično funkcionišu kao ekipa i deluju nestvarno odgovorno na terenu. Ekipa koja je tokom Hidinkove ere naučila da po potrebi menja stil igre (iz odgovornog u lepo i nazad) već je skoro obezbedila novu titulu prvaka Holandije, pa će im Liga šampiona biti samo prijatni dodatak.

Dvostruki neuspeh doživeli su francuski klubovi, međusobno potpuno različiti. Lionski Olimpik je prethodnih sezona izgradio imidž ozbiljnog kluba i čak dobro stajao na kladionicama u kategoriji osvajač trofeja. Lil je u drugu fazu stigao „neočekivanom“ pobedom na San Siru i svakako je bio najmanji klub među 16 najboljih. Lil je bio jasni favorit u svom dvomeču, dok je Lil bio autsajder u svom. Konačno, ni slučajno najmanje bitno, treneri su im potpuno različiti.

Žerar Ulije nije čovek koga želite na svojoj klupi ako hoćete uspeh. Lion ove sezone nema ni Esjena ni Dijaru, ali objektivno i dalje ima daleko kompletniju ekipu od Rome. To se, međutim, nije videlo ni na Olimpiku, ni na Žerlanu. Zimska razmena Kerua za Baroša nije donela francuskom prvaku ništa korisno. Nova titula u domaćoj ligi odavno je obezbeđena, ali su za to više zaslužni nedorasli rivali nego vrhunska igra Liona. Ispadanjem Olimpika najviše gube ljubitelji fudbala. Tim iz grada na Roni navikao nas je na atraktivnu igru, a Kim Ćelstrem se protiv Rome idealno uklapao u priču.

Lil je takođe iskoristio početak novog veka za okretanje uspešnij  stranice u klupskoj istoriji, totalno drugačijim pristupom. Predvođen Klodom Pielom (ranije i Vahidom Halilhodžićem) tim iz francuske Flandrije učvrstio se u vrhu domaćeg fudbala izuzetno odgovornom igrom, u kojoj ključnu ulogu igra defanzivni četvrougao ispred svog šesnaesterca. Kada napada, Lil to čini po bokovima ili iz kontre, koristeći odlične fizičke mogućnosti Keite i Odemvingija. U osmini finala oni su se uglavnom branili dobro, ali u napadu nisu uspeli da iskoriste prilike. Realnog razloga za nezadovoljstvo nema, plasman među 16 u Evropi najveći je klupski uspeh.

Uspeh je ostvario i Seltik plasmanom u drugu rundu, čime s odmah odgovorili an isti rezultat Glazgov Rendžersa prošle sezone. Baš kao i „Rendžeri“, „Kelti“ su ostali neporaženi u regularnih 180 minuta, a u revanšu su s pravom imali mnogo kritika na račun sudija. Ipak, kvalitet im je očigledno nedostajao u sudaru sa Milanom, pa je gol Kake u produžetku doneo realan rezultat. Seltik ni po igračima, ni po treneu i u pravi, ni po strukturi kluba još uvek nije spreman za evropski vrh. Ovosezonski korak dalje u LŠ odličan je podsticaj, a „zeleno-belima“ sigurno mnogo znači činjenica da već de sezone domaću titulu obezbeđuju već do Božića.

Konačno, Porto je novu etapu u klupskoj istoriji obeležio na adekvatan način. Sa potpuno promenjenim timom u odnosu na slavnu 2004. godinu portugalski šampion susreo se sa Žozeom Murinjom, čovekom koji je pehar doneo na Dragao. „Zmajevi“ su ušli u dvomeč sa Čelsijem kao totalni autsajderi, jer je rival mnogo kvalitetniji i izuzetno motivisan za Ligu šampiona. Porto je u oba meča vodio i na momente pokazivao da ume da igra atraktivno, ali je strah bio jači, posebno u Londonu. Njima takođe predstoji borba za domaću titulu iz najbolje pozicije, a posle nove rasprodaje, u septembru ćemo ih videti u novom sastavu u Ligi šampiona.

Žreb u Atini suprotstavio je sledeće timove:

Milan – Bajern
Roma – Mančester Junajted
PSV – Liverpul
Čelsi – Valensija

Tim redom timovi idu i u sledeću rundu: pobdnik prvog para biće domaćin boljem iz dvomeča 2 u prvom polufinalnom duelu. Ekipa koja dobije dvomeč PSV-a i Liverpula ugostiće boljeg u četvrtom paru.

Već na prvi pogled jasno je da sa stanovišta tradicije najatraktivniji meč igraju Milan i Bajern. Oba kluba pripadaju grupi istinskih velikana, imaju kvalitetne timove, a iza sebe čak deset trofeja u najkvalitetnijem takmičenju (uključujući po jedan u šest sezona ovog veka).

Možda i najvažnije – obe ekipe u Ligi šampiona vide jedinu priliku za trrofej u neuspešnim sezonama. Zato će dueli na San Siru i Alijanc Areni biti bespoštedna borba dva kvalitetna tima.

U preostala tri duela na prvi pogled favoriti su engleski klubovi. Ali, to je samo prvi pogled.

Roma je već eliminisala jednog favorita, a način igre Mančester Junajteda na kontinentu (4-5-1) ne donosi mnogo optimizma navijačima te ekipe. Najlepši detalj dvomeča biće istrčavanje Frančeska Totija na teren Old Traforda – „Princ Rima“ je pred žreb osmine finala želeo Junajted za protivnika, jer nikad nije igrao na „Teatru snova“. Sâm se izborio za novu šansu i želja mu je ispunjena.

Rafa Benites bi sigurno više voleo susret sa nekim drugim klubom, ali će Liverpul morati u Ajndhoven. „Crveni“ mnogo bolje igraju u situacijama kada su na papiru autsajderi, jer im one daju dve ključne prednosti – totalni fanatizam igrača i prikladnu, defanzivno orijentisanu taktiku. Ovako, obe prednosti prelaze na stranu rivala. Ronald Kuman je odličan taktičar i motivator. Tu je i neugodna tradicija – Kuman je prošle sezone sa Benfikom najpre izbacio Mančester Junajted, a zatim Liverpul. Sada je pred njegovim timom pao Arsenal, pa su loša znamenja za Džerarda i drugove svuda oko puta. Liverpul i PSV već su igrali međusobno ove sezone, u uspešno prebrođenoj grupi. Kumanov tim je jedini poraz na kontinentalnoj sceni doživeo upravo na Enfildu, ali tek pošto su obe ekipe obezbedile prolazak u osminu finala.

Od osam četvrtfinalista samo Čelsi nikad nije igrao finale (Valensija je izgubila dva, a Roma jedno; ostala petorka već je osvajala najvredniji trofej). U poslednjih nekoliko sezona oni su redovni učesnici završnice, ali nikako da se sasvim približe trofeju, makar izlaskom na teren pored kojeg on čeka dodelu. Abramovič je uložio mnogo novca i dobio dve engleske titule, pa sada ima samo jednu i veoma jasnu želju. Problem je u tome što su međuljudski odnosi u klubu loši, a ponovo im je na putu ekipa koja je i kvalitetna i motivisana za uspeh (kao Liverpul pretprošle i Barselona prošle godine). Dobra stvar za Murinja je prvi meč na Stamford Bridžu, gde njegov tim igra mnogo bolje, što praktično znači da će Valensija u revanšu morati da juri rezultat.

Detaljna analiza sakog od četiri para četvrtfinala očekuje vas za dvadesetak dana, kada se igrači vrate sa reprezentativnih obaveza i kada bude poznato na koga će osam trenera moći da računa u četvrtfinalu. Budite uz nas i tada.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.